Lekovito Bilje 5o662t

1

_______

LEKOVITO BILJE

______

2

Andjelika- Angelica archangelica Umbelliferae Angelica - Angélique Anđelika je vrlo krupna, snažna i lepa, do 2 m visoka zeljasta biljka. Stablo je pravo i šuplje, dosta debelo, golo, cevasto i u gornjem delu granato. Listovi su triput perasto usečeni, vrlo krupni i na osnovi mehurasto obuhvataju stabljiku. Štitaste cvasti se nalaze na vrhu stabljike i ogranka, i imaju mnogo cvetova zelenkaste ili žućkaste boje. Rizom je mesnat, krupan, kratak i gusto obrastao du gačkim korenjem. Cveta jula i avgusta, plod je jajolik, pljosnat i krilat, žućkastobeličaste boje. Cela biljka ima svojstven prijatan aromatičan miris. Ukusa je najpre oslatkog, a zatim aromatično ljutog. Gaji se po močvarnim mestima, uspeva na lakom, rastresitom, plodnom i močvarnom zemljištu. Retko se nalazi divlja biljka. Razmnožava se semenom, ono se mora posejati čim sazri, jer brzo gubi klijavost. Dobijeni rasad se rasađuje na stalna mesta početkom jeseni i mora se često okopavati i obilno navodnjavati. Destilacijom samlevenih plodova, rizoma i korenja dobija se vrlo cenjeno etarsko ulje. Sastav: Rizomi i korenje sadrže 0,30—1% etarskog ulja, oko 6% smole, pektina, sitosterola, kumarina, raznih kiselina i drugih materija. U plodovima ima 0,5—1,5% etarskog ulja, oko 16% masnog ulja, kumarina i drugih sastojaka. Glavni sastojak ulja je felandren. Upotreba: Već nekoliko hiljada godina anđelika se koristi za lek i začin. Deluje povoljno na želudačno crevne organe, olakšava varenje odstranjuje gasove i teškoće, koje zbog toga nastaju. Nije škodljiva i ne izaziva naviku. Zbog prijatnog mirisa svi je rado uzimaju. Od anđelike se proizvodi etarsko ulje u industrijskim količinama kao i tinkture, ekstrakti, alkoholature i dr. Čaj je još prijatniji od svežih držaka i korenja, jer je veoma aromatičan i povoljno utiče na raspoloženje bolesnika. Koristi se za poboljšanje apetita, varenja kao i protiv gasova, nadimanja grčeva i drugih smetnji. Narodna imena: angelika (Orfelin), angelica, anđelika, anđelski koren, anđeosko drvo, vrtna vanelka, gozdni koren, žlahtna angelika, kadlinac, kravogaz, kravojac, siriš. Angelica silvestris u narodu se naziva: angelika, anđelski (anđeoski) koren, borštna angelika, divlja anđelika, koren svetoga duha, kravojec, trubaljka, trubelj.

3

Anis - Pimpinella Anisum Umbelliferae Anise - Anis vert, anis cultivé Anis je jednogodišnja zeljasta biljka, visoka 20-60 cm. Anis raste divlje oko istočnog dela Sredozemnog mora. Droga potiče samo od gajene biljke.Anis je vrlo prijatnog, jakog aromatičnog mirisa na anetol, a ukusa slatkog, aromatičnog, toplog i naljutog, sličnog moraču. Anis se razlikuje od plodova ostalih štitarica po tome što je obrastao malim jednoćelijskim, bradavičastim dlakama debelih zidova i ima mnogositnih masnica. Sastav: Anis sadrži 1,5-4 % etarskog ulja, oko10 % masnog ulja, 20 % belančevine i šećera.Anisi aetheroleum dobija se destilacijom pomoću vodene pare iz zrelih svežih plodova Upotreba anisa i njegovog ulja je česta i raznovrsna, naročito u narodnoj medicini i dečjoj praksi. Razne pastile i bombone, likeri i druga sredstva za uživanje, preparati za zube i usta i dr. takođe sadrže anisovog ulja. Plod dodaju hlebu i kolačima kao kim. Upotreba i dejstvo slični su zvezdastom anisu i moraču: ekspektorans, karminativ, stomahik (spazmolitik), galaktagog i korigens mirisa i ukusa mnogih neprijatnih lekova. Stimuliše sekreciju žuči i pljuvačke. Dejstvo uja na neuro-muskularni sistem objašnjava njegovo uspešno dejstvo protiv kašlja, gastralgije i kolika.

4

Artičoka - Cynara scolomus Compositae Artichoke (globe) - Artichaut Artišoka je višegodišnja biljka koja vodi poreklo iz mediteranskog basena. Ima velike cvetne glavice sa mesnatim sočnim cvetištem i isto tako mesnate ovojne listove sa sočnom bazom. Na jakoj i pravoj stabljici nosi izdvojene i vrlo razvijene listove koji se upotrebljavaju u fitoterapiji. Ukorenjuje se duboko i ispod zemlje ima izdanke ili zaperke. Gaji se kao povrće u Zapadnoj Evropi i drugde. Artišoka zahteva duboko, sveže zemljište koje čuva vlagu i često se navodnjava, međutim stalna vlažnost može dovesti do truljenja korena.

Artičoka - jestiva iz Čortanovaca Rast je najoptimalniji na temperaturi od oko 18 stepeni a zimi je potrebna zaštita jer voli blage i kratke zime. Kod nas je upotreba artišoke sve popularnija. Ti sočni delovi se koriste kao omiljeno povrće. Bere se kada mesnati cvetovi počnu da se odvajaju od glavice, prvo se bere glavna cvetna glavica na stabljici a osam dana kasnije i one lateralne manje razvijene glavice. Sadrži gorke i druge sastojke koji vraćaju apetit, pomažu varenju, deluju kao blag diuretik, holeretik i holagog: povoljno utiču na jetru, smanjuju ureu u krvi povećavajući izbacivanje uree mokraćom, pomažu varenju masti i dr. Upotrebljava se protiv žutice, kongestija jetre, bolova u bešici, i dr. Može se uspešno gajiti i kod nas. Recept: Artišoka sa sosom vinegret (vinaigrette) Operite artišoku pod mlazom hladne vode, odsecite stabljiku i kuvajte u vodi sa malo sirćeta i soli dok listovi ne omekšaju (pola sata/sat). Spremite vinegret sos tako što ćete dobro izmešati 2,3 kašićice jakog senfa, dl sirćeta, 3,4 dl ulja soli i malo šećera. Otkidajte redom listiće odozdo prema gore. Svakim listićem zahvatite malo sosa i zubima ostružite unutrašnji, mekani jestivi deo. Tvrdi deo lista odložite. Malo pomalo doći ćete i do "srca" (donji okrugli deo, koji se jedino i konzervira) artišoke, uklonite niti, prelijte sosom i pojedite.Artišoke se mogu naći i na beogradskim pijacama (Novi Begrad blokovi itd.) Narodna Imena: ardečovka, artićovka, gardun, dragušica, pitoma boca, italijanski osat, ratičok.

5

Bagrem - Robinia pseudoacacia Papilionaceae Locust tree - Robinier Bagrem je poreklom iz Kanade. Kod nas se mnogo gaji. Drvo je visoko oko 20 m. Cveta u maju. U narodu se upotrebljava cvet, ređe list (Robiniae pseudacaciae flos et folium). Cvet treba brati neposredno pre otvaranja, a list još dok je mlad. U cvetu ima flavonskih heterozida, asparagina, sluzi, voska, etarskog ulja i fitosterola. Cvet se upotrebljava u obliku čaja (5 na 100) za lakše iskašljavanje i protiv nazeba. List (5 na 100) izaziva jače lučenje žuči.

Bagremova kora je otrovna, zbog čega je ne treba koristiti kao lek. Otrovnost potiče od toksalbumina robina. Zabeleženi su slučajevi trovanja dece ovom korom. Narodna imena: akacija, akač, akacija, bagra, bagrema, bagren, bela bagrena, beli bagrem, belo drvo, belo cveće, bijela bagrena, bijela drača, bijela kapinika, gospodinov trn, egiptonska tmina, kralj, kraljevo drvo, kra-tjegač, krunčica, morska drača, nerod, robinija, signojka, stambolska drača, hacija.

6

Beli Slez - Althaea officinalis Malvaceae Marsh mallow - Guimauve Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih delova Sredozemskog mora. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U nas ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Beli slez je dugovečna, lepa upadljiva zeljasta biljka, visoka l—2 m. Cela biljka je obrasla gustim svilastim dlakama, tako da su listovi srebrnobeličasti i pod prstima kao kadifa meki.. Listovi su spiralno poređani,beličasto-zelene boje, bez mirisa i sluzastog ukusa a iz njihovih pazuha pri vrhu stabljike i ogranaka izbijaju kite belo ružičastih, lepih cvetova, koji cvetaju preko celog leta. Gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini i jer je mekši, mesnatiji, deblji, jednoličniji, nije tako žilav isadrži više sluzi od divljeg. Koren iskopan prve godine je najbolji, jer sadrži najviše sluzi. Sastav: U korenu belog sleza ima sluzi, p e k t i n a, skroba, saharoze, malo invertnog šećera, asparagina, betaina, masnog ulja i dr. U pepelu ima mnogo fosfata. Sluz se rastvara u hladnoj vodi i hidrolizom daje glikozu, galaktozu i ksilozu. Najviše sluzi ima u oktobru, na kraju vegetacije, zbog čega koren u to doba valja vaditi. Beli slez se u nas i u inostranstvu vrlo mnogo upotrebljava. Zbog velike količine izvrsne sluzi daje se protiv upala organa za disanje i ždrela, interno ili za ispiranje guše i nosa u obliku macerata. Kao vrlo blago sluzno sredstvo daje se i protiv proliva, za zapiranje mokraćno polnih organa, za klizme, za obloge na upaljena mesta itd. U osušenom korenu belog sleza ima vrlo mnogo hranljivih materija, oko 75% raznih ugljenih hidrata, zbog toga je on vrlo važan izvor skroba i šećera i potpuno je neotrovan. Iseckan koren drži se oko dva sata u hladnoj vodi (nikako u ključaloj) i za to vreme češće promeša. Na taj način se ekstrahuje samo sluz. Kuvanje korena (dekokt) nije dobro, jer se time izvlači i skrob, tečnost je gušća, ali je mutnija i brzo se pokvari, uskisne. Ulazi u sastav raznih grupnih čajeva,često se u razne miksture protiv kašlja dodaje sirup od belog sleza, naročito u dečjoj praksi. Spremaju se čajevi za lakše iskašljavanje i ublažavanje nadražaja, za lečenje upale mokraćnih puteva, protiv proliva, za lečenje upale grkljana kao i sirupi i pastile. Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371—287. pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a Karlo Veliki je 812. god. u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.

Bokvica - Plantago major

7 Plantaginaceae Plantain, plantago - Psyllium, plantain Kod nas raste dvadesetak vrsta bokvice po naseljima, pored puteva, na livadama i pašnjacima, po šumama i na drugim mestima. Ima ih svuda. Nisu otrovne ni škodljive. Prema obliku listova i cvasti razlikuju se među sobom neke domaće vrste koje su najrasprostranjenije i koriste se kao lek: ženska, širokolista bokvica (Plantago major L.);muška, uskolista bokvica (P. lanceolata L.) i srednja bokvica (P. media L.).U većini vrsta bokvice lišće se razvija u obliku rozete u dnu stabljike koja nije granata i nema lišća, nego se završava zbijenom cvašću od neuglednih sitnih cvetova.Sve tri vrste su trajne zeljaste biljke sa listovima u rozeti, a na svakom listu se ističu lučno povijeni nervi koji se pri vrhu lista spajaju; krunica je gola. Cvetaju od proleća do zime. Neke se od najdavnijih vremena upotrebljavaju kao lek, mnogo više u narodu nego u školskoj medicini, za lečenje mnogih bolesti a i kao profilaktično sredstvo (zelen list i sok iz lista kao prolećna vitaminska kura). List se bere sve dok biljka cveta, a koren se vadi cele godine. Koristi se svež i suv list, ređe cela biljka i koren (Plantaginis folium, herba et radix). Hemijski sastav i dejstvo sve tri vrste bokvice gotovo su isti, tako da se za potrebe domaćinstva sve tri mogu koristiti posebno ili pomešane. U narodu se najviše ceni i najčešće upotrebljava širokolista, krupna ili ženska bokvica. U svim organima biljke ima heterozida aukubozida i enzima invertaze, emulzina, tirozinaze i koagulaze. U listu ima oko 4% tanina, pektina, limunove kiseline, vitamina C, saponozida i fitoncida. U semenu ima sluzi, masnog ulja, belančevina i šećera. Upotreba: Bokvica je omiljen narodni lek. Za nju gotovo svi znaju i mnogi je upotrebljavaju kao lek. Čini mi se da nijednu drugu domaću lekovitu biljku tako često i gotovo redovno ne upotrebljavaju kao bokvicu. Svako će vam odmah, bez okolišenja, kazati da je za posekotine najbolje priviti list bokvice. Dokazana je znatna antibakterijska moć bokvice, jer su u njoj otkriveni fitoncidi (Felklova). List bokvice deluje protiv raznih upala kože i sluznice, pojačava lučenje tečnosti u plućima i time olakšava iskašljavanje guste suve sluzi iz organa za disanje; smanjuje učestano mokrenje i povoljno deluje na organe za varenje: proliv, katar, grčevi, čir na dvanaestopalačnom crevu i na želucu. Koristi se za ublažavanje napada kašlja. Narodna imena: vela bokvica, veliki trpotec, veliki trputac, ženski žilovlak, žilavac, marina bokva, muška bokvica, paskvica, pitoma bokvica, tarpotac, tarpudac, terput, čelnik, široki trputac. Za mušku bokvicu: bukvica, glavor, duga bokva, dugi trputac, ženska bokvica,žilovljak, konjsko rebro,krepotec, mala bukvica, muški žilovlak, popova lozica, treputac, tripotec, troputac, crnoglavac. Za srednju bokvicu: bokva, ženska bokvica, srednja bokva, srednja buk vica, triputac, troputac, široki prpotec. Za buačak: blešnik, bolhnjak, bolšinec...

8 Borovi se sade svuda gde čovek živi i radi, jer isparljivi sastojci (etarsko ulje) ne samo da prijatno mirišu, osvežavaju i povoljno deluju na čovekovu psihu, već ti sastojci imaju i antimikrobna, antiseptična svojstva.U rano proleće uzabrani i osušena mladi pupoljci bora (Pini turio), dugački su 3 —5 cm, a debeli oko 4 mm, valjkasti lepljivi i žuto-mrki. Stabljika je pokrivena sitnim listićima koji su smolom slepljeni u pupoljak. Droga je smolastog, aromatičnog i balsamičnog mirisa, gorkog, aromatičnog i smolastog ukusa. Stabljika je pokrivena sitnim listićima koji su smolom slepljeni u pupoljak. Droga je smolastog, aromatičnog i balsamičnog mirisa, gorkog, aromatičnog i smolastog ukusa.

Sastav: Svi delovi bora sadrže etarskog ulja (terpentinsko ulje) i smole, pa se zbog toga upotrebljavaju za inhalaciju, dezodorizaciju i ozonizaciju. Ovo je važno, pre svega, za mesta gde se sakupljaju i kreću velike mase ljudi. U kori borova ima 20—50% tanina, gorkih materija i flavonskih jedinjenja, zbog čega se upotrebljava kao tonik. Seme primorskog bora (Pinus pinaster) je vrlo hranljivo, jer ima masnog ulja i belančevina. U Lišću raznih borova ima (zimi) 100—170 mg% vitamina C, karotena, etarskog ulja i drugih korisnih sastojaka. Sadrži smole, gorke materije, šećera tzv. pinitola (izomer manitola) i etarskog ulja, koje se sastoji iz alfa-pinena, dipentena, silvestrena i kadinena. Upotrebljava se u obliku infuza, sirupa itd. U obliku ulja ili ekstrakta dodaje se vodi za kupanje kao sredstvo za draženje kože. Pije se sirup protiv hroničnog bronhita 3,4 dnevno. Dodatak vodi za kupanje: 150 g pupoljaka prokuvati 10 minuta u l litru vode i dodati vodi za kupanje obolelih od reumatizma. U nedostatku belog, mogu se koristiti i pupoljci drugih borova. Katran dobijen suvom destilacijom raznih vrsta bora upotrebljava se za lečenje kožnih bolesti. Narodna imena: avtica, autca, belobor, bijeli bor, bjelobor, bor, borika, divlji bor, obični bor, smrok, hvoja, čam, šumski bor.

Borovnica - Vaccinium myrtillus Ericaceae Huckleberry - Myrtille

9

Borovnica je grmić, visok do 50 cm. Kod nas raste u velikom mnoštvu gradeći prizemnu floru mnogih naših vlažnih i hladnih planinskih bukovih i četinarskih šuma i čistina. Listovi su naizmenični, tanki, duguljasto-jajasti, 2—3 cm dugački i imaju perastu nervaturu. Cvetovi su ružičasto-beli, zvonasto-cevasti, pojedinačni i obešeni. Cveta od maja do juna, a ukusni plodovi u obliku bobica sazrevaju od jula do septembra. Lekoviti su zreli plodovi i lišće. Plod je modrocrna, okrugla, sočna bobica. Bobice su dosta prijatnog, nakiselo-slatkog i malo oporog ukusa. List se bere u proleće, sve dok biljka cveta, a plod sasvim zreo. Za lek se upotrebljava sveza i suva bobica, sok iz zrelih bobica, sirup i vino. Sastav: Osušene bobice sadrže flobatanin, smešu raznih antocijanskih heterozida boja borovničinog soka, invertni šećera, organske kiseline, uglavnom limunove, jabučne i ćilibarne, pektin, vitamin C, karoten i dr. U listu ima pirokatehinskih tanina, arbutozida, nekoliko flavonskih heterozida i dr. Upotreba: Za lek se upotrebljava sveza i suva bobica, sok iz zrelih bobica, sirup i vino. Zbog tanina i pektina borovnica deluje kao blago sredstvo protiv dijareja i katara creva, raznih upala sluznice itd. Iz zrelih plodova borovnice spravlja se naročiti ekstrakt, od koga se izrađuju dražeji za jačanje očnog vida jer povoljno deluje na vidni purpur. Pošto je taj lek, skup najbolje je piti čist, zdrav, neprevreo sok, od borovnice. Može se napraviti i kompot od osušenih zrelih plodova i istu svrhu. Zrele bobice su prijatno dijetetsko sredstvo za jačanje, protiv dečijih proliva i akutnog enterokolita odraslih. Zbog prisutnog arbutozida, list deluje slično medveđem grožđu i diuretično. Upotrebljava se i protiv šećerne bolesti. Borovnica nije škodljiva i može se stalno upotrebljavati. Spremaju se čajevi za lečenje ulkusne bolesti, proliva, nedostatka apetita, šećerne bolesti i drugih. Narodna imena: barovnica, boribnica, borovača, borovinka, borovnjača, brosnica, brusovnica, burum, divo-grozje, ofinki, crna borovnica, crna jagoda, brusnica, crvenozrna borovnica, brašnjača, brosničak, brusnik, me čje grožđe, strušljinke, crvena borovnica (Vaccinium vitis idaea L.), u listu ima gotovo iste sastojke, pa se u nedostatku borovnice može upotrebiti kao diuretik i za lečenje upale bubrega i bešike.

Bosiljak - Ocimum basilicum Labiatae Basil (sweet) - Basilic commun, basilic sacré Bosiljak je naše narodno

10 omiljeno cveće. To je jednogodišnja zeljasta biljka, poreklom iz Indije. Stablo je visoko do 50 cm, grane su postavljene unakrsno i naspramno. listovi su sa drškama, izduženo jajastog oblika, po obodu razređeno testerasti. Cvetovi su beli ili bledoružičasti, sa kratkim drškama, u grupama od po 6-10, i formiraju duge metličaste cvasti, kojima se završavaju grančice. Cveta od maja do avgusta. kod nas se gaji od davnina kao ukrasna, začinska i lekovita biljka a koristi se i u religioznim obredima. Cela biljka je prijatnog mirisa, a najviše listovi. Ukusa je gorkog i aromatično ljutog. Bere se se nadzemni deo biljke u cvetu (Basilici herba) i suši u hladu na promaji. Razmnožava se semenom, koje se u bašti ili saksiji seje u martu, a mlade biljke, po dve zajedno, rasađuju u maju. U toku vegetacije neophodno je redovno okopavanje i zalivanje. Sastav: Sadrži etarskog ulja, tanina, saponina i gorkih materija. Količina etarskog ulja nije velika — iz nosi svega 0,4 do 0,8°/o — ali biljka ipak ima vrlo jak miris. U etarskom ulju ima estragola ili metilkavikola, linalola, cineola i drugih antiseptičkih sastojaka koji služe kao konzervans, jer sprečavaju razvoj mnogih mikroorganizama i uništavaju ih. Tako se može objasniti zbog čega se bosiljak nosi na groblje, kad se ide mrtvacu, zbog čega se pokojnik njime kiti, i nosi kad se ide teškom bolesniku, zbog čega se daje da se »ne pokvari bogojavljenska vodica« ... itd. Upotreba: Narod, sasvim opravdano, upotrebljava bosiljak kao sredstvo za umirivanje uzbuđenog nervnog sistema, protiv gasova, nadimanja i tegoba u organima za varenje, u obliku začina u jelima ili u obliku čaja posle jela. Upotrebljavaju ga i protiv nekih crevnih parazita, često zajedno sa belim lukom, zatim za jače mokrenje, za izazivanje boljeg apetita, za povećanje mlečnosti majki koje imaju malo mleka, protiv zapaljenja bubrega, za uređivanje menstruacije itd. Nekad nije bilo ni jedne kuće koja nije imala malo bosiljka, ne samo suvog, vezanog u kiticu već i u vrtu, pa često i u loncu, tako da su ga imale svežeg preko cele godine. To su cveće i miris starijeg sveta. Bosiljak treba proučiti već i zbog toga što se on, kao retko koja druga biljka, tako mnogo spominje u narodnoj poeziji i pripovetkama. Ukoliko se kod nas ide više na jug i istok utoliko je veća i raznovrsnija upotreba bosiljka. Narodna imena: bažilek, bažulek, baselak, basiljak, basilje, bašelak, bo siljak, bosilek, bosilj, krupan bosiljak, bosiljak sarmaš, bosilje, vasleđen, đen, mislođin, murtela, pitomi vesligen, faslidžan, fesligen, fesliđan, feslidžan.

Breza - Betula alba Betulaceae Birch - Bouleau

11 Breze su živopisna vitka drveta s belom korom i vitkim, tankim grančicama, pravi ukras svetlih šuma. Breza je listopadno drvo, visoko do 30 m, sa vitkim stablom koje se pruža gotovo do vrha krošnje i tankim visećim grančicama. Prečnik stabla u donjem delu može biti do 60 cm. kod mladih izdanaka kora je crvenkasto smeđa. Kora stabla i grana, dok su mlađe, bela i ljušti se u horizontalnim trakama, kasnije u donjem delu je crna i duboko vertikalno ispucala. Listovi su goli na dugim peteljkama. U početku su malo lepljivi, trouglasto jajasti ili trouglasto romboidni, pri osnovi široko klinasti, navrhu zašiljeni, po obodu dvostruko testerasti. Droga je svojstvenog mirisa, gorkog i oporog ukusa.Cveta od aprila do maja, paralelno sa listanjem, a bere se mlado brezovo lišće u proleće i suši u hladu na promaji. Nije mnogo izbirljiva u pogledu kvaliteta zemljišta, često obrazuje čiste brezove šumice, koje uvek izgledaju lepo. Sastav: Sadrži katehinskog tanina i isto toliko šećera, nepoznatog saponozida, smole, 0,05% etarskog ulja, gorke materije i dr. Cortex Betulae (lentae) sadrži jedan fenolni heterozid, koji hidrolizom daje po jedan molekul glikoze, ksiloze i metilnog salicilata. Sveža kora sadrži do 0,2% heterozida. Destilacijom pomoću vodene pare se vadi ulje, koje sadrži metilnog salicilata i upotrebljava se kao miris. Betulae gemmae. - Beru se lisni pupoljci breze i brzo suše. Sadrže oko 4% etarskog ulja; to je žuta gusta tečnost prijatnog balsamičnog mirisa; na niskoj temperaturi se izdvajaju kristali; sadrži slobodnog i vezanog bicikličnog seskviterpenskog alkohola betulola. Narod upotrebljava protiv najrazličitijih bolesti brezovo lišće, koru i svež brezov sok dobijen rano u proleće. List i pupoljci upotrebljavaju se kao diuretici i antiseptici urogenitalnih puteva, najčešće u obliku infuza. Brezov list je jedan od najboljih biljnih lekova za lečenje mokraćnih puteva, jer ima antibakterijsku moć. Spremaju se čajevi za lečenje zapaljenja mokraćnih kanala, reumatizma, i zapaljenja bubrega sa povišenim pritiskom. Narodna Imena: za Betula verrucosa: bela breza, brez, breza crepuša, briza, brizovina, žalosna breza, jadika, metla, metlika, medovina, obična breza, a B. pubescens: breza, puhasta breza, severna breza.

Bršljan - Hedera helix Araliaceae Ivy - Lierre grimpant

12 Bršljan je višegodišnja drvenasta zimzelena biljka, vrsta lijane, koja se penje uz drveće, kamenje, zidove i druge različite podloge, za koje se pričvršćuje naknadno razvijenim (adventivnim) korenima, koji ne uzimaju hranu od živog drveta već im ono služi kao oslonac.stabljike mogu biti do 50 m dugačke. Listovi su kožasti, dok su mladi obrasli dlačicama, a kasnije goli. cvetovi sitni, žućkastozelenkasti, sakupljeni u poluloptaste štitaste cvasti, koje zajedno grade složenu grozdastu cvast. Gaji se i kao ukrasna biljka, pogodna za pokrivanje zidova, fasada, venjaka i sl. Sreće se i u mediteranskom i u kontinentalnom klimatskom području, od nizijskog do planinskog pojasa. Odgovaraju mu vlažna i zasenjena mesta. Cveta od septembra do novembra. Razmnožava se reznicama i semenom. Upotrebljavaju se svež i osušen list, plod i tanke stabljike, ređe kora i gumi-rezina koja curi i očvrsne na ozleđenom stablu. Cela biljka je gorka i otrovna. Ima saponozidne materije od kojih potiče otrovnost i lekovitost bršljana. Kod nas se upotrebljava kao narodni lek za lečenje kožnih bolesti, reumatizma, uloga, žuči, bradavica, za lakše iskašljavanje. Koristi se sve više u kozmetici, posebno pri izradi preparata za mršavljenje gde u kombinaciji sa drugim biljkama omogućava stimulaciju mikrocirkulacije, izbacivanje suvišne tečnosti iz tkiva i smanjenje masnih naslaga. Narodna imena: barsijan, baršćon, baštran, bersljan, beštran, brištanj, brstran, bršlin, bršćan, zelengora, zimzelen, pljušt.

Celer - Apium graveolens Umbelliferae - Celery - Céleri

13 Divlji celer raste po zaslanjenim barama i blatima pored mora, ali se koristi samo gajeni celer kao omiljen aromatičan začin, a sorte s krupnim korenjem i kao cenjeno povrće i salata. Celer je dvogodišnja zeljasta biljka, visoka do l m. Listovi su sjajni, tamno zeleni, debeli, sočni i petodelni. Cvetovi su belo-zelenkasti i udruženi u štitaste cvasti. Cveta leti. Cela biljka je svojstvenog mirisa i začinskog toplog ukusa. Lekovit je rizom s korenjem, lisnate grane s cvetovima i zreo plod. Rizom se vadi oktobra prve godine.

Celer granar

Sastav: U rizomu ima svega oko 0,10°/o etarskog ulja, u lišću nešto više, a u plodovima 2,5—3%. Glavni sastojak ulja je limonen. U plodovima ima oko 16% masnog ulja. Upotreba: Celer je, pre svega, aromatičan začin koji deluje slično ostalim začinskim štitaricama. Najčešće se daje kao diuretik, za izazivanje apetita i za bolje varenje hrane. Narodna imena: ak, ač, đereviz, zelena kretuš, opih, pitomi celer, selen, celer, čereviz, šelin.

Cikorija - Cichorium intybus Compositae - Chicory - Chicorée Vodopija je višegodišnja zeljasta biljka, visoka 1,5 m. Stabljika je uspravna, kruta, uglasta, u gornjem delu razgranata. Stabljika i listovi su pokriveni kratkim dlakama. Listovi su duguljasti do lancetasti, suženi u dršku, duboko režnjevito testerasto usečeni. Cela biljka, pogotovo mlada ima mlečnog soka. Cvetovi su svetloplavi, vrlo lepi i upadljivi, sakupljeni z glavice koje izbijaju pojedinačno na stabljici ili na granama. Cveta obilno preko celog leta. Raste svuda kao korov, najviše pored staza i puteva, po pašnjacima i livadama, po obodima šuma i drugde. Ponegde se gaji radi korena od koga se spravlja surogat kafe (cigura). Ponegde se zapuštena mesta izjutra plave od iscvetale vodopije. Cela biljka je gorka i vrlo čvrsta tako da se teško kida i čupa. Vadi se u jesen, očisti od zemlje i nadzemnih delova, iseći po dužini, nanizati na konac i sušiti u hladu na promajnom mestu. Zbog dugog korena dobro podnosi sušu. Razmnožava se semenom. Sastav: Cikorietol, gorak kumarinski derivat vezan u biljci u obliku heterozida. Inulina i drugih derivata voćnog šećera ima oko 25°/o, slobodnog voćnog šećera, pektina i dr. Upotreba: . Lekovit je koren, koji je valjkasto-vretenast, čvrst, spolja tamne boje, a iznutra beo. Koren (Cichorii radix) se kopa u jesen kad je najdeblji i ima najviše lekovitih sastojaka i inulina (rezervna hrana). Rede se koristi nadzemna biljka brana u cvetu (Cichorii herba). Više se koristi u narodnoj nego u naučnoj medicini kao neotrovna gorka droga za lečenje organa za varenje, pre svega, za pojačavanje apetita, za jačanje želuca, bolje varenje hrane, za obilnije lučenje mokraće i žuči i dr. "Frankova cigura", dodatak kafi i "sirotinjska ili ratna kafa" je ispržen i samleven koren oplemenjene vodopije sa krupnim mesnatim korenom bogatim inulinom. Pošto je inulin polisaharid koji hidrolizom daje samo levulozu (fruktozu ili voćni šećer), razumljivo je zašto kod nas u narodnoj medicini ciguru koriste dijabetičari. Ovo je sasvim opravdano, jer sve biljke iz familije glavočika (Compositae), a njih ima vrlo mnogo, umesto skroba kao rezervnu hranu imaju inulin. Prema tome, osobe obolele od šećerne bolesti mogu koristiti sve biljke iz te porodice kao dijetalnu hranu. Cichorium endivia L. je baštenska biljka koja se kod nas gaji u više hortikulturnih odlika kao zeleno povrće i upotrebljavaju je kao salatu posebno u Evropi (endive). Narod je naziva ovim imenom: andibija, andivija, vrtna žutenica, endivija kreculja, žumenica, žutinica pitoma, žutka, indivija, kudrava salata, cihora, čihora-rezanica, štrpka.

14 Narodna imena: vodopija, višnjev regrad, vodoplav, golica, gologuza, divlja lo ćika, želtenica, žućanica, jandrešica, kažiput, konjska trava, modrica, plavo cvet, plavulja, podrožnik, radić, sunčevo cveće, cigura, cilkorija, čikora, san toga, šurlin.

Crni slez - Malva sylvestris Malvaceae High mallow - Mauve Crni slez je dvogodišnja ili višegodišnje zeljasta biljka, visoka 25150 cm. Stabljika je uspravna ili se izdiže, razgranata, ovalna, pri osnovi odrvenela, dlakava. Listovi su na dugačkim drškama, dlakavi, vrlo različite veličine, kružni ili bubrežastog oblika, prstasto deljeni u 3-7 režnjeva, koji su po obodu grubo nazubljeni. Cvetovi su obično ružičasto-ljubičasti, a sušenjem pomodre. Ispod čašice nalaze se tri rašljasta, čekinjava, šiljasta, uzduž prugasta listića spoljašnje čašice. Čašica je na petoro razdeljena, rašljasta, obrasla većim račvastim i manjim zvezdastim dlakama. Pet krupnih listića, klinasti, obratno jajasti, na obodu urezani, na dnu suženi u kratak klin, gde su beličasto dlakavi i srasli s prašnicima. Crni slez je najobičnija biljka, rasprostranjena od Sibira do Kapa, po naseljima, utrinama i poljanama. Po ulicama naših ravničarskih sela ne vidi se skoro nikakva druga trava do crni slez, slezovača ili guščija trava. U Belgiji, Nemačkoj i drugde gaji se jedna odlika velikog sleza. Malva silvestris var. glabra zbog lepih, krupnih, kao vino crvenih cvetova, koji sušenjem poplave. Cveće crnog sleza se bere kad je potpuno rascvetano, po suvom vremenu i brzo suši u sušnici. Osušen cvet crnog sleza mora se čuvati od svetlosti i vlage, inače će iz bledeti i poplesniviti. Cveta od juna do septembra. razmnožava se semenom i vegetativno. Sastav: Cvet crnog sleza sadrži sluzi i antocijana m a l v i n a, zbog čega je infuz (čaj) sluzast i malo plavkasto-zelenkast. List sadrži sluzi i malo tanina. Upotreba: Osnovno lekovito svojstvo crnog sleza je kao i belog da razmekšava, rastvara sluz i da pomaže njegovo izlučivanje. Čaj od cvetova crnog sleza leči kašalj, zapaljenje bronhija, pluća i ždrela. Uspešan je u lečenju glasnih žica i pogodan za ispiranje usta i ždrela. Čaj od listova se znatno manje upotrebljava. Topli čaj od listova crnog sleza koristi se kao klistir kod zapaljenja creva. Koristi se još za ispiranje usta, kod bolesti očiju, zubnih otoka i bolova u prsima. List i cvet crnog sleza ne srne se kuvati, već samo potopiti u vodu. Narodna imena: Velika slezovača, veliki sljez, veliki šljez, gušćernjak, divlja škura, divlji papel, divlji slez, divlji slezenovc, klobicovje, planinski sliz, slijez, sljež, srčni klobuk, ćureća trava, ćurčija trava itd.

Čaj crni - Thea sinensis Theaceae Tea - Thé

15

Čaj: crni ili zeleni ? Ima više načina prerade, ali ćemo navesti samo najvažnije momente. Od načina prerade zavisi da li će se dobiti crni, zeleni, žuti ili crveni čaj. Prve dve vrste su važnije od druge dve. U nas se najviše troši crni čaj. Crni čaj. — Kinezi ostave obrano lišće oko 2 sata na suncu u velikim korpama da svene. Zatim ga rašire da se ohladi, rukama savijaju i gnječe nekih desetak minuta u hladu, posle čega ga razastru na asure oko pola sata. Ovo se ponavlja nekoliko puta sve dok lišće ne postane tamno i sivkasto. Odmah posle toga, dakle, posle fermentacije lišće se greje i oprezno prži. Prži se u sudovima od tuča iznad žara, skine s vatre i izruči u korpu da se na promaji ohladi. Zatim se uvija među dlanovima, razvija i ponovo uvija i razvija. To se ponavlja nekoliko puta, sve dok iz lista ne prestane da izlazi zelenkast sok. Ponovo se razvije, baci u kazan za prženje, izvadi, zavija i razvija, proseje, osuši nad žarom, brižljivo odabere i od strani sve što ne valja, i još toplo hermetički pakuje u gleđosane ili lakovane metalne kutije obložene metalnim (kalajnim) listovima. Poreklo čaja Čaj je verovatno poreklom iz Asama, Burme i sa ostrva Hajnana. Već nekoliko hiljada godina kako se čaj gaji u Kini, a mnogo kasnije u Japanu. Od XIX veka proširilo se gajenje čaja po mnogim tropskim predelima: u Indiji (1840), na Cejlonu (1875), Javi, Sumatri, Rusiji oko Batumija (1848), Brazilu itd. Poslednjih nekoliko decenija počeo se gajiti i u Africi, Australiji, Srednjoj Americi i u mnogim drugim zemljama, čak i u krajevima oko Sredozemnog mora. Čajevo drvo Čaj je vrlo otporno, jako i lepo zimzeleno drvo ili grm koji naraste 3—5 m, rede do 10 metara visoko. Inače, u kulturi proizvođači ne dozvoljavaju da čaj naraste više od jednog metra, da bi se lišće moglo što lakše rukom sa zemlje brati i da bi se stalnim, stručnim potkresivanjem u određeno doba godine i uzrasta dobio što veći broj mladih letorasta i što više mladog lišća, jer ukoliko je lišće mlađe, utoliko se čaj više ceni. Čaj ima naizmenične, tamnozelene, zimzelene listove bez mirisa i bele ili pomalo ružičaste, krupne, vrlo lepe cvetove veoma prijatnog mirisa na jasmin. Plod je drvenasta, trouglasta i mrka čaura sa tri semenke. Listovi od Thea sinensis su duguljasto-jajasti i najviše 12 om dugački, a oni od Thea assamica su više jajasti i do 25 cm dugi. OD ČEGA POTIČE LEKOVITOST ČAJA? Malo je kulturnih biljaka koje su toliko svestrano ispitivane kao čaj. Hemijski sastav čajevog lista je vrlo složen. Za poslednjih 150 godina u čaju je nađeno nekoliko desetina raznih hemijskih jedinjenja, ali sva nemaju isti terapijski značaj. Glavni lekoviti sastojci čaja su purinski alkaloidi, pre svega, kofein i tanini (opore, štavske materije) i prostija fenolska jedinjenja tipa katehina i njihovih derivata. Čaj ima kofeina (teina, trimetilksantina), malo teobromina, teofilina, adenina i ksantina, tanina, rutina, etarskog ulja i legumina. U zelenom čaju ima vitamina C, B1, B2, nikotinske i pantotenske kiseline. U čaju ima još i gume, dekstrina, voska, masti i drugih balastnih materija. Najbolje vrste čaja imaju najviše tanina. Fermentacijom se javlja žuto, gusto, lepljivo, vrlo aromatično, smolasto etarsko ulje od kojeg potiče miris čaja. Ovo ulje ima mnogo metiisalicilata i feniletil-alkohola, citronelola, vrlo malo geraniola i dr. Mladi listovi i pupoljci sadrže više kofeina (i tanina) nego stariji, ali se vrednost čaja ne ceni samo po količini kofeina nego prvenstveno po ukusu i mirisu, premda se lekovita vrednost čaja osniva prvenstveno na kofeinu. To je zbog toga što se najveći deo

16

proizvedenog čaja potroši u svetu za uživanje, a vrlo malo za lek. ČAJ DELUJE NA MOZAK, SRCE, KRVNE SUDOVE I CENTAR ZA DISANJE Dejstvo čaja je utoliko jače ukoliko čaj ima više kofeina, jer je kofein glavni sastojak čaja koji draži ove centre. Čaj svojim kofeinom (ranije se kofein nazivao teinom, a kasnije se ispostavilo da je reć o jednom istom alkaloidu u kafi i čaju) draži koru velikog mozga, zbog čega osoba lakše shvata i brže povezuje misli, čovek postaje lucidniji. Time se objašnjava i povećanje moći učenja, pamćenja i razumevanja i, uopšte, intelektualni rad je lakši i uspešniji. Čaj suzbija i smanjuje zamor i sanjivost, osobito ako je zamor nastao od intenzivnog umnog naprezanja. Sportistima, radnicima, avijatičarima, šoferima i drugim osobama čaj pomaže, jer ih bodri i krepi, javlja se bolji rad mišića i refleksi su brži i potpuniji. Kod nas je običaj da se posle uzimanja većih količina alkoholnih pića pije jaka kafa, a drugi narodi piju jak čaj, jer kofein deluje suprotno alkoholu, tj. dok alkohol deluje depresivno na centralni nervni sistem, kofein ga nadražuje. Čaj svojim kofeinom poboljšava disanje, jer draži respiratorni centar, povećava ventilaciju pluća, pa se lakše diše i prijatnije oseća. Svojim kofeinom čaj nadražuje i centar za krvotok, usled čega je srčani rad pravilniji, jači i bolji. Srčani mišić se bolje ishranjuje i tako jača, usled čega se i rad srca poboljšava. Zbog ogromne količine tanina (najbolje sorte čaja imaju više od 30°/o) i drugih, srodnih polifenolskih jedinjenja čaj deluje i kao tipična taninska lekovita biljka protiv proliva, upale sluznice i kože, opekotina, za jačanje organizma itd. čaj je važan protivotrov. U velikoj dozi čaj je otrovan kao i kafa. Preteranim i dužim svako dnevnim uživanjem čaj izaziva nesanicu, dosadne zatvore, teško varenje, gubljenje apetita, slabljenje itd. Ipak, čaj je manje opasan od kafe. ISTORIJA ČAJA Zbog čega se u nas kineski čaj naziva »ruski«? Misli se da su za čaj Kinezi znali od najdavnijih vremena. Spominje se na 2.500 god. pre naše ere. Pretpostavlja se da je pre nekih 12 vekova upotreba čaja prenesena iz Kine u Japan. U Japanu je u XV veku gajenje čaja uzelo veće razmere. U Evropu je prenesen tek polovinom XVI veka kao lek. Holanđani, najbolji moreplovci i trgovci, najviše su ga uvozili i doprineli širenju njegove upotrebe u Evropi. Polovinom XVII veka spominje se upotreba čaja kao leka u nekim zemljama Zapada i u Rusiji. Oko 1660. god. počeli su Holanđani uvoziti u Evropu veće količine čaja. Tada je čaj bio vrlo skup. Mongolski kan poklonio je 1638. god. ruskom caru malo čaja kao skupocenu retkost. Već krajem istog veka čaj se počeo širiti i u nekim evropskim zemljama služiti kao piće za uživanje. U Englesku je uvezen 1665. godine, primljen je sa oduševljenjem i već posle nekoliko decenija bilo je oko 3.000 javnih čajara. Ipak, uživanje čaja raširilo se tek u XIX veku, jer je sve dotle bio vrlo skup, a isto tako i Šećer, tako da je »čaj« bio privilegija samo po vlašćenih i imućnih staleža. Širenju upotrebe čaja za piće u nas najviše su doprineli Rusi posle I svetskog rata. Ali čaj još nije uspeo da u nas potisne prekomerno uživanje crne kafe. Čaj je dugo vremena karavanima dolazio u Evropu iz Kine preko Rusije, Mongolije i Sibira. Otuda se u nas i danas više čuje »ruski čaj« nego kineski. KAKO TREBA SPREMITI ČAJ PA DA BUDE PRIJATAN NAPITAK? Kvalitet infuza (čaja) zavisi i od vode. Najukusniji čaj se dobija s mekim vodama. Tvrde, krečne, a pogotovu gvožđevite vode daju čaj neprijatnog ukusa. Takve vode potrebno je prethodno prokuvati, ali se kuvanjem gube gasovi rastvoreni u vodi, a njihovo prisustvo popravlja kvalitet infuza. Zato se pri izradi čaja voda naglo zagreje da bi što brže proključala i time što manje gasova izgubila. Čaj se ne srne kuvati. To nikako ne činiti. Pogotovu u otvorenom loncu. Treba ga popariti ključalom vodom, smesta poklopiti i posle 5—10 minuta piti.

Čaj zeleni - Thea sinesis Theaceae Tea - Thé

17 Čaj: crni ili zeleni ? Ima više načina prerade, ali ćemo navesti samo najvažnije momente. Od načina prerade zavisi da li će se dobiti crni, zeleni, žuti ili crveni čaj. Prve dve vrste su važnije od druge dve. U nas se najviše troši crni čaj. Zeleni čaj izrađuje se u Kini na sličan način kao i crni, samo se ne pusti fermentaciji (vrenju), tj. ne razara se hlorofil, već se odmah brzo isprži. Čaj za domaću upotrebu Kinezi vestački raznovrsno namirišu prema ukusu svojih potrošača. Raširi se tanak sloj raznog mirisnog cveća (jasmin, gardenija i si.) i ostavi izvesno vreme, pa se ukloni, a na njegovo mesto raširi se sloj prženog čaja. To se ponavlja nekoliko dana dok čaj ne primi miris dotičnog cveća.Prži se u sudovima od tuča iznad žara, skine s vatre i izruči u korpu da se na promaji ohladi. Zatim se uvija među dlanovima, razvija i ponovo uvija i razvija. To se ponavlja nekoliko puta, sve dok iz lista ne prestane da izlazi zelenkast sok. Ponovo se razvije, baci u kazan za prženje, izvadi, zavija i razvija, proseje, osuši nad žarom, brižljivo odabere i od strani sve što ne valja, i još toplo hermetički pakuje u gleđosane ili lakovane metalne kutije obložene metalnim (kalajnim) listovima.

Čičak - Arctium lappa Asteraceae

18

Burdock (great) - Grande bardane, bardane commune Čičak je dvogodišnja zeljasta biljka. Koren je vretenast, mesnat, dugačak i do 60 cm. Stablo je visoko do 200 cm, rebrasto, crvenkasto, u gornjem delu jako razgranate. Listovi su krupni, do 50 cm dugački i skoro toliko široki, srcastojajasti, ka vrhu stabla sve sitniji, odozgo zeleni, sa naličja pokriveni sivim pustenastim dlakama. Cvasti glavičaste, loptaste, do 3,5 cm u prečniku, nalaze se na vrhovima grana. Listići omotača na vrhu su žućkasti i kukasto savijeni. Krunica je cevasta, na vrhu deljena na 5 režnjeva, purpurnocrvena. Plod ahenija dugačka 5-7 cm, crna. Cveta jula i avgusta. Čičak je korovska biljka. Raste na rudinama, pored puteva, na smetlištima, oko naselja . Koristi se koren (Bardanae radix), ređe samo plodovi (Arctii fructus) ili ulje (Oleum Bardanae radicae). Koren se vadi u jesen ili rano u proleće, najbolje u drugoj godini. Ukusa je slatko-sluzastog, kasnije nešto gorkog. sastav: U korenu čička se nalazi do 45% inulina, sluzi u kojima dominiraju ugljeni hidrati, male količine etarskog ulja (sa više od 60 identifikovanih supstancija), sitosterol, stigmasterol, fitoncida, gorke materije i dr. Upotreba: Koren čička je depurativ, dijaforetik, diuretik, stomahik, antiflegmatik, oreksigenik. Ipak, najčešće se koristi kao sredstvo za izbacivanje viška tečnosti, protivupalno i stimulativno sredstvo u stvaranju i izlučivanju žuči. U obliku dekokta spolja se upotrebljava kod ekcema, čireva, sifilisa, gonoreje i kod reume. Postoje podaci da daje dobre rezultate kod psorijaze. U narodnoj medicini koren čička je veoma popularan za lečenje bolesti korena kose, ispiranjem nezasladenim odvarom. Za tu namenu se koristi i ulje čička, zajedno sa uljem masline ili oraha, kada je koža masna. Za rast kose ne treba koristiti obloge od korena čička. Ekstrakt čička je sastavni deo mnogobrojnih preparata sa antibiotskim i antidijabetskim dejstvom. Umesto skroba koren sadrži polusaharid inulin, pa je veoma pogodan za ishranu obolelih od šećerne bolesti, bolesti jetre i žuči. Oljušćen se može jesti svež, kuvan, ili pečen kao krompirići. Može se sušiti ili kiseliti za zimu. Pomaže u uspostavljanju ravnoteže kod psihički nestabilnih osoba i uklanja jake negativne emocije, kao što su ljutnja, agresija, preterana ambicija... Čaj od čička je siguran lek za sprečavanje opadanja kose, za lečenje čireva, ekcema, reumatizma i dijabetesa. Čaj se priprema na sledeći način: dve kašike korena čička preliti jednom šoljom hladne vode i staviti da ključa 10 minuta. Piti dve šolje dnevno protiv reumatizma i dijabetesa. Koren čička je veoma cenjen u makrobiotičkoj ku hinji, zbog okrepljujućeg i pročišćavjućeg delovanja, pa se često po jedan ili dva iseckana korena dodaju šupama, čorbama i jelima od mahunarki. U makrobiotičkoj kuhinjih veoma je cenjen i maslačak od koga možete verovali ili ne, praviti, pored salata, med, vino, omlet, kafu, čaj, a i turšiju

Dan i Noć - Viola tricolor Violaceae Wild pansy, heartease - Pensée sauvage

19 Daninoć je sitna jednogodišnja zeljasta biljka, visoka do 40 cm. Stabljika je uglasta, prosta ili razgranata. Listovi su širi nego duži, po obodu zupčasti, donji su srcoliki, a gornji duguljasti. Cvetovi su pojedinačni, na dugim peteljkama, trobojni (ljubičasti, žuti i beli). Cveta od proleća do leta. Raste po napuštenim planinskim njivama (do 1.800 m norske visine), po usevima, suvim i kamenitim mestima. U nas raste mnogo podvrsta, varijeteta i formi ove vrlo rasprostranjene biljke. Neke, osobito one krupnocvetne, gaje se kao omiljeno cveće koje cveta od kraja zime do jeseni. Za lek se upotrebljava samo divlja, poljska podvrsta, čiji su cvetovi sitni, 8—14 mm dugački, žuti, belo žućkasti sa jačim ili slabijim ljubičastim prelivom. Gajenje: U Holandiji i nekim drugim zemljama na Zapadu daninoć se gaji za domaće potrebe i izvoz. Sastav: Saponozidna droga. Sadrži još i rutozid (žuta heterozidna boja violakvercitrozid), antocijansku plavu heterozidnu boju violanozid, salicilni heterozid, slobodnu salicilnu kiselinu, etarsko ulje (0,01%) sa metilsalicilatom, tanin, sluz, soli magnezijuma i kalijuma, šećera, do 250 mg% vitamina C i razne karotenoidne boje: violaksantin, auroksantin, flavoksantin i zeaksantin. Upotreba: Za lečenje raznih kožnih bolesti (ekcema), svraba, reumatizma, uloga, običnog i velikog kašlja, za jače izlučivanje mokraće i protiv upale mokraćne bešike. Spremaju se čajevi od herbe, zbog neprijatnog ukusa mogu se zasladiti sirupom od malina, ribizla, višanja ili limuna. Narodna Imena: Osim navedenih, evo još nekoliko narodnih imena za Viola tricolor: božji cvit, viola, gospina ljubica, dikino oko, kokošja ljubica, maćvica, mačuha, modra iskrica, poljska ljubica, sedmičica, trobojna ljubica, udovica. Viola arvensis narod naziva: danćnoć, zbornice, poljska ljubica, poljska ljubičica, udovice od zbora.

Divlja jabuka - Malus sylvestris Rosaceae Common Apple tree - Pommier sauvage

20

Divlja jabuka je listopadno drvo visine do 10 m, široke, nepravilne i dosta guste krošnje, ili žbun visine do 4 m. grančice su dlakave, grane ne mladom drveću, i kada raste u obliku žbuna, više ili manje su pokrivene trnjem, koje dobro štiti lišće od životinja koje pasu. listovi su eliptični do srcasti, zašiljeni, nazubljeni. Mladi listovi su vunasto dlakavi i po obliku mogu biti dosta različiti. Cvetovi su ružičasti ili beli, pojedinačni ili po 2-3 zajedno. Cveta od aprila do maja. Raste u šumama i šikarama, po međama, od nižeg do brdskog regiona. Razmnožava se semenom i izdancima. U voćarstvu se divlja jabuka koristi kao podloga za kalemljenje plemenitih sorti jabuka. Od plodova divlje jabuke spravlja se popularno jabukovo sirće. Ovo sirće pomešano sa medom i vodom predstavlja izuzetno korisno i okrepljujuće sredstvo za ljudski organizam. divlja jabuka je lekovita biljka i ulazi u sastav raznih šumskih i voćnih čajeva.

Divlja kruška - Pyrus piraster Rosaceae - Wild Pear - Poire sauvage Divlja kruška je listopadno drvo, visoko do 20 m, sa širokom gustom krošnjom i kratkim, dosta pravim masivnim stablom. Listovi su jajasto okruglasti, zašiljeni, na licu tamnozeleni i sjajni, na naličju svetliji, po obodu talasasto naborani i sitno testerasti. cvetovi su beli sa crvenim prašnim kesicama, pojedinačni ili u gronjastim cvastima. Cveta od aprila do maja, istovremeno sa listanjem. Cvetanje jednog stabla traje 10-14 dana. Daje obilno nektara i cvetnog praha. Zastupljena je u brojnim šumskim zajednicama, pojedinačna stabla se mogu naći na južnim padinama planina i do 1500 mnv. Razmnožava se semenom. Divlja kruška se koristi kao lekovita biljka i u voćarstvu kao podloga za kalemljenje plemenitih sorti krušaka. Koristi se plod koji ulazi u sastav raznih voćnih i šumskih čajeva.

Dobričica - Glechoma hederacea Labiatae Ground Ivy - Lierre terrestre

21

Dobričica je Trajna, zeljasta, mirisna biljka, visoka 20—40 cm. Donji deo stabljike puzi, a gornji je uspravan i razgranat. Listovi su na dugačkim drškama, srcoliki ili bubrežasti, naborani, po obodu nazubljeni, na naličju crvenkasti. Cvetovi su Ijubičasto-plavi sa purpurnim tačkama. Cveta maja- juna. Raste obilno svuda u šumama, na vlažnim livadama i drugim mestima. Vrhovi grančica u cvetu, list, cela nadzemna biljka i sok iz sveže biljke svojstvenog prijatnog mirisa i gorkog i oporog ukusa. Sastav: Oko 6°/o tanina, 0,03—0,06% etarskog ulja, gorke materije marubina, smole, voska, oko 3% šećera, holina i mnogo kalijumovih soli. Upotreba: Uglavnom narodni lek za lečenje organa za disanje (bronhit), žuči, za pojačanje mokrenja, protiv proliva, za apetit, protiv histerije i neurastenije. Spolja se upotrebljava za lečenje katara nosa, ozleda i rana. Pomešana sa ovsenim brašnom daje se protiv crevnih parazita konja. Narodna imena: brštan po zemlji, brštan-trava, brštran, vred njak, grošić, dobričava trava, dobričavica, dobričanova trava, dobričarica, dobričevica, dobrčanova trava, kotur, mesečnjak, niski bršljan, okrugljak, rasturiče, samobaj, stravna trava.

Dren - Cornus mas Cornaceae Asiatic cornellion cherry, Japanese dogwood - Cornouiller Dren je listopadni grm ili nisko drvo, do 8 m visine, sa zaobljenom gustom krošnjom. Mlade grančice su zelenkastosmeđe i većinom fino dlakave. Listovi su naspramni, jajasti, sa dugačko izvučenim vrhovima. Cvetovi su žuti. Javljaju se rano, pre listanja, sakupljeni u štitaste cvasti, pravilni su i četvoročlani. Cveta u februaru i martu. Žutim cvetom okićene krošnje drena ukrase prirodu u to vreme. Raste svuda, a najviše po suvim, sunčanim, kamenitim stranama svetlih listopadnih šuma zajedno s drugim grmljem i šibljem. Uzgaja se i u vrtovima i parkovima zbog lepih žutih cvetova i jestivih plodova, korisno je gajiti ga u blizini pčelinjaka. Najbolje uspeva na krečnjačkim toplim i suvim staništima. Zadovoljava se i plitkim zemljištem. Sastav: U plodovima ima tanina, organskih kiselina, pektina, šećera, sluzi i glioksalne kiseline, a u kori ima i smole. od droge se koriste sveži i osušeni plodovi, ređe kora. Upotreba: Opore (tanini) i poliuronske (pektini) materije povoljno deluju na sluznicu creva, zbog čega se sok, pekmez, čaj i drugi proizvodi spravljeni od zrelih drenjina daju kao vrlo prijatan lek za lečenje proliva i drugih oboljenja organa za varenje. Sličnog je dejstva i kora.

22 Slatko, kompot, džem i pogotovo sok od zrelih drenjina su jedna od najprijatnijih poslastica a istovremeno su i lek koji svako rado uzima. Šteta je što se kod nas drenjine malo koriste. Narodna imena: bila svibovina, drenak, drenić, drenka, drenovina, drenj, drijen, drijenak, drinika, drin, drinovina, drnjulić, žuti drenak, kuroslipnik, rumeni dren, tvrdi drijen, crveni drijenak. Plod drena narod naziva: drenka, drenjina, drenjka, drenjula.

Dud crni - Morus nigra Moraceae Mulberry - Mûrier Iz dudinja crnog duda, naročito onog koji ima više kiseo ukus, cedi se sok i od njega kuvaju sirup i pekmez, koji služe kao hrana, poslastica i blag lek protiv zapaljenja grla i usta. Sirup se upotrebljava slično kao sirup od malina. Sveže dudanje su slatko-nakiselog ukusa. Sadrže oko 10% invertnog šećera, oko 2% slobodnih organskih kiselina (limunove i jabučne), vitamina C, sluzi, mnogo pektinskih materija i drugih korisnih sastojaka. Dudinje su zdrava hrana kako za čoveka tako i za domaće životinje. Listom od duda narod leci šećernu bolest i obolele organe za mokrenje. Zbog velike količine

šećera dudinje su izvrsna hrana.

Narodna imena: Crni dud narod naziva još i ovim imenima: murgav dud, crna murva, crnica, crnička, šamdud, šandud, šanduda. Beli dud: bela murba, bijela murva, bijeli dud, morva, murva, murvac.

23

Gavez - Symphytum officinale Boraginaceae comfrey - Grande consoude, herbe à la coupure Gavez je višegodišnja zeljasta biljka, visoka do 1 m. Stabljika je uspravna, kruta, šuplja, mesnata, gusto pokrivena dlakama, samo u gornjem delu razgranata. Listovi su lancelasti, grubi i dlakavi, u donjem delu stabljike suženi u dršku, a srednji i gornji su sedeći i duguljasti. Cvetovi su ljubičasti ili ružičasti, zvonasti, sakupljeni u povijenim cvastima u pazuhu gornjih listova. Cvetne drške i čašični listići su obrasli dlačicama. Cveta od aprila do septembra. Rasprostranjena je najviše po vlažnim livadama, pašnjacima i oranicama, na obalama reka i potoka, oko puteva i u kanalima, uglavnom na plodnom tlu, do iznad 1000 mnv. Razmnožava se semenom i vegetativno. Droga je u korenu (Symphyti ili Consolidae radix) koji se vadi u jesen ili u proleće čim biljka počne listati. Opere se i ostruže, izreže u komade od 2 cm. dužine i što pre osuši na suncu da ne poplesnivi. Svojstvenog je mirisa, sluzavog i po malo gorkog ukusa. Sirov koren je sočan, a osušen rožnate konzistencije. Sastav: purinski derivat alantoin., glikoal kaloid konsolidin, mnogo sluzi, guma, smola, tanin, etarsko ulje, asparagin, šećer i otrovan alkaloid simfito-cinoglosin. Upotreba: Tipična sluzna i donekle taninska droga. Zahvaljujući prisustvu alantoina, gavez pomaže rast i razmnožavanje ćelija i obnavljanje tkiva, pa se tako može objasniti vekovna upotreba u narodnoj medicini za lečenje preloma kostiju, uboja, čireva, starih i gnojavih rana i sl. U obliku sirupa daje se slično belom slezu za lakše iskašljavanje i lečenje upale usne šupljine. Narodna Imena: velika sodula, voluj jezičac, vrani gavez, kilnjak, konjski rep, opašica, pljušč, svatovci, crni koren.

24

Glog - Crataegus oxyacanta Rosaceae Hawthorn - Aubépine Glog je trnovit, vrlo razgranat i otporan grm ili nisko drvo, 3-4 m visoko. Listovi su podeljeni u 3-5 režnjeva i po obodu testerasti. Cvetovi su beli, ređe malo ružičasti, pravilno građena, sakupljeni u mirisne cvasti slične štitu. Ističe se mnoštvom prašnika crvene boje. Plod je okruglasto-duguljasta crvena, malo mesnata koštunica sa l—3 semenke. Cveta u maju. Raste svuda, osobito po ogoljenim, kamenitim i suvim mestima. Gaji se u nekim zemljama kao živa ograda. Raste svuda, osobito po ogoljenim, kamenitim i suvim mestima. Plodovi su jestivi, jajasto okruglasti, tamno ili svetlo crveni. Razmnožava se semenom ili izdancima. Cvetovi se beru kad je u cvasti polovina cvetova otvorena, a druga polovina još u pupoljku. Beru se cele cvasti po suvom i sunčanom vremenu, pažljivo u korpama prenose i u što tanjem sloju na promaji u hladu suše bez prevrtanja, da se ne izlome. Prijatan miris svežih cvetova sušenjem se izgubi. Plodovi se beru kad sazru. Bere se mlad list i suši kao i cvet.Osušen cvet se mora čuvati dobro zapakovan. Kao droga se koristi cvast, list, cvasti s lišćem i zreo plod (Crataegi flos, folium et fructus). Sastav: U cvetu i listu ima flavonskih i antocijanskih heterozida, saponozida, guanina, adenina i drugih purinskih derivata, sitosterola, Holina, acetilholina, izoamilamina, trimetilamina i drugih alkilamina, aromatskih aminokiselina, triterpenoida, tanina i drugih sastojaka. U gjama ima masnog ulja, šećera, limunske, vinske i drugih kiselina, a u kori alkaloida bliskih berberinu. Upotreba: Glogov cvet i list se od pre pola veka na Zapadu koriste kao blag lek za umirivanje, protv nesanice, raznih uzbuđenja, gušenja, kao srčani sedativ, za snižavanje krvnog pritiska (širi krvne sudove). Smanjuje tonus i pokrete materice i creva. Kod nas tek u novije vreme sve više upotrebljavaju lekove od gloga, osobito srčani i nervni bolesnici, osobe u klimakterijumu i drugi. Dužom svakodnevnom upotrebom glog može izazvati ne podnošljivost i trovanje. Zbog toga se posle 5-7 dana moraju činiti pauze od 2-3 dana. Razumljivo je da bolesnik mora biti pod stalnom kontrolom lekara. Narodna imena: beli glog, bijela drača, bijeli trn, glah, glogić, glogovka, gloščić, medveclova hrušica, oštri trn, pasji trn, trnka, čobančica.

Gujina trava - Silybum marianum

25 Compositae Thistle (milk) - Chardon-Marie Gujina trava je krupna, snažna impozantna dvogodišnja zeljasta biljka, visoka do 150 cm, koja liči na šaren bujan čkalj. Listovi su tigrasto prošarani belim prugama. Cvetovi i listovi su bodljikavi. Cvasti su krupne i crvene. Cveta celog leta, u drugoj godini. Raste kraj puteva i naselja u južnim krajevima i u Primorju. Upotrebljava se zreo plod, ređe list (Silybi fructus et folium). Glavni lekoviti sastojci su tiramin i histamin. U plodu ima 0,1% etarskog ulja, malo tanina, flavonoida, masnog ulja, belančevine, raznih šećera i drugih ugljenih hidrata i smole. Zahvaljujući prisustvu tiramina, plod badelja povećava krvni pritisak. Daje se protiv astme, senske groznice, glavobolje i koprivnjače.Upotrebljava se i kao gorko sredstvo za jačanje, osobito posle teških operacija i bolesti. U narodu se upotrebljava za ublažavanje napada žuči, protiv šećerne bolesti, zatvora, za lečenje hemoroida i dr. Pripremaju se čajevi protiv niskog pritiska, za jačanje, bolji apetit, protiv morske bolesti, smetnje u žuči (kamen, bolovi) i protiv šećerne bolesti. Narodna imena: osim navedenih, evo još nekoliko narodnih imena: bijeli stričak, gospin trn, divji artičok, magareća salata, osljebad, ošebalj, sjekaavica, šarena badeljka.

Hajdučka Trava - Achillea millefolium Compositae

26 Yarrow - Achillée millefeuille Latinski izraz biljke dolazi od Ahila, mitološkog junaka koji je njome iscelio ranu Telefusu i mile - hiljada, folium - list, jer je list mnogostruko deljen. Hajdučka trava je dugovečna zeljasta, vrlo obična biljka, koja kod nas raste svuda na suvim mestima kao korov. Stabljika je prava, nerazgranata, do 80 cm visoka, vrlo čvrsta i obrasla dugačkim listovima, koji su višestruko vrlo sitno i fino kitnjasto-perasto deljeni kao najfinija čipka. Cvetne glavice su sitne i bele, ponekad malo ružičaste, udružene u cvasti na vrhu ogranaka stabljike i raspoređene u obliku štita. Cveta celog leta. Cvetne glavice su velike do 5 mm i beličaste. U sredini su cvetovi cevasti, a po rubu su jezičasti i ima ih 5-6. Mirisa je svojstvenog, malo aromatičnog, a ukusa gorkog, aroma tičnog i naslanog. Raste na sušnim do umereno vlažnim livadama, pojavljuje se i pored puteva, na kamenitim mestima, šumskim proplancima, kao i po oranicama i vinogradima. Rasprostranjena je od nizijskih do planinskih predela. Razmnožava se pretežno semenom a manje vegetativno. Cveta od juna do oktobra. Droga su cvet, trava i list. List se bere pre no što iz rozete izbije stabljika. Tek rascvetale cvasti odsecaju se oštrim makazama da drške budu što kraće. Na isti način se bere trava (vrhovi grančica u cvetu), veže u male kite, obese se u hladu na promaji da se što pre osuše, da biljka što bolje sačuva prirodnu boju, pa se osušene kitice pažljivo slože u kartonske kutije. Ukoliko je u drogi više stabljika, utoliko se manje ceni. Sastav: Hajdučka sadrži vitamina K, etarskog ulja, gorku materiju ahilein, flobatanina, malo nekog cijanogenetskog glikozida, akonitne kiseline i gume. Etarsko ulje je ponekad plavo zbog azulena, što zavisi od fiziološkog varijeteta i načina i vremena destilacije. Sadrži cineola, pinena, kariofilena, tujona, borneola, mravlje i valerijanske kiseline (slobodne i vezane) i dr. Staro ulje je mrke boje. Destilacijom hajdučice s vodenom parom kod nas se proizvodi etarsko ulje, koje se koristi u medicini, farmaciji, parfimerijama i kozmetici. Ukoliko je ovo ulje tamnije plave boje, utoliko se više ceni i skuplje plaća, jer ima više azulena, od koga potiče lekovitost ulja i hajdučice. Odabiranjem (selekcijom) mogu se dobiti varijeteti hajdučice sa mnogo etarskog ulja tamnoplave boje. Upotreba: Hajdučka trava je naš najpoznatiji i najčešće upotrebljavani lek, kako iznutra tako i spolja. To je gorak aromatik. Nekad je i u školskoj medicini uživala vrlo dobar glas kao tonik, stomahik, stimulans, antispazmodik, emenagog i febrifug. Dobro deluje protiv hemoroida . Kod nas hajdučicu narod upotrebljava protiv najrazličitijih bolesti; čak i istucanu stavljaju je na rane i uboje (dejstvo tanina, azulena i cineola). Daje se protiv katara želuca i creva, smetnji u bubrezima i jetri i dr. Narod ima veliko poverenje prema ovoj drogi. Eksperimentima je utvrđeno da ahilein ima hemostatična svojstva i da ekstrakt iz lista usporava razvoj patogenih klica. Tako je objašnjena vekovna upotreba hajdučice u narodnom ranarstvu. Hajduci su uvek nosili fino samlevenog i kroz »svileno sito« (dakle, najfiniji prah) prosejanog lista hajdučice, koji su stavljali na rane i u melem za lečenje rana. Tanini i etarsko ulje doprinose sprečavanju zagnojavanja rana i njihovom brzom zarašćivanju i Ublažavanju bola. Ekstrakt, a pogotovu etarsko ulje od hajdučice ulazi u sastav kozmetičkih preparata za sunčanje da bi se sprečilo crvenilo i druge neželjene posledice nastale usled naglog i neopreznog sunčanja. Narodna imena: Retko koja naša lekovita biljka ima tako mnogo narodnih imena kao ova: ajdučica, ajdučka trava, armanj, beli ravanj, belo ivanjsko cveće, jalova mesečina, jalovi mesečnjak, jalovo mesečje, kunića, kunja opaš, kunji rep, mesečina, paprac, petrovsko cveće, ravan, ravanj, ravunika, rman, romanika, snop, sporiševdna, stolista, stolisfauk (Orfelin), tintorova trava i dr

Herba Rusa - Chelidonium majus Papaveraceae

27 Greater celandine - Chélidoine Herba rusa je dugovečna zeljasta biljka koja raste svuda kao korov. Kad se živa biljka ozledi, iz nje curi narandžast mlečni sok, njegova Ijutina, gorčina i otrovnost odavno su privukli pažnju i zbog toga se upotrebljava za lečenje raznih bolesti od najdavnijih vremena do danas. Biljka i njen sok sadrže alkaloide, koji su bliski alkaloidima opijuma. Svež sok i infuz imaju baktericidno i fungicidno dejstvo (protiv patogene gljivice Trihofiton). Sastav: Biljka ili njen mlečni sok sadrži: smole, nešto etarskog ulja i desetak raznih alkaloida: helidondna, homohelidonina, heleritrina, sangvinarina i dr. Alkaloidi su derivati izohinolina i bliski alkaloidima opijuma. U drogi ima još i organskih kiselina: jabučne, limunove itd. Helidonin je glavni alkaloid. Deluje sedativno, slično papaverinu. Heleritrin lokalno jako draži. Sangvinarinove soli su crveno obojene; pojačavaju peristaltiku creva i lučenje pljuvačke. Upotreba: Svež sok i infuz imaju baktericidno i fungicidno dejstvo (protiv patogene gljivice Trichophyton). Daje se i za pojačanje lučenja žuči, protiv tuberkuloze kože i dr. Napomena: Rusa je u velikoj meri otrovna biljka, pa je treba oprezno i pažljivo koristiti i pridržavati se određenih mera! Spremaju se holeretični i holagogni čajevi, čajevi za bolesti jetre, protiv astme, bolova u organima za varenje. Sokom ili ekstraktom od ruse narod skida bradavice.

Hibiskus - Hibiscus Malvaceae Rosemallow

28

Hibiskus je listopadni ukrasni žbun ili drvo do 5 m visine, sa dosta uspravnih grana. Izbojci su u početku dlakavi, kasnije goli. Hibiskus je poreklom iz kine i Indije a ne iz Sirije, iako se negde naziva sirijska ruža. Listovi su sa peteljkom, naizmenični, sa tri manje više naglašena režnja, po obodu krupno testerasti. Cvetovi krupni, zvonasti, raznobojni, usamljeni u pazuhu listova. gaji se po parkovima i vrtovima, na sunčanim mestima. dobro podnisi obrezivanje pa se često koristi za formiranje živih ograda. Cveta od jula do septembra. Razmnožava se semenom, reznicama i kalemljenjem. Kod nas se bamija gaji u južnim delovima zemlje kao povrće. Za jelo se beru nezreli plodovi veličine prsta. Od Hibiskusa se sprema izvanredan i veoma popularan čaj.

Koriste se presni ili se nanižu na kanap i suše za zimu. Imaju mnogo sluzi i upotrebljavaju se kao i sve druge slu zne droge iz iste familije. Praznoveran svet veruje da bamija ima čudotvornu moć da jača i vraća mušku snagu, zbog čega se ovi plodovi ponekad skupo prodaju preko nesavesnih nakupaca i šarlatana.

Hmelj - Humulus lupulus Cannabinaceae Ilops - Houblon

29

Šišarice hmelja su jajaste, lake, rastresite cvasti, dugačke 3-4, široke oko 2 cm, nešto pljosnate, toplog i gorkog ukusa, prijatnog svojstvenog aromatičnog mirisa (dugo čuvana i pokvarena droga zaudara na stari odoljen, izovalerijansku kiselinu). Šišarice se lepe za prste. Oko krivudave osovine, dugačke oko 2 m, poređani su plodni listići unaokolo u cik cak, kao crepovi na krovu. Na njihovoj bazi golim okom se mogu videti, oble, sjajne, prozirne, žute žlezde, koje se mogu lako istresti (lupulin). Plodni listići (brakteje) su vrlo tanki, hartijasti, jajasti, žutozelenkasti ili žuti, oko 10 mm dugački i oko 7 mm široki, mrežasto išarani sitnim nervima i lako se mogu odvojiti. Upotrebljava se samo gajen hmelj. Hmelj potiče iz istočne Evrope. Kod nas raste uz grmlje po vlažnim mestima kao divlja povijuša. Gaji se kod nas i u drugim zemljama u velikim količinama za potrebe pivara. Upotreba hmelja u pivarstvu je novijeg datuma, a u medicini tek od početka XIX veka. Smola lupulina konzerviše pivo sprečavajući razvoj mlečno-kiselih bakterija, etarsko ulje mu daje prijatan miris, gorke materije gorčinu, a tanin ga bistri taložeći belančevine ječmenog slada. Hmelj se bere u septembru po lepom i suvom vremenu i brzo suši na tavanu ili u zagrejanim sušarama. Dobro osušen hmelj ima lepu zelenu boju. Negde ga pre pakovanja sumporišu radi konzervisanja. Sastav: šišarice sadrže tanina (humulo-taninska kiselina), pektinskih materija, kalijumovih soli, trimetil-amina i lupulina, koji je najvažniji sastojak droge. L u p u l i n sadrži oko 50% smole i etarskog ulja, voska, tanina, nekih baznih jedinjenja i dr. Etarsko ulje je vrlo aromatično i lako. Ulje se sastoji uglavnom od mircena i humulena. Ima i estara mircenola sa valerijanskom, sirćetnom i maslačnom kiselinom. Staro i pokvareno ulje ima neprijatan miris na pokvaren sir i staru valerijanu zbog oslobođene valerijaniske kiseline. Mircen je alifatski terpen. Miriše na ružu. Smola se sastoji iz humulona i lupulona, dve kristalne, vrlo gorke supstance. Upotreba: Hmelj je amarum aromatik i sedativ, šišarice su tonik i stomahik svojim gorkim materijama, sedativ svojim etarskim uljem i anafrodizijak lupulinom. Daje se u obliku infuza, alkoholnog ekstrakta ili sirupa protiv nemanja apetita, teškog varenja, skrofuloze, za umirivanje živaca i stišavanje polne nadraženosti (lupulin) i sl. Čini se da jastuci punjeni hmeljom pomažu od nesanice. U tu svrhu u nekim zemljama pune jastuke i dušeke u bolnicama za živčane bolesti. Uzet u većoj količini hmelj izaziva trovanje: gađenje, povraćanje, glavo bolju, usporavanje cirkulacije i dr. Na radnicima zaposlenim oko hmelja za pažene su pojave zapaljenja očiju i kožna oboljenja. Narodna imena: blust, kudiljice, kuke, melika, melj, meljevina, milje vina, falon, hmel, hmelina, hmeljevina.

Hrast - Quercus cortex Fagaceae - Oak - Chêne

30 Hrast je listopadno drvo, visoko i do 50 m, prečnika stabla do 2,5 m, sa širokom granastom krošnjom. Može da doživi starost od nekoliko stotina godina. Listovi su uglavnom grupisani na vrhu grančica, na kratkim debelim peteljkama, perasto deljeni. Liske duguljaste, na vrhu tupe ili okruglaste nesimetrične. Muški cvetovi su u resama, vise, ženski su pojedinačni ili u grupama do 5pet zajedno, na dugačkoj tankoj peteljci. Rasprostranjen je u nizijama i dolinama reka ili na blago brežuljastim terenima, pojedinačno, u čistim lužnjakovim šumama ili u zajednici sa drugim drvećem. Cveta od aprila do maja, razmnožava se semenom i vegetativno. U rano proleće, pre olistavanja ili u jesen kad opadne list, oljušti se i osuši još potpuno glatka kora sa mladih stabljika, letorasta i grana hrasta lužnjaka, ljutika ili kitnjaka. Droga se sastoji od cevastih ili žlebastih komada debelih l-3 mm. Spolja su glatki, sjajni, srebrnastosivo-zelenkasti do sivkasto -mrki. Na površini imaju beličastih lenticela, a katkad i lišajeva. Iznutra je kora mrko-crvena i uzduž nepravilno prugasta. Prelom kore je grub i vlaknast. Lupom se vidi na poprečnom preseku taman prsten koji deli koru na zelenkaist spoljni i mrk, žilav, končast unutrašnji deo (lika) išaran koncen tričnim slojevima i kvadratnim poljima. Hrastova kora je vrlo oporog i nagorkog ukusa. Sastav: Hrastova kora sadrži hrastovog tanina, acidum quercitannicum. Zatim ima slobodne elagne i galne kiseline, floro-glucinola, taninskog crvenila (flobafena), gume, masti, smole, pektinskih, slatkih (šećer, kvercit) i gorkih (kvercin) materija. Tanin iz hrastove kore je mešovit. Sastoji se pretežno od katehinskog (floroglucinolskog) tanina, a ima i elagnog. Hrastov tanin je amorfan, crven kast prašak; nepotpuno se rastvara u vodi. čuvanjem, vremenom ta rastvorIjivost opada usled stvaranja flobafena ili taninskog crvenila. Hidrolizom pomoću razblažene sumporne kiseline ne dobija se galna kiselina kao od tanina iz šišarke (galotanin), nego hrastovo crvenilo, crveno-mrk flobafen, jedna smolasta masa nerastvorljiva u vodi, etanolu i etru. Hidrolizom se dobija i malo elagne kiseline. Upotreba: Hrastova kora je adstringens kao i druge izrazito taninske droge. Droga služi i kao antiseptik, a po potrebi i kao antidot pri trovanju alkaloidima i teškim metalima. Mnogo veću važnost ima hrastova kora za industriju tanina i za štavljenje koža. Pržen hrastov žir, Quercus semen tostum. — Oljušten žir se suši i prži na vatri, kao kafa, dok ne dobije mrku boju i dok se ne uzmogne lako zdrobiti i mleti. Prženjem se škrob delimično pretvara u dekstrin i smanjuje količina tanina. Kad se ohladi, smrvi se u krupan prašak. Ukusa je oporog, ali znatno manje od neprženog žira.Žir sadrži oko 30% Skroba, 6-8% tanina, kvercita, šećera, masti, limunove kiseline, dosta fosfora i dr. Svojim taninom deluje kao sve adstringentne droge, a aktivnim ugljem kao adsorbens. Narodna imena: beljig, beljik, gorun, go run-maznik, grm, dab, dub, dubica, dubovina, kočur, lužni hrast, lužnjak, rani hrast, ranj, rast, steževo, hrast lužnjak, a za Quercus sessiliflora: bel, beli bla gun, belohrast, belj, beljig, beljik, bjelorastić, bjelošum, bjeljić, kitnjak, Iju tik, maznika, rast, srč, strž, teljig, hrast-brdnjak, crni dab, crni hrast, crnika, crnok, črepinjak.

Iđirot - Acorus colamus Araceae Calamus, Sweet flag - Acore odorant, belle-angélique

31

Iđirot je dugovečna zeljasta biljka s vrlo razvijenim, razgranatim rizomima, koji su na donjoj strani obrasli mnogobrojnim žiličastim korenjem, a od gore pravim, zelenim, sabljastim, do 1 m dugačkim i do 3 cm širokim listovima. Stabljika je pri dnu crvenkasta, a na vrhu se završava zbijenim cvetnim žućkasto-zelenim klipom okrenutim u stranu. Cveta juna i jula. Plod je duguljasta crvena bobica. Cela biljka prijatno miriše. Raste u mnoštvu po našim blatima i močvarama svuda pored Dunava, Tise, Save i drugih reka. Rizom iđirota (Carami rhizoma) je oko 20 cm dugačak i 2-3 cm debeo, malo spljošten ili skoro valjkast, spolja smeđ, na prelomu beličast, zrnast i mek kao sunđer. Na gornjoj strani vide se naizmence trouglasti i pomalo opali ožiljci od lišča i mrkocrvenkasti izbrazdani članci od stabljike, a odozdo male okruglaste udubljene belege od korenja, koje su u luk poredane u 1 ili 2 reda. U vodi rizom postaje sunđerast. Svojstvenog, aromatičnog mirisa, gorkog, aromatičnog i pomalo lju tog ukusa. Rizom se kopa ili krajem leta ili početkom jeseni, čim se voda povuče iz bara i močvara. Vadi se iz mulja naročitim vilama, dobro opere, očisti od korenja, lišća i trulih delova, oljušti mrka pokorica, uzduž raseče i što pre osuši u sušnici. Sastav: Droga sadrži etarskog ulja, smole, tanina, amorfne, žute gorke supstancije akorina, malo organskih baza (holina i metilamina), mnogo škroba, sluzi i dr. Etanolnog ekstrakta mora dati najmanje 18%. Etarsko ulje, Aetheroleum Galami je nagusta, žutomrka gorka tečnost kamforastog, jakog, svojstvenog mirisa. Vrlo lako se rastvara u etanolu. Sadrži azarona. Ima još i raznih terpena, mnogo seskviterpena i azarilnog aldehida. Upotreba: Iđirot je lekovita i važna domaća aromatična biljka za industrijsku proizvodnju mirisnog etarskog ulja, koristio se nekad kao aromatičan začin. Najčešće je mešan s korijandrom. Iđirot je neškodljiv i ne izaziva naviku ni dužom svakodnevnom upotrebom. To je jedno od najboljih želudačno-crevnih aromatično-ljutih biljnih sredstava. Iđirot se destiluje i dobija se mirisno etarsko ulje (Galami aetheroleum), za proizvođače kozmetike i parfema. Etarsko ulje i akorin izazivaju apetit i poboljšavaju varenje hrane. Čaj, tinktura i ekstrakt od idirota ublažavaju želudačno-crevne grčeve, proliv i smanjuju kiselost u želucu, odstranjuju gasove, olakšavaju iskašljavanje sluzi obolelih od bronhitisa. Iđirot ulazi u sastav raznih preparata za spravljanje likera i drugih desertnih pića, aromatičnih i gorkih rakija i sl. Narodna imena: babad, baban, babji štapi, balad, vodena sabljica, vdeni božur, vodeni žuti lilijum, vodeni kmin, vodeni mačić, vodeni min, vodeni cmin, žuti ljiljan, igirot, (Orfelin), iđirot, ićirot, kalmus, kolmež, komuš, mirisava trska, mirisavi šaš, sabljar, tatarsko zelje, temišvarka, temišvarska šaša, šaša, široki loček.

Imela - viscum album Loranthaceae European mistletoe - Gui

32

Mali, vrlo razgranat, uvek zelen grmić, visok do 1 m, koji kao polu parazit živi na raznom belogoričnom i crnogoričnom drveću. Stabljika je zeleno-žućkasta, drvenasta, obla i dihotomski se grana. Listovi su debeli, kožasti, zeleno-žućkasti, sedeći, po obodu celi i imaju 3-5 nerava. Ima odvojene muške i ženske cvetove. Plod je bela, okrugla, sočna, prozirna bobica puna lepljive mase. Cveta od marta do maja, a plodi od avgusta do novembra. Sastav: Alkaloid viskotoksin, inozitoli, flavonski heterozidi, vosak, sluz, holm i drugi sastojci. Primećeno je da hemijski sastav i lekovitost zavise i od drveta domaćina na kome imela živi. Tako i hipotensivna svojstva nisu ista: najjača su u imele sa kruške, manje s jabuke, a još manje sa oskoruše. Upotreba: Imela dobro deluje protiv visokog krvnog pritiska i arterioskleroze, ali je jakog i neujednačenog fiziološkog dejstva. Imela se daje u obliku raznih preparata, sama ili u zajednici sa drugim lekovima sličnog dejstva (sinergisti) Narodna imena: amelje, veska, visk, višće, lepak, mela, melina, melje, omela, omelj, himela, hmelina, hrastova imela.

Iva trava - Teucrium montanum Labiatae Germander Trava-iva je mala biljka koja u obliku okruglastih, poleglih, otpornih, malih busenova pokriva go kamen naših brda i planina. Ukusa je vrlo gorkog, oporog i aromatičnog, jer sadrži gorkih materija, tanina i etarskog ulja i spada u grupu aromatičnih oporih amara. Naši ljudi mnogo cene ovu biljčicu. Mestimično to je najviše upotrebljavana lekovita biljka prema kojoj se često ima neograničeno poverenje. Njome leče mnoge bolesti, pre svega oboljenja organa za varenje i disanje. To je vrlo cenjen tonik, stomahik i holagog. Oštrim makazama seku se lisnati vrhovi grančica biljke u cvetu (Teucrii montani herba) i brzo suše na promaji da cveće sačuva beličasto žućkastu, a lišće srebnozelenu boju i svojstven miris. Travu-ivu treba mestimično zaštititi, jer joj preti opasnot od uništenja, a ona je pored svoje lekovitosti korisna još i zato jer izvrsno vezuje ono malo zemlje na ogoljenom kamenjaru. Trava-iva ulazi kao sastavni deo mešavina čajeva za stomak, jetru, žuč, protiv malokrvnosti i drugih bolesti.

Jagoda šumska - Fragaria vesca Rosaceae Strawberry - Fraisier des bois

33

Jagoda je višegodišnja zeljasta biljka, visoka do 30 cm, stabljika je uspravna ili polegla, obrasla dlačicama. listovi su tročlani, sa sedećim jajastim ili romboidnim listićima, po obodu krupno nazubljenim. Peteljka i naličje listića su obrasli dlačicama. Iz pzuha listova izbijaju vreže, duge do 40 cm, polegle po zemlji, koje se ukorenjuju i pomoću kojih se jagoda razmnožava. Cvetovi su beli dosta sitni, nežni, udruženi na vrhu dugačke drške u cimozne cvasti. Od cveta postaje sočna ukusna jagoda, nepravi plod nastao uglavnom od cvetišta. Cveta od aprila do jula. Raste svuda, a najviše po planinskim šumskim požarištima i krčevinama gde mestimično gradi mirisne ćilime, do 1.600 m norske visine. Može se gajiti kao i pitoma jagoda sađenjem ožiljenih vreža, najbolje krajem leta ili početkom jeseni, čim padne dobra jesenska kiša. Jagoda dugo cveta, tako da i berba nadzemnih delova dugo traje, sve dok cveta. Rizom se vadi u jesen ili rano u proleće, opere, očisti i brzo osuši. List, a pogotovu rizom je vrlo opor zbog obilja tanina. Sastav: U rizomu jagode ima katehinskog tanina, sličnog onom u kina-kori. Tanin se nalazi u vidu heterozidnog kompleksa koji se hidrolizom razlaže dajući šećer i fragarin, supstanciju sličnu kina-crvenilu. U rizomu je nađena i materija slična kina-vinu, malo galotanina, triterpena i pentozana. U listu ima elagnog tanina, flavonoida, malo etarskog ulja prijatnog mirisa na limun i više od 220 mg vitamina C. Upotreba: Rizom je tipična taninska droga čije je dejstvo slično srčenjaku i travi od srdobolje i može ih zameniti. Prisustvo tanina i flavonoida u listu objašnjava uspešnu upotrebu protiv proliva, dizenterije, raznih želudačno-crevnih zapaljenja, a spolja protiv upala hemoroida i za ispiranje usta pri lošem zadahu. Deluje i diuretično, mokraća je ružičasta, a stolica crvenkaste - to ne treba da zbuni bolesnika. List gajene, baštenske jagode deluje slično, ali slabije, pa ga pri upotrebi treba uzeti dvaput više. Zrele jagode su najprij atnije i najzdravije voće. Osim veoma prijatne arome, u njima ima oko 10% šećera, limunove i vinske kiseline, pektinskih i drugih korisnih sastojaka. Sok, slatko, marmelada, kompot, pekmez, sirup i drugi proizvodi od jagoda su najprijatnija poslastica, lek i blagotvorna hrana. Osušene zrele šumske jagode dodane u najmanjoj količini nekom čaju, osobto za decu, bolesnike i trudnice, potpuno ga osveže svojom divnom aromom, osvežavajućom kiselinom i lepom ružičastom bojom. Narodna Imena: vodolješka, divlja jagoda, jagodica, jagodnjak, jagod njača, mamica, pozemljuša, rudeča jagoda, speljuž troskva, fragula, crvena jagoda.

Jagorčevina - Primula veris Primiulaceae Cowslip - Primevère officinale, coucou

34 Jaglika je dugovečna zeljasta biljka, jedan od prvih vesnika proleća. Iz kratkog, kosog rizoma izbija iznad same zemlje rozeta od nekoliko listova, a zatim drška, visoka 15—30 cm, na čijem se vrhu nalazi po nekoliko divnih levkastih žutih cvetova, na dnu levka ima mrlja žutih kao šafran. Cvetna drška i naličje lista su dlakavi. Rizom je mrk, do 10 cm dugačak, potpuno je obrastao mnogobrojnim, dugačkim, lomljivim, tankim korenjem svetlije boje. Droga ima slab, ali karakterističan miris, svež koren je bez mirisa. Ukusa je neprijatnog i ljutog, sličnog ostalim saponozidnim drogama. Raste po sunčanim i suvim livadama, retkim šumama, po lugovima, među grmljem i na padinama. Sastav: Ima saponozida, količina se koleba u vrlo širokim granicama u raznim vrstama i podvrstama jaglike i u razno doba godine. Za jedne vrste je najbolje vreme berbe pre i za vreme cvetanja, a za druge u jesen ili početkom zime, jer tada imaju najviše saponozida. U živom, svežem korenu ima najviše saponozida. Ukoliko je koren lošije sušen i duže čuvan, utoliko postaje manje lekovit. Primulae flos, cvet jaglike sadrži manje saponozida. U cvetu ima i flavonoida. Cvetove treba dobro i brzo osušiti. Oni su prijatnog mirisa na med i sladunjavog ukusa. Primulae folium, list jaglike ima saponozida. U svim organima jaglike ima mnogo vitamina C (askorbinske kiseline), a najviše u listu i cvetu.U listu ima karotena. Upotreba: Daje se u obliku dekokta ili tečnog ekstrakta kao izvrstan ekspektorans umesto američke senege. Cvet se daje umesto divizminog cveta ili zajedno s njim ulazi u sastav plućnih čajeva. Od korena jaglike pravi se sirup za iskašljavanje. Narodna imena: Osim već navedenih imena, Primula elalior ima još i ova: krstata jaglika i lestegin, a P. veris: bijela bukvica, vesna čak, gajčin, galčina, grmuljica, jaglica, jagorčina, jagotac, jagorčevina, jagu dac, krstato iglice, krstato jagliče, krstato jegliče, kunjavac, lestedaj, oslje par, petoprs, piskalica, pramaliće, prvi cvit, sunašce, cvićac.

Jela - Abies alba Abiétacées Silver Fir - Sapin argenté Destilacijom iglica jele, dobija se etarsko ulje svetlo žute boje, blagog, voćnog i prijatnog mirisa. Naročito se koristi sibirska jela (abies sibirica). Sastav: Jela sadrži acetat borneola, alfa pinene, delta karen i limonene. Upotreba: Koristi se za oboljenja disajnih puteva (prehlada, kijavica, upala dušnika, bronihitis, astma,kašalj), za usnu duplju i grlo (dezinfikuje, ublažava nadraženost). Leči i smiruje reumatske tegobe i čireva na koži. Puno se koristi u kozmetici jer ista svojstva ga čine dragocenim u izradi losiona za cišćenje kože.

Kamilica - Matricaria chamomilla Compositae Camomile German - Camomille vulgaire

35

Kamilica je jednogodišnja, mala zeljasta biljka. Naraste visoko svega 10-30 cm, ređe i pola metra. Listovi sitni stabljika brazasta, cvetovi na vrhovima grančica, u sredini cvast je žuta oivičena belim jezičastim cvetićima. Raste po poljima i kraj puteva. Koriste se cvetovi biljke. S obzirom da ima više sličnih vrsta, pravu kamilicu možemo prepoznati tako što je unutar cveta šuplja, a ne ispunjena kao kod divlje vrste ili bele rade. Najkrupnija, najrazgranatija, najčistija i najlepša titrica se javlja po zitištima, pre svega po ozimoj pšenici. Kad biljka sazri, cvetna glavica se sva ospe, jer je vrlo drobna. Seme je vrlo sitno i lako. Zato ih vetar lako raznosi i na taj način seje titricu. Kamilica se bere krajem aprila i početkom maja, a obrana kamilica se mora što pre osušiti, kako ne bi izvetrila etarska ulja a time i lekovitost kamilice. Čuva se na suvom u skladištima. Sastav: Nosilac lekovitosti kamilice je njeno etarsko ulje, i glavni sastojak azulen. Smole, gorke materije, tanini, gume i neka druga jedinjenja koja se nalaze u cvetu titrice dopunjuju dejstvo njenog etarskog ulja, zbog čega cvet ima, kako se to kaže, kompleksno delovanje. Azulen je ugljovodonik koji ne postoji kao takav u biljci, nego se javlja i prelazi s vodenom parom prilikom destilacije. U raznim preparatima kamilice, koji se nalaze u svetu, azulen se vrlo brzo gubi. Zato je najbolji preparat jak čaj spravljen kad zatreba. Upotreba: Terapijska upotreba kamilice je česta i raznovrsna ne samo u narodnoj već i u školskoj, naučnoj medicini. Daje se spolja i iznutra. Ona ima veliko preimućstvo što nije otrovna i što uopšte nije škodljiva. Kamilica je jedno od najboljih sredstava za lečenje zapaljenja kože i sluzokože. Kao antiflogistik Kamilica se daje za lečenje raznih opekotina, rana, čireva, za klistiranje, za zapiranje i ispiranje polnih organa, ojedenih mesta, očiju, nosa, ušiju, usta, za grgljanje i uopšte za sve osetljive organe s kojima se mora veoma oprezno i pažljivo postupati. Pranje glave jakim čajem od Kamilica pomaže obolelom korenu kose. U obliku dekokta, infuza ili tinkutre, titrica je omiljeno sredstvo za pozlaćivanje plave kose ili da crna i kestenjasta kosa dobije svetliji ton. Osim toga, kosa postaje meka i sjajna. Iznutra se daje u obliku čaja, naročito maloj deci i odojčadi protiv bolova i grčeva u stomaku i za umirivanje. Zbog toga Kamilica ulazi u sastav mnogih čajeva protiv raznih tegoba nastalih od teškog varenja, nesanice i drugih smetnji. Kamilica izaziva znojenje, važno za lečenje nekih bolesti. Posle uzimanja kamilice utrostručuje se broj leukocita, olakšava se varenje, odstranjuju gasovi i s tim u vezi dosadna nadimanja i smetnje u organima za varenje, smanjuje sekrecija i putridne upale sluzokože creva, zbog čega se titrica upotrebljava protiv zatvora. Čaj od kamilice treba spravljati na ovaj način: U čist lončić metne se dve pune kašike (za supu) kamilice i prelije sa 200 g ključale vode; odmah poklopi, malo promeša i ostavi pola sata ili ceo sat (ali da ne vri), već prema tome da li se želi jači ili slabiji čaj. Zatim se ocedi, osladi i pije. Ako je potrebno da se bolesnik preznoji, treba da pije što topliji čaj. Ako se pije za apetit, onda se pije hladan i neslađen jak čaj na pola sata pre jela.

Kantarion - Hypericum perforatum Hypericaceae St.john's wort - Millepertuis

36

Kantarion je višegodišnja zeljasta biljka, visoka do 100 cm. Ima vrlo čvrstu, uglastu, razgranam stabljiku, uspravnu, sa naspramnim granama. Listovi su naspramni, bez drške, duguljasto jajasti, goli, svetlozelzne boje, sa karakterističnim prozirnim tačkicama od žljezdi sa etarskim uljem. Zlatnožuti, srednjeveliki, lepi cvetovi obrazuju na vrhu stabljike štitastu cvast. Ima oko 50 prašnika sraslih u 3 snopića iznad kojih se diže trostruk tučak tamnocrvene boje. Cveta od maja do septembra. Raste po svetlim šumama, oko puteva, po kamenjarima i livadama i oko močvara. Razmnožava se semenom, bere se gornja polovina biljke u cvetu (Hyperici herba). Droga je svojstvenog mirisa, oporog, nagorkog i aromatičnog ukusa. Kantarion je odavnina poznata lekovita biljka, od ove biljke se spravlja i poznato kantarionovo ulje koje ima višestruku primenu u narodnoj medicini. Sastav: Ima mešovitog tanina u kome preovlađuje katehinski, sadrži etarskog ulja, smole, antocijana, crvenu boju hipericin, karotena i flavonoidnih heterozida (hiperozida, rutozida, kvercitrozida i drugih od kojih potiče žuta boja), holina, vitamina C i tragove alkaloida. Etarsko ulje miriše na crnogordčna ulja; sastoji se od kadinena i drugih seskviterpena, estara izovalerijanske kiseline i malo azulena. Upotreba: Kantarion se odvajkada u narodu ceni i mnogo upotrebljava spolja protiv posekotina, opekotina, hemoroida, za zarašćivanje rana i kao antiseptik, a iznutra protiv bolova jetre, želuca, proliva itd. Dejstvo droge je mnogostruko zbog složenog hemijskog sastava. Ulje se koristi na taj način što se njime mažu rane, posekotine, opekotine i druge ozlede ili se tim uljem natopi gaza ili čisto platno pa se ozleđeno mesto obloži. Etarsko ulje od kantariona deluje protiv crevnih parazita. Fenolska jedinjenja koja se nalaze u kantarionu imaju izraženu antibakterijsku moć. Narodna imena: bljuzga, bljuzgavac, bogorodičina ruka, vražji beg, gorac, gorčan, gospin cvet, gospino zelje, greotaljka, žuta metlica, žuti kantarion, žućenica, zasekliva treva, zaseknica, zvekac, zvončac, ivanova trava, ivanjčica, izdatjivica, kantarijon, krvavac, marina ručica, pljuskavica, smaknež, smicaljka, tantur, trava od izdati, trava od poseka.

Kičica - Erythrae centaurium Gentinaceae Center of the sun - Petite centaurée

37 Kičica je dvogodišnja ili jednogodišnja, mala, zeljasta biljčica sa sitnim cvetićima vatrene boje. Stablo je čvrsto, gotovo četvrtasto, golo, šuplje, pri vrhu razgranato, visoko od 30 do 40 cm, a debelo je do 3 mm i naretko obraslo sitnim listićima. Lišće je sitno, retko, naspramno, skoro sedeće, duguljasto-jajasto, do 4 cm dugačko, po rubu celo, golo, sjajno, ima 3-5 nerava. Prizemno lišće poređano je unakrsno u pršljenove i sedeće. Cvetovi su složeni u račvastu cvast na vrhu stabla i imaju levkastu, petozubu krunicu ružičaste ili svetle crvene boje. Kod stare i na suncu sušene droge cvetovi su izbledeli. Cveta celog leta. Raste svuda, a najviše po vlažnim brdskim i planinskim livadama, mestimično u ogromnim količinama, tako da se u leto mnogi senokosi rumene od iscvetale kičice. Kičica je vrlo gorka, a nije otrovna. Kičicu treba brati dok je u cvetu, vezati u kitice i sušiti u hladu na promaji. Malo je našeg lekovitog bilja koje se u narodu tako mnogo, često i uspešno upotrebljava kao kičica. Sastav: Sadrži gorke heterozide: geniciopikrozid, eritaurozid, eritrocentaurozid i dr. Nađeno je oko 0,6 do 1% alkaloida, među kojima je glavni gencijanin. Najviše gorčine ima u stabljici, manje u cvetu, a najmanje u listu. Upotreba: Kičica je dobar gorak tonik. Deluje kao čist amarum slično lincuri. Upotrebljava se u obliku infuza, vodenog ekstrakta, praška, vina i tinkture. Ulazi u sastav gorkih čajeva za stomak. Malo je našeg lekovitog bilja koje se u narodu tako mnogo, često i uspešno upotrebljava kao kičica: za otvaranje apetita, protiv smetnji u organima za varenje, protiv groznice, slabokrvnosti itd. Kičica ima vrlo sitno i plitko korenje, tako da čim se rukom uhvati, ona se iščupa i na taj način uništi. Kičica se ne srne čupati, nego se gornja polovina stabljike u cvetu pažljivo odseče oštrim makazama. Narodna imena: ger, gorka kitica, gorko zelje, grozničavka, drago cvijeće, dupčić, zlatna žuč, jezernica, kinin, kitičica, mala semenčina, mali stozlatnik, svedrc, sunčeni cvit, crvena kičica, orno zelje.

Kim - Carum carvi Umbelliferae Caraway - Carvi

38

Kim raste po poljima kao samonikla biljka štitarica. Kim je dvogodišnja biljka, visoka 50—90 cm. Stabljika je razgranala. Listovi su nekoliko puta perasto izdeljeni. Kim procveta već u aprila, prvi među štitonošama. Raste kao korov svuda po livadama, najviše po planinskim, ali droga potiče samo od gajene biljke, jer je ona čista, selekcionisana i boljeg kvaliteta. Cela biljka je mirisna. Seje se u martu i aprilu ili u junu, Kim traži humoznu ilovaču zaklonjenu od vetra. Mi imamo sve uslove za proizvodnju najboljeg kima. S obzirom na bolju zemlju i veći broj sunčanih dana, naš kim, morač, anason i druge mirisne biljke boljeg su kvaliteta od onih iz hladnih, tmurnih, maglovitih, vlažnih i kišovitih zemalja. Sastav: Glavni sastojak kima je etarsko ulje. Ima još i masnog ulja, belančevine, tanina, smole, voska, sluzi, celuloze, šećera, boje i kalcijum-oksalata. Etarsko ulje se dobija destilacijom pomoću vodene pare iz sveže požnjevenih i zdrobljenih plodova.Etarsko ulje od kima je bistra, bezbojna ili slabo žućkasta tečnost izrazitog mirisa na karvon i aromatičnog ukusa. Glavni sastojci ulja su keton karvon i terpen limonen, zatim ima malo dihidrokarvona, karveola i dihidrokarveola. Upotreba: Kao i ostali plodovi štitarica, i kim je karminativ. Daje se i kao eupeptik, digestiv, diuretik i galaktagog u obliku čaja, Aqua carminativae, Spiritus Carvi i dr. Kim je uglavnom domaći i narodni lek, a naročito začin, koji se svakodnevno troši u znatnim količinama u svim jelima, kobasičarskim proizvodima, hlebu i pićima. Za likere i sapune upotrebljavaju se karvon i ulje iz koga je odstranjen karvon. Najviše ulja potroši industrija likera. Uzima se oko 1 gram samlevenih plodova kima dva puta dnevno posle jela protiv gasova i nadimanja. Često se daje zajedno sa drugim drogama koje đeluju kao stomahika i karminativa, pre svega sa anisom, moračom, kamilicom, nanom, mirodijom i drugim drogama mahom prijatnog mirisa i ukusa. Kim su poznavali i upotrebljavali arapski lekari, odakle je verovatno u XIII veku uveden u Evropu. Narodna imena: bela cemena, divlji kumin, karun, kimelj, kimijen, kimin, kmin, komin, koprov, kuminak, pitomi kim, poljski kim (Orfelin).

Kleka - Juniperus communis Cupressineae Juniper - Genievrer commun

39 Kleka je zimzelen, vrlo otporan, gusto i nepravilno razgranat dvodoman grm. Zeleni plodovi su joj jajastog oblika, a zreli su okrugli i tamnocrno-ljubičasti imaju smolast i aromatičan miris i gorkosladak ukus. Cela biljka odiše prijatnim mirisom. U našoj zemlji je dosta rasprostranjena, a najviše je ima po brdima i planinama, pašnjacima, proređenim šumama i neobrađenom zemljištu. Čitava biljka je lekovita. Najviše se skupljaju plodovi. Beru se u jesen i zimu. Mirisa je svojstvenog, prijatno balsamičnog, a ukusa najpre slatkog, zatim aromatičnog. Sveza droga je meka i mesnata, u bobici ima tri mrke semenke. One su kao kost tvrde, jajasto -duguljaste, tupo piramidalne; pri dnu su srasle za mezokarp. Na ispupčenoj strani svaka semenka ima sa obeju strana leđnog rebra po nekoliko ne jednakih ulegnuća u kojim su velike, mrke cevaste šupljine s oleo-rezinoznim sekretom. Sastav: Najviše klekinja se potroši za destilaciju etarskog ulja. Najbolja droga dolazi sa Deliblatskog peska, iz Srbije i Bosne, jer sadrži dosta invertnog Šećera. Ima još i smole, zatim jednog gorkog tanoglikozida juniperozida, tanina, voska, gume, organskih kiselina i njihovih soli i flavonskih heterozida. Upotreba: Kleka se mnogo više upotrebljava u narodnoj nego u školskoj medicini. Inače, klekinje su kod nas i u drugim balkanskim zemljama jedan od najpoznatijih i najviše upotrebijavanih narodnih i domaćih lekova, isto tako važan i omiljen kao što su hajdučka trava, kantarion, pelen i kičica, lekovite biljke bez kojih se naše kuće ne mogu zamisliti. U narodu se upotrebljava za lečenje mnogih bolesti, za spoljnu i unutrašnju upotrebu: kao diuretik, protiv nazeba, kašlja, vodene bolesti, gonoreje, astme, za stomak, znojenje i sl., a spolja u obliku spiritusa (Spiritus Juniperi) ili u jakoj rakiji za obloge i trljanje protiv nazeba, reumatizma i sličnih bolesti. Klekovača je nadaleko poznata veoma aromatična rakija. Upotrebljavaju je i kao domaći lek i dezinfekciono sredstvo. U malim dozama etarsko ulje kleke, pored ostalog, olakšava iskašljavanje. Klekinje ulaze u diuretične čajeve (Species diureticae). Od klekinja se izrađuje sok, Succus Juniperi inspissatus (Roob Juniperi). Klekinje, a još češće etarsko ulje služi za kađenje, inhalaciju prilikom oboljenja organa za disanje i kao sredstvo za draženje kože. Narodna imena: barovica, borovac, brika, brinje, klekovina, obična borovica, smrek, smreka, smrekovina, smreč, smrika, smriča, smrkva, šmrca, fenja, crna smrekinja, crna smrekva, smrekva. Narod naziva plodove kleke ovim imenima: venja, borovice, klekinje, smrekinje, smrekovina, smrijekinja, smrička.

Kokotac - Melilotus officinalis Papilionaceae Melilot - Mélilot

40

Kokotac je dvogodišnja ili ređe jednogodišnja zeljasta biljka visoka i preko 2 m. Stabljika je većinom uspravna ili se izdiže i vrlo razgranata. Ima listove slične detelini, samo su po obodu zupčasti, troperi sa drškama, listići su izduženo eliptični, po obodu nazubljeni. Cvetovi su sitni, žuti, na drškama, po 30-70 sakupljenih u grozdastoj cvasti. Cveta od juna do septembra, 10-15 dana pre cvetanja belog kokotca (melilotus albus). I sam latinski naziv biljke u prevodu znači "medena detelina". Sabiraju se vrhovi grančica biljke u cvetu. Osušena biljlka prijatno miriše na med, jer prilikom sušenja nastupa fermentacija, hidroliza jednog glikozida i pritom se oslobađa kumarin. Raste u divljini na peskovitom zemljištu, pored puteva, reka, kanala, nasipa, železničkih pruga i drugih napuštenih mesta. Zahvaljujući dugom i razgranatom korenu dobro podnosi sušu. Gaji se i u kulturi kao stočna hrana, a i kao medonosna i lekovita biljka. Razmnožava se semenom. Seje se u proleće. Kokotac je aromatična droga koja nema etarskog ulja, za razliku od ostalih mirisnih biljaka koje imaju spoljni ili unutrašnji sekrecioni aparat s uljem. Sastav: Osim kumarina, suva biljka ima i slobodne melilotne kiseline smole, tanina i dr.

Ukusa je najpre malo sluzavog, zatim gorkog i pomalo ljutog i oporog. Kumarin je proizvod hidrolize heterozida, aglikon gorkog ukusa, zbog čega se izvesne kumarinske droge upotrebljavaju i kao gorki tonici i stomahici. Upotreba: Nekad se droga mnogo više upotrebljavala. Još u starom veku služila je kao lek koji ublažuje bolove, tera vodu, steže i si. Upotrebljava se kao narodni lek spolja, u mastima i melemima. Jedno vreme važila je kao lek za oči. U homeopatskoj medicini daju je protiv migrene, grčeva dece itd. Služi za aromatizaciju loših vrsta duvana.

Narodna imena za biljku i kokotac: velika djetelina, vodnika, ždralika, žučka, žuti kokotac, konjska detelina, kumanika, nokata trava, nokatac, noktec, orlov nokat, pšeničica, svinduh. Sličnog mirisa i ukusa, hemijskog sastava i dejstva su i Melilotus al tissimus Thuill. (žuta ždraljika, veliki žuti kokotac, mala potočna graška) i M. albus (Med.) Desr. (bela kominika, ždraljika, beli kokotac).

Kopriva - Urtica dioica Urticaceae Nettle - Ortie dioïque

41

Kopriva je narodni lek, preventivno sredstvo i hrana. Cenili su je još Rimljani. Za koprivu su vezana mnoga narodna lečenja, verovanja, sujeverja i običaji. Kopriva raste kao korov po prljavim i zapuštenim mestima. U proleće kad olista koriste je ljudi kao zdravu prolećenu hranu. Za lek se beru vrhovi grančica s lišćem, sam list, cela nadzemna biljka u cvetu ili samo koren. Najviše se ceni mlad list. Treba brati samo mlado, sočno, zdravo, celo lišće po suvom i lepom vremenu kad se digne rosa, pa što brže osušiti u tankom sloju, često prevrćući, da osušeni list sačuva jasnu i lepu zelenu boju. Kopriva se gaji kao kulturna biljka. Kopriva se može sejati ali, još brže i bolje, rasađivati pomoću rizoma (razgranate podzemne stabljike). Najbolje je koprivu rasaditi u jesen kad počnu kiše, Sastav: U listu ima tanina, mnogo soli i hlorofila, mravlje, sirćetne i maslačne kiseline, karotena, fitosterola, lecitina, mnogo vitamina C i K, sluzi, voska i kremene kiseline. U svojim žarama kopriva ima acetilholina i histamina koji već u količini od 1/10.000 mg žare i peku. Prisustvo glikokinina bi moglo objasniti i opravdati upotrebu koprive protiv šećerne bolesti. Upotreba: Čaj ili alkoholni ekstrakt iz trave (herbe, nadzemni deo biljke) ili, još češće, iz korena upotrebljavaju se protiv proliva, belog pranja, krvavljenja iz hemoroida i uopšte za zaustavljanje krvi spolja i iznutra (taninsko dejstvo), za porast kose, protiv opadanja kose i protiv peruti. Ponegde se još upotrebljava sveže uzbrana kopriva za »žarenje« mesta na telu obolelih od reumatizma, išijasa i neuralgije. Hlorofil iz koprive uspešno se daje protiv raznih zaraza, poremećaja nastalih usled lošeg prometa materija i anemija nastalih posle primene duboke radioterapije. Hlorofil iz koprive povećava snižen krvni pritisak i dovodi ga na normalu; zato se poslednjih godina daje kao dodatak pri lečenju srčanih bolesnika digitalisom, kao i rahitičnoj deci, protiv žute groznice, žučnih oboljenja i dr. Narodna imena: koprva, obična kopriva, pasja kupina, pitoma kopriva, zeza, žegavica.

Korijandar - Coriandrum sativum Umbelliferae Coriander - Coriandre

42

Korijandar je jednogodišnja zeljasta biljka, visoka 50—80 cm. Stabljika je gola i na vrhu razgranata. Donji listovi su krupni, okruglasti, na dugim drškama i vrlo izrezani, a gornji su sitniji, perasto deljeni i duguljasti. Cvasti su bele, sastavljene od sitnih cvetova. Plod je okruglast (sastavljen od dva simetrična ploda, dva merikarpa čvrsto spojena). Cveta početkom leta. Kod nas se gaji u Banatu i Bačkoj. Gaji se kao i kim i ostale štitare. Seje se u martu ili aprilu. Kosi se u leto pre izlaska sunca, dok ima rose. Korijandar ne bira zemlju, ali bolje uspeva na krečnoj, sitnoj, propustljivoj, toploj i dobroj zemlji i na sunčanoj strani. Sastav: Sadrži etarskog ulja, masnog ulja i belančevine. Naš selekcionisani sitnozrni korijandar ima oko 1% etarskog ulja. Korijandrovo ulje je glavni izvor iz koga se vadi linalol. U ulju ima još i pinena, borneola, limonena, geraniola i dr. Ulje dobijeno destilacijom iz nezrelih plodova neprijatnog je mirisa na stenice. Upotreba: Ulazi u sastav Aqua carminativa i Spiritus aromaticus. Etarsko ulje deluje slično moračevom, ali malo slabije; izaziva jednu vrstu pijanstva i dubok san. Najviše korijandra troši industrija likera, peciva, slatkiša i piva, a mnogo se troši i kao zamena za biber. Linalol se upotrebljava za proizvodnju linalil-acetata. Ulje služi i kao zamena za lavandulino i bergamotovo ulje. Daje se naročito protiv tromosti organa za varenje i za isterivanje gasova. Dobra je kombinacija: kim sa korijanderom u jednakim delovima. Mešavina kao sredstvo za izazivanje apetita i isterivanje gasova pravi se od četri ploda u podjednakim količinama: plod anasona, mirodije, kima i korijandra. Upotrebljava se kao čaj posle jela: po jedna kašičica na solju ključale vode. Korijandar se spominje u Eberovim Papirusima (1550. god. pre naše ere). Spominje se i u Bibliji (upoređivanje mane sa zrnom korijandra). Grci i Rimljani ga upotrebljavaju kao začin i lek, a i gajili su ga. I korijandar je jedna od onih biljaka koja se gajila po naređenju Karla Velikog. Narodna imena: živica, kišnec, korijander, koriandol, korijandr, koriandula, korion, kornikovec, paprić, paprica, čimavica.

Krušina - Rhamnus frangula Rhamnaceae Glossy Alder buckthorn - Nerprun bourdaine

43

Krušina je drvolik šib, visok 3-6 m. Kod nas je dosta ima po vlažnim šumama, po lugovima, pored reka i potoka. Mestimično se javlja u znatnoj količini pored Dunava i drugih naših reka u nizijskim šumama, najviše po rečnim ostrvima. Cvetovi su sitni, neugledni i belo-zelenkasti. Cveta u maju i junu. Plodovi su okrugli, oko 7 mm u prečniku, najpre zeleni, pa crveni i najzad crni. Kora je glatka i sjajna, crnkasta ili sivo-mrka i karakteristično ukrašena mnogobrojnim vodoravnim, svetlim, beličastim lenticelama. Krušina se vrlo lako gaji, najbrže i najjednostavnije vegetativnim putem: mladicama, mladim grančicama, slično zovi, vrbi i jablanu. Zemlja uvek treba da bude vlažna. Naša rečna ostrva su najbolja mesta za razmnožavanje i gajenje krušine. Kora se skida s mlađih stabala i debljih grana krajem zime i početkom proleća pre nego što krušina olista i odmah se suši. Iseku se u vrpce dugačke oko 30 cm i Ijušte. Sastav: U kori ima slobodnih i vezanih antrahinonskih derivata. Glavni antraglikozid je jedan vrlo purgativan, svetlo-narandžast, amortan ramno-glikozid, glikofrangulin koji se za vreme sušenja i dugotrajnog čuvanja kore postepeno razlaže na glikozu i frangulin, koji je odavno poznat kao sastojak droge. U drogi ima još i tanina, gorke materije, šećera i masti, slobodnih emodina, izoemodina, hrizofanske kiseline i drugih antrahinonskih derivata. Gorčina droge može se odstraniti tretiranjem kore magnezijum-oksidom. Upotreba: Frangula se daje u obliku tečnog ili suvog ekstrakta ili dekokta (5 do 25 g na pola litra vode) kao pouzdan laksans, naročito protiv hroničnog zatvora. Njen ukus je manje nperijatan od puršijane, zbog čega je bolesnici rađe uzimaju. Sprmaju se čajevi za bol u predelu srca usled nagomilavanja vazduha u želucu ili crevima, kolike u žučnoj kesici, Izostale menstruacije i protiv hroničnog zatvora. Narodna imena za krušinu: gašljika, krkavina, pasdrenovina, pasja lijeska, pasjakovina, pasje grožđe, psikovina, truslikovina, tršlika.

Kupina - Rubus fructiosus Rosaceae Blackberry - Mûrier sauvage ou ronce des buissons

44

Kupina je poluzimzelen zbin, visok do 2 m, uspravnih ili slabo povijenih grana, sa jakim unazad povijenim bodljama. Listovi su prosti ili neparno perasto složeni, sastavljeni od 3-7 listića, koji su jajasti, često zašiljeni, po obodu testerasti, mestimično sa sitnim bodljama, sa naličja dlakavi. cvetovi su beli do ružičasti, javljaju se na dvogodišnjem izdanku i sakupljeni su u grozdaste cvasti. Raste po šikarama, ivicama šuma, živicama, međama, pored puteva, kako na plodnoj zemlji tako i na kamenjaru, po brdima i na planinama. Razmnožava se semenom i vegetativno. Plodovi su jestivi i veoma korisni za ljudski organizam. Obično su crne, ređe crvene boje i imaju višestruku upotrebu (voćni sok, pekmez, slatko, vino itd.). Cveta od maja do jula, treba brati samo nežne i potpuno mlade zelene listove, samo onih nekoliko sa vrha grančica. Beru se u junu i julu po lepom i potpuno suvom vremenu i odmah osuše u tankom sloju, da bi se što pre osušili i sačuvali prirodnu boju. Sastav: najvažniji sastojak lista kupine jesu tanini. Upotreba: Kupina se upotrebljava kao adstringens protiv hroničnog proliva, srdobolje, nazeba, kašlja, hemoroida, za grgljanje, kao i protiv lišajeva i kožnih otoka itd. Kupina je stari lek koga su cenili još Grci i Rimljani. U nekim zemljama oficinalni su zreli plodovi, koji deluju blago laksantno u obliku sirupa ili svežih plodova. Kupinovo vino daju slabunjavoj deci. Narodna imena: eževina, ježina, kapinka, kopina, kupinjača, kupinjaš, maljuga, muraga, ostruga, robidnica, crna jagoda, crna kupina.

Kukuruzna svila - Maydis stigma Gramineae Maize, Corn - Mais, blé d’Inde Kukuruz je poreklom iz Srednje i Južne Amerike. Gaji se kod nas i u drugim umerenim i toplim delovima sveta u velikom broju podvrsta, varijeteta u sorti. Upotrebljava se za

45 ishranu ljudi i domaćih životinja i za industrijsku proizvodnju skroba koji se koristi u razne svrhe. Kukuruz se međutim primenjuje i u medicini i farmaciji. Proizvodi se farmaceutski skrob (Maydis amylum), od klica izvađenih iz zrelog kukuruza spravlja se vrlo hranIjivo i lekovito ulje (Maydis oleum) veoma bogato gliceridima , a obilno se koristi i lekovita kukuruzna svila (Maydis stigma). U kukuruznim klicama ima masnog ulja, lecitina, inozito fosforne kiseline, belančevina, gvanidina, glutamina, šećera i drugih biološki vrlo važnih materija, zbog čega se klice cene kao veoma jaka, koncentrovana hrana važna za slabunjave, decu, porodilje, za one koji se oporavljaju od preležane bolesti, za sportiste i druge. Od kukuruznog brašna i skroba s vodom se kuvaju razne kašice koje se stavljaju kao oblog za lečenje opekotina i katara pluća. Kukuruzna svila (žigovi ženskih cvetova) skida se sa ženskih cvetova (sa klipa) i brzo osuši na jakoj promaji u što tanjem sloju. Treba brati samo mladu, sočnu a nikako zrelu, suvu, tamnu svilu. Sastav: Sadrži koagulacioni ili antihemoragični vitamin K3, saponozide, tanin, šećer, masno ulje, etarsko ulje, gumu, smolu, alkaloide, salicilnu kiselinu, sitosterol i druge fitosterole, kalijumove i druge soli. Prisustvo raznih enzima objašnjava zašto droga brzo gubi lekovitost i zbog čega je treba vrlo pažljivo čuvati na hladnom i suvom mestu. Upotreba: Zahvaljujući vrlo složenom hemijskom sastavu, kukuruzna svila se upotrebljava kao lek za lečenje raznih bolesti. Prisustvo kalijumovih soli i drugih sastojaka deluje kao blag diuretik i sredstvo za umirivanje i otklanjanje napona i smetnji u bešici, protiv peska u bešici, hroničnog cistita, nefrita i sličnih bolesti. Zahvaljujući salicilnoj kiselini, droga ublažava reumatične bolove. Narodna imena: golokud, debelača, kolomboć, koruza, kukuruza, kurelj, kuruz, kuruza, moruza, mumuruz, mumuruska, premantur, pčenka, rumetin, trakinja, turska pšenica, urmetin, furmentin, carevića, carevka, čenka.

Lan - Linum usitatissinum Linaceae Flax - Lin Lan je gajena jednogodišnja biljka. Stabljika je tanka, na gornjem delu malo razgranala, a na vrhovima ogranaka ima po jedan sitan, vrlo lep i nežan cvet divne plave boje kao nebo. Ima više vrsta lana, ali su najvažnije dve: dugački lan, koji se gaji zbog vlakna i niski lan, koji je vrlo razgranat i daje mnogo semena. Seme lana je sjajno, mrko, glatko, jajasto, spljošteno, po obodu tanje, Ima malo udubljenje (pupak). Ljuska je tanka, krta i prevučena pokožicom u kojoj ima sluzi. S vodom mućkano seme daje bezbojnu sluz. Seme je blagog, uljastog i sluzastog ukusa. Laneno seme je čitav arsenal veoma korisnih, važnih i raznovrsnih hemijskih materija. Sluz je glavni nosilac lekovitih svojstava lana. Sastav: U zrelom lanenom semenu masnog ulja, vitamina F, tj. linolne i linoleinske kiseline, proteina, belančevina zbog čega je ovo seme veoma hranljivo. Upotreba: Lanena sluz je vrlo gusta i žilava, pa se zbog te velike viskoznosti tako mnogo ceni. Na oboleloj sluznici ova sluz stvara neprekinut film i na taj na čin je potpuno pokriva, oblaže i štiti ublažujući razne upale, zbog čega se od najdavnijih vremena laneno seme upotrebljava u medicini. Tako se može i objasniti blagotvorno dejstvo lanene sluzi pri lečenju upala sluznice usta, želuca i creva, protiv raznih katara organa za varenje itd. Lanena sluz je blago i neškodljivo sredstvo protiv zatvora, jer mehanički aktivira pokrete lenjih creva, često oboljenje mnogih ljudi. Vlažeći sluzokožu creva, ova sluz olakšava, ublažava i ubrzava čišćenje creva, ima laksantno dejstvo, jer unutrašnja površina creva

46 postaje sluzavija, sliska. Zbog toga se lan srne davati svim osobama kao bezbolno i bezopasno laksantno sredstvo, čak i trudnicama. Oblozi izrađeni od lanenog brašna umiruju bol na telu (čirevi,upale,apsces, urasli nokat, zagnojenu ranu,) ili kašalj. Laneno ulje se od svih prirodnih ulja i masti najviše ceni za lečenje opekotina, jednaki delovi lanenog ulja i krećne vode mućkaju se dok ne pobele, ta laneno-uljevna krečna emulzija je jedan od najstarijih i najboljih lekova protiv opekotina. Narodna imena: keten, len, preslej, ćeten.

Lavanda - Lavandula officinalis Labiatae Lavander - Lavande Lavanda je višegidišnji gust polužbun, sa mnogo uspravnih izdanaka, visine do 1 m. Poreklom je iz južne francuske. Cela biljka je siva od obilja dlačica. Listovi su linearni, na oba kraja suženi, slični listovima ruzmarina. Cvetovi su sitni, ljubičasto modri, pršljenasto grupisani po nekoliko i sakupljeni na vrhovima izdanaka u klasolike cvasti. Cveta u junu i julu. Mediteranska je biljka i voli toplu klimu, ali i veću norsku visinu, mada su neke vrste rasprostranjene i u kontinentalnom delu. razmnožava se semenom i vegetativno. Lavanda je i industrijska biljka, koristi se za dobijanje mirišljavog ulja za kozmetiku i farmaciju. Lavanda takođe rasteruje komarce, stenice, moljce i druge insekte. Lavandula je prijatnog aromatičnog mirisa i aromatičnog i nagorkog ukusa. Kao droga koristi se cvet(flos). Sastav: U svežem cvetu ima etarskog ulja i tanina. Količina i hemijski sastav ulja zavise od varijeteta biljke, sezone, zemljišta, norske visine i načina destilacije. Aetheroleum Lavandulae je etarsko ulje dobijeno destilacijom pomoću vodene pare iz svežih cvetnih klasova lavandule. To je bezbojna ili žućkasta tečnost, prijatnog mirisa na lavandulu, aromatičnog i nagorkog ukusa. Glavni sastojak ulja je linalil-acetat. U ulju ima još i slobodnog linalola i geraniola, zatim u malim količinama pinena, ocimena, borneola, cineola, kumarina, raznih ketona, propionata i valerijanata. Ulje treba čuvati na hladnom i mračnom mestu u punim i dobro zatvorenim sudovima tamne boje. Upotreba: Droga se upotrebljava spolja kao dodatak kupkama, draži kožu. Ulje izaziva slabu lokalnu anesteziju. Služi i kao korigens mirisa mnogih lekova. Ulje se upotrebljava kao i droga, a osim toga, vrlo mnogo u parfimeriji i kozmetici. Osušen cvet se stavlja među rublje da dobije prijatan miris, a kite od cele lavandule služe u mediteranskim zemljama za rasterivanje komaraca, stenica, moljaca i drugih insekata. Narodna imena: despik, despić, lavandla, lavenda, lavendal, levanda, levendol, marijanac, trma, špiknarda.

Lincura - Gentiana lutea Gentianaceae Yellow gentian - Gentiane, gentiane jaune

47

Lincura je višegodišnja biljka. Ima pravu snažnu stabljiku visine do 1,5 m. Pri zemlji je vrlo krupno lišće, po obodu celo, golo, jajastog oblika. Gornja polovina stabljike ima lepe zlatnožute cvetove koji su udruženi u pazuhu sitnog lišća i poređani u spratove. Cveta od jula do avgusta. Plod je duguljasta, do 6 cm dugačka čaura puna semena. Podzemni organi su vrlo razvijeni i razgranati. Sirov koren je vrlo mek, bez mehaničkih elemenata, jedar, sočan, unutra beo i vrlo gorak. Može se šeći lako kao sir. Lincura raste često u velikoj množini po planinskim livadama i pašnjacima. Sa Zlatibora je poznata u svetu kao jedna od najboljih. Misli se da naziv Gentiana potiče od ilirskog vladara Gencijusa, koji je prvi ukazao na njenu lekovitost u II veku pre naše ere. Sastav: Lincura je vrlo gorka, ali uopšte nije škodljiva, gorki sastojci lincure pojačavaju lučenje zeludačnog soka, vrlo važno za bolesnike u kojih je ta funkcija smanjena. Veliko je preimućstvo lincure što ne sadrži tanina, pa se može mešati s mnogim drugim biljkama u raznim kombinacijama sa svojstvenim lekovitim dejstvom. Upotreba: U lekovite svrhe upotreblja se koren, koji ulazi u sastav velikog broja lekova koji se proizvode u apotekama i farmaceutskoj industriji. Sama ili u smeši s drugim lekovitim biljem sličnog dejstva, lincura se najčešće upotrebljava kao sredstvo za jačanje (glavni sastojak raznih tonika), za stomak, protiv groznice, posipanje i bezbolno proširivanje rana, koren se kuva i pije protiv kašlja. Pre svega, trega znati da se lekovi od lincure smeju piti samo pre jela, a nikako za vreme ili posle obroka. Gorki sastojci lincure pojačavaju lučenje želudačnog soka, čime lincura olakšava i ubrzava varenje. Koren se najčešće stavlja u rakiju, a u apotekama se pravi ekstrakt od lincure, mešani, gorki čajevi i drugi preparati gorkog ukusa. Narodna imena: vladisavska, gencijan, orfelin, goreč, gorčica, zvišč, zelje od srca, licijan, peteler, rafet, sviš, svišel, svišč, sviščak, cvić, košutina brada, lincura, srčanik, srčenjak, srčenjača, trava od srdobolje, raven, roven, lecijan, lincjura, sviščel, sirištara žuta; srčenica, trava od srca.

Lipa bela i crna - Tilia cordata & platyphyllos Tiliacea Small & large leaved Lime - Tilleul

48

Lipa je listopadno drvo visoko do 2530 m, sa velikom gustom krošnjom. Listovi su sa dugom drškom, srcasto okruglasti, zašiljeni, sitno testerasti. Cvetovi su žućkasto-beli, mirišljavi, sakupljeni po 4-16 u štitastoj cvasti. Veoma je bogata cvetom, krilati prirepak ima izraženu dršku i do pola dužine je srastao sa peteljkom cveta. Droga se sastoji od osušenih, žutozelenih cvasti s priperkom od bele lipe i crne lipe. Sve druge vrste lipe nemaju vrednosti i ne treba ih brati. Prva je sitnolista, rana, lipolist, a druga krupnolista. Na naličju lista u uglu nerava nalaze se kitice dlaka, koje su u lipolista crveno-žute, a u krupnoliste beličaste. Cvetaju u junu i julu. Lipolist cveta oko dve nedelje pre krupnoliste. Cvet je vrlo prijatnog mirisa. Raste po celoj Evropi po brdskim šumama. Lipa voli pitominu, plodnu i duboku zemlju. Lipu treba brati čim počne cvetati, kad su dve trećine cvetova u cvasti rascvetale. Precvetala lipa nema nikakve vrednosti. Cvast treba brati zajedno s priperkom (Flos Tlliae cum bractes), jer se vrlo retko traži bez priperka. Treba brati po suvom i lepom vremenu. Lipov cvet je blagog i prijatnog mirisa, a ukusa je sluzastog, sladunjavog i pomalo oporog. Sastav: U lipovom cvetu ima sluzi, tanina, etarskog ulja, heterozida, šećera, gume, voska, žute boje, manitola i tartarata. U svežem cvetu ima etarskog ulja, nosilac mirisa lipovog ulja je seskviterpenski alkohol farnezol. U osušenom cvetu ima vrlo malo etarskog ulja. Tanina najviše ima u priperku, on daje oporost čaju od lipe. Lipov list takođe sadrži sluzi i ostalih sastojaka koji se nalaze u cvetu, pa se za nuždu mogu upotrebiti u istu svrhu. I lipova kora ima mnogo sluzi. U cvetu i u listu ima vitamina C. Potpuno mlad, tek otvoren list može koristiti kao povrće. Od lipovog drveta proizvodi se aktivan ugalj velike adisorptivne moći. U lipovem semenu masnog ulja sličnog maslinovom. Upotreba: Lipov cvet se upotrebljava najčešće u obliku čaja, infuza, za znojenje, protiv grčeva i za umirivanje bolova kao vrlo blago sredstvo. Koristi se i protiv prehlada, hroničnog kašlja i proliva, kao i za zaceljivanje opekotina i rana. Lipov cvet je najomiljeniji narodni čaj. Narodna imena za Tilia cordata: bijela lipa, zimska lipa, lipac, lipovce, lipolist, malolistna lipa, pozna lipa, sitnoliista lipa. Za Tilia platyphyllos: divlja lipa, jalova lipa, letnja lipa, lipovina, rana lipa, smrdljiva lipa, crna lipa, šumska lipa.

Lišajevica - Hieracium pilosella Compositae Mousear hawkweed - Piloselle (épervière)

49

Lišajevica je trajna, mala zeljasta, vrlo dlakava biljka visoka do 25 cm. Na zemlji je rozeta od duguljastih, obratno jajastih listova. Na vrhu stabljike je glavičasta cvast svetložute boje. Cveta od maja do septembra. Raste na suvom mršavom zemljištu. Sastav: Sadrži gorke materije, tanina, smole, sluzi, flavonske derivate (boja cveta) i umbeliferon. Upotrebljava se cela biljka s korenom (Hieracii herba). Narodni lek za lečenje lišaja, upale mokraćne bešike, izbacivanje peska i kamena iz bubrega i mokraćne bešike i za pojačano mokrenje.

Narodna imena: zlatnik, jandrašika, kosmatica, mišja ovčica, mišje uho, ovčija brada, proljetnica, runjavičina, slavak, trava od poljačine.

Lovor - Laurus nobilis Lauraceae Sweet bay - Laurier

50 Lovorika je grm ili nisko do 8 m zimzeleno drvo sa kožastim listovima. Sadi se i za ukras. U starom veku smatrana je za sveto drvo. List je na kratkoj dršci, okruglasto duguIjast, zašiljen, 8-12 cm dug i 3-5 cm širok, na rubovima malo talasast i povijen, kožast, go, na licu gladak, sjajan, zeleno smeđ, a na naličju bleđi i bez sjaja. Na naličju se ističe glavni nerv koji se grana u 6-8 jakih sporednih nerava. Ukusa je vrlo aromatičnog, malo ljutog, oporog i gorkog. Kad se trlja, oseća se aromatičan miris. Lovorov plod je jajasta, crno-plava, spolja naborana, debela koštunica. Već i pri malom pritisku lomi se tanak i krt perikarp zajedno sa semenim omotačem i dva debela plankoveksna kotiledona. Lovorikin plod je osobitog mirisa, koji se naročito jako oseća kad se zdrobi. Ukusa je aromatičnog, oporog i gorkog. Sastav: Plod sadrži oko 30% masnog i do1% etarskog ulja, šećera, škroba, basorina, list sadrži gorke materije i tanin, a etarsko ulje uglavnom cineol i alpha-pinen. Upotreba: Lovorikino lišće služi uglavnom za začin. U narodnoj medicini upotrebljava se kao miris. Ulazi u sastav nekih starih melema. Etarsko ulje od lišća služi kao karminativ, ekscito-aromatik, nervin i u parfimeriji. Plodovi su ranije upotrebljavani kao gorko sredstvo i začin, danas samo za ceđenje ulja a spolja kao mast protiv hemoroida. Ulje se upotrebljava kao sredstvo za draženje kože i sl., najčešće u mešavini sa drugim melemima. Narodna imena: davorika, zelenika, javorika, lavor, lavorika, lovor, lovorik, lorbar, lorbek, lorber, lorika.

Majkina dušica - Thymus serpyllum Labiatae Wild thym - Serpolet Dugovečna zeljasta biljka, polugrmić, svega pedalj visok. Zbijeno i gusto busenje sastoji se od poleglih, vrlo tankih, mestimično za zemlju priraslih, crveno-mrkih izdanaka i vreža iz kojih se dižu mnogobrojni uspravni ogranci obrasli sitnim jajastim listićima i okruglim cvastima. Cvetići su dvousnati ružičaste boje. Cveta preko celog leta. Cela biljka je prijatnog i vrlo aromatičnog mirisa i ukusa. Lekoviti sastojci nalaze se jedino i isključivo u listu i cvetu majkine dušice. Treba napomenuti da majkinu dušicu treba brati pažljivo. Ni kako se ne sme čupati, jer se time biljka uništava. Treba odsecati samo gornju polovinu lisnatih grančica u cvetu i to makazama. Sastav: timol i karvakrol, dva fenolska jedinjenja od kojih potiču lekovitost, antiseptička moć i svojstven miris majkine dušice, imaju svojstvo izvrsnog i neškodljivog konzervansa. Upotreba: Majkina dušica je omiljen lek ne samo u narodnoj nego i u naučnoj medicini. Kod nas se vekovima upotrebljava, pre svega, kao lek za lečenje organa za varenje, ređe i organa za disanje. Majkina dušica ulazi u sastav mnogih lekovitih preparata koji se izrađuju bilo u apotekama, bilo u farmaceutskoj industriji, a njeno etarsko ulje i timol daju se protiv crevnih parazita, naročito protiv dečjih glista.

51 Treba naglasiti da ne treba kuvati majkinu dušicu. To se ne srne činiti, jer se lekoviti sastojci ove veoma mirisne i lekovite biljke kuvanjem, brzo i potpuno izgube, izvetre. Zbog toga se preporučuje da majkinu dušicu samo poparite ključalom vodom, odmah poklopite, ostavite da stoji 2 sata. Takođe može se slobodno pripremati i jači čaj jer majkina dušica ni dužom upotrebom ne izaziva nikakve znake nelagodnosti niti navikavanja. Narodna imena: babina duša, babja dušica, bakina dušica, bukovica, vreskovina, vrisak, divlji bosiljak, dušičina, dušička, materina dušica, materka, tamjanika itd.

Majoran - Origanum majorana syn. majorana hortensis Labiatae Sweet Marjoram - Marjolaine Majoran je dvogodišnja ili višegodišnja biljka, grmić visok do 1 m. Stabljika je četvorouglasta, razgranata, siva, maljava. Listovi su više dlakavi, do 3 cm dugi, imaju kratku dršku, po rubu su celi. Lupom se mogu videti žute tačkice (žlezde) na listu, stabljici i cvetu. Na vrhovima lisnatih grančica nalaze se cvasti sastavljene od sitnih, beličastih ili ružičastih cvetića koji su na osnovi skoro četvorouglasti. Mirisa je posebnog i prijatnog, a ukusa aromatičnog, toplog i nagorkog. Majoran je poreklom iz zemalja oko zapadnog Mediterana. Majoran je narodni lek, koji se upotrebljava iznutra, slično nani, ali i kao začin. Droga se sastoji od osušenih i iseckanih nadzemnih delova gajenog majorana u cvetu, Majorana hortensis. Sastav: Droga sadrži etarskog ulja, tanina i gorkih materija. Ulje je žuto ili žuto-zelenkasto, sasvim posebnog, blagog i aromatičnog mirisa. Sadrži terpena (naročito terpinena) i desnog terpineola. Upotreba: Majoran je narodni lek, koji se upotrebljava iznutra, slično nani. Spolja se daje u obliku lekovite masti ili alkoholature kao nervinum, protiv zapaljenja kože i za lečenje rana (tanin i baktericidno dejstvo etarskog ulja). Inače, glavni deo droge kod nas i u drugim zemljama Evrope se koristi kao aromatičan začin. Narodna imena: babina duša, mažurana, majeran, majuran, mačurana, mezurana, mirišijavak, sanseg.

Maslačak - Taraxacum officinale Compositae Dandelion - Pissenlit

52 Maslačak je dugovečna zeljasta biljka, koja raste kao korov svuda, a najviše po vlažnim livadama. Vlažna mesta se ponekad žute od iscvetalog maslačka. Iz vertikalnog, dugovečnog, vrlo razvijenog, malo razgranatog korena izbija rozeta od lišća polegla po zemlji. Nema stabljike. Cvetna drška je gola, šuplja, nerazgranata, valjkasta, visoka 15— 30 cm a na vrhu nosi zlatnožutu glavičastu cvast složenu od jezičastih cvetova. Maslačak se razmnožava semenom koje vetar nosi kao padobrane, jer su semenke vrlo lake i imaju perjanicu. Svi delovi biljke su gorkog ukusa i imaju mnogo belog mlečnog soka, koji obilato curi kad se biljka ozledi. Mlečni sok je najgorči, a u njemu ima najviše lekovitih sastojaka. Maslačak nije otrovan. Koren je dugačak do 20 cm, a debeo 0,5—1,5 cm, vretenast i valjast, spolja žutomrk. Svež koren je pun belog mlečnog soka koji obilato curi iz mlečnih cevi raspoređenih u koncentrične krugove. Kad se osuši, koren splasne, smežura se, izgubi oko 3/4 svoje težine i postane sivomrk. Uzduž, a mestimično i popreko (glava) načine se pruge i nabori. Mlečne cevi su vrlo tamne, crnomrke. Droga je krta i tvrda. Ukusa je gorkog. Sastav: Taraksacin i taraksacerin su dve gorke, u vodi rastvorljive heterozidne supstancije, koje se nalaze najviše u mlečnom soku. U korenu ima još i enzima, holima, etarskog ulja, smole, masnih kiselina, mnogo inulina i šećera. U neosapunjivom delu masti ima fitosterola, iz kojih su izolovani terpenski alkoholi: taraksasterol i beta-amirin. U listu ima inozita, sluzi, šećera, smole taraksacina. List bran u proleće je najlekovitiji. Upotreba: Koren maslačka, kao i sve druge gorke droge, povećava apetit i dobro deluje na varenje. Maslačak je vrlo omiljen blag laksans protiv atonične dispepsije i diuretik. Daje se u obliku čaja ili ekstrakta. Maslačak je takođe prva prolećna salata koja je sve popularnija kao prva presna vitaminska hrana, tako potrebna posle dugotrajne zimske suve hrane. Maslačak se upotrebljava u narodnoj medicini, pored ostalog "za čišćenje krvi", kao diuretik, protiv bolova žuči i jetre itd. Nema pouzdanih podataka o upotrebi maslačka u doba Grka i Rimljana. Prvi ga spominju arapski medicinski pisci Razes i Avicena i od toga doba do danas maslačak se stalno upotrebljava, Francuski naziv pissenlit ukazuje na dejstvo maslačka. Narodna imena: andraška, baba marta, bos-gologlav, verižnjača, vetrokaz, glušina, gologlavica, gorko zelje, grki dimac, dečji lančić, žućanica, žuIjanica, žuljevica, žutelj, žuteljak, žutenica, žućanik, žućenica, žučanik, jovančak, kravlje cveće, krmeće cveće, maslačik, maslačica, maslačnik, milosavka, mlekača, mleč, mlečak, mlečac, mlečić, mlečka, mličak, mljekača, mlječka, obrniče, ovčja mlečka, popina pogačica, popino guvno, radič, salatuša, sindžirac, talijanska salata, trava od groznice.

Maslina - Olea europeae Oleaceae Olive - Olivier

53 Maslina je dugovečno zimzeleno, krivo, kvrgavo i zavrnuto, vrlo razgranato drvo, visoko do 12 m. Gaji se kod nas u Primorju. Plod je jajolika koštunica, dugačka 2—3 cm, a debela 1—1,5 cm, gola, sjajna, tačkasta, zelena, zatim crvenkasta, a kad sazri, postane skoro crna. Kao droga koristi se list, plod i ulje (Olivae folium, fructus et oleum). Od nepotpuno zrelih, zelenih maslina dobija se zelenkasto, najfinije ulje, a od potpuno zrelih, crnih dobija se više ulja, ali je ono slabijeg kvaliteta. U proleće se beru mladi vršni listovi. Sastav: List: flavonski i drugi heterozidi, saponozidi, manitola, pirogalni tanini, šećeri, smole i fitosteroli. Plod: ulja, belančevina, hlorofila, manitola, heterozida i saponozida, glutationa, smole i voska. Ulje se sastoji od oleina, linoleina, palmitina, stearina, arahidina i miristicina. Neosapunjivog dela ima oko 1% i u njemu skvalena i vitamina A i E, više u neprećišćenom nego u prečišćenom ulju, jer se rafinacijom vitamini većim delom uništavaju. Ima i hlorofila i ksantofila, od kojih potiče boja ulja. Upotreba: Zbog sedativnih, holagognih i laksantnih osobina ulje se daje kao blago sredstvo protiv žučnog kamena, nefritičnih kolika, zatvora itd. Daje se i kao antidot u velikim dozama protiv otrova koji draže. Umiruje suncem opečena mesta na koži. Nijedno se ulje tako često i raznovrsno ne upotrebljava u farmaciji I kozmetici za izradu masti, linimenta, flastera, raznih lekovitih ulja kao maslinovo. Za ishranu je maslinovo ulje još uvek najviše cenjeno i traženo. Protiv zatvora uzima se 1—2 kašike izjutra. Za isterivanje žučnog kamena 3—4 uzastopna dana po 2 kašike pre spavanja. List se pije u obliku čaja, ekstrakta i drugih preparata, kao efikasno sredstvo protiv visokog krvnog pritiska, jer širi krvne sudove. Narodna imena: vlastita maslina, maslinka, maslica, oljika, ulika, ulje nika, uljika.

Matičnjak - Melissa officinalis Labiatae Lemon Balm - Citronelle

54

Matičnjak je višegodošnja zeljasta biljka, visoka 30-120 cm. Stabljika je uspravna ili se izdiže, četvorouglasta, razgranata. listovi su naspramni, na peteljkama, jajasti, na rubu zupčasti, malo dlakavi. Cela biljka, a posebno kada se list nagnječi, odaje jak, veoma prijatan miris, koji podseća na limun te je poznata i kao "limuntrava". Cvetovi su beli, plavičasto beli, bledoružičasti ili žućkasto beli, smeštani u pazuhu listova. Matičnjak je jedna od retkih biljaka koja je istovremeno lekovita, mirisna, ukrasna, začinska, aromatična, medonosna i industrijska. Raste u pčelinjacima, dvorištima, pored naselja, uz ograde i živice, po šumama itd. Gaji se i u kulturi kao lekovita i aromatična biljka, i u parkovima kao ukrasna biljka. Cveta od juna do septembra, a razmnožava se semenom, ali se bolji uspeh postiže deljenjem busenova i rasađivanjem. veoma lako se gaji. Kada se jednom matičnjak zapati u vašem dvorištu imaćete ga mnogo godina, jer je dugovečna i vrlo otporna biljka kojoj odgovaraju svi tipovi zemljišta i koja uspešno podnosi razne ćudi klime i vremena. Nijedna mirisna biljka ne privlači toliko pčele, a osobito maticu, kao matičnjak. Otud mu i to divno narodno ime. Matica se sva zanese i opije njegovim mirisom. Naši stariji pčelari to dobro znaju, pa pomoću matičnjaka na jedan arhaičan, veoma zanimljiv način vraćaju roj pčela koji je pobegao na neko drvo. Sastav: Od matičnjaka se najviše ceni list, jer u ostalim organima ima malo lekovitih sastojaka, osim u cvetu, ali je cveta malo tako da nema praktičnu primenu. Najvažniji lekoviti sastojak matičnjaka je vrlo lako isparljivo mirisno etarsko ulje. Tog ulja u listu ima vrlo malo, svega 0,01—0,1%, ali je ono tako prijatno i mirisno da se čovek prevari i poveruje da ga ima više. Pošto se to ulje nalazi spolja, na listu u mikroskopski sitnim bradavičastim žlezdanim dlakama, vrlo nežnim i lomljivim, rukovanje matičnjakom mora biti veoma pažljivo. Ako se s njim stalno barata i prevrće u toku rada, sve će žlezde pootpadati i matičnjak će izgubiti svaku lekovitost. List matičnjaka se mora brati pre no što se na biljci pojave cvetovi, jer u to vreme lišće je najkrupnije i ima najviše etarskog ulja, koje je tada najmirisnije. Upotreba: Matičnjak je blag, dobar i veoma prijatan lek protiv nadimanja u organima za varenje, protiv neuralgije, histerije, neurastenije, gađenja, povraćanja i proliva, za jačanje organizma. Sam list matičnjaka, a još češće pomešan s gorkim travama (kičicom, lincurom, gorkom detelinom, hajdučicom, podubicom i dr.), uspešno se daje slabunjavim za pojačavanje apetita, dodatak kupkama protiv neuralgije i reumatizma. Etars ko ulje od matičnjaka (dobija se destilacijom s vodenom parom matičnjaka pokošenog u fazi cvetanja), je izvanredno prijatnog mirisa, koristi se ne samo u farmaciji već, još više, i u industriji parfema, i kozmetike. Narodna imena: arbaroža, arbaroza, limunada, limunka, majčina ljubica, maternjak, matečina, matičina, matičja trava; matičnik, matičnjak (Orfelin), matičnjača, matočina (Crnogorac), matrik, matrnjak, maca (Vuk), medeni list, medenka, medenjka, medoper, melisa, meta marije, mlisa, nana, pitoma metvica, pčelarica, pčelina ljubica, pčelinak, pčelinska ljubica, pčelinja ljubica, pčelinja meta, pčelinja metva, pčelinja metvica, pčelinja trava, pčelinjak, pčelnik, pčelnjak, pčeloperka, pčelja ljubica, pčeljena ljubica, pčenilak, rojevmica, cica-maca, čelina ljubica (Vuk), čelina trava, čelinjak, čelna ljubica, čelnjak, čeljena ljubica (Vuk), črniva.

Miloduh - Hyssopus officinalis Labiatae Hyssop - Hysope

55

Žbunast, mirisan, dekorativan polugrm, visok do 60 cm. Stabljike su u donjem delu odrvenjene. Obrasle su duguljastim, lancetastim naspramnim listovima 3-3,5 cm dugačkim i 6-7 mm širokim, s obe strane pokrivenim sitnim žlezdama s etarskim uljem. Cvetovi su sakupljeni u klasaste cvasti u gornjem delu stabljike i grančica. Cvetovi su plavi, ljubičasti, ređe ružičasti ili beli. Cveta od juna do septembra. Rasprostranjenost. — Na suvim i toplim mestima, najčešće na krečnjačkim stenama. Droga. — Cvetne grančice (Hyssopi summitas). Sastav. — Miloduh sadrži flavonski heterozid diosmozid, saponozid marubiin, oko 0,2% holina, pektina, sluzi, fitosterola, tanina, šećera, raznih soli, osobito kalijum-nitrata i 0,5 –1% etarskog ulja. Upotreba. — Hroničan bronhit, astma, i kao stomahik. Najviše isopa se potroši za destilaciju etarskog ulja koje se koristi u farmaciji, parfimeriji i kozmetici; delu je kao dobar antiseptik. Spravlja se čaj, sirup, ekstrakt i tinktura. Narodna imena. — Pored već navedenih, evo još nekoliko:izop, blagovanj, veljenduh, vusak, glagoran, ižop, išop, osipant, pravi vrisak, sipan, hisop, crkvinjak, šatrajka, šipamt.

Mirođija - Anethum graveolens Umbellifarae Dill - Aneth

56 Mirodija je svima dobro poznata začinska mirisna biljka koja se gaji, a i sama se razmnožava po vrtovima. Domaćice stavljaju lišće mirodije u krastavce za zimu (u vodi), sosove i drugo, a plod se, na žalost, vrlo malo koristi, iako je plod lekovitiji od lišća. Cela biljka i plod imaju svojstven prijatan začinski aromatičan miris i začinski ukus. Droga je zreo plod, ređe vrhovi grančica u cvetu (Anethi fructus et summitas). Sastav: U zrelim plodovima ima 3-4% etarskog ulja, masnog ulja, oko 18% azotnih jedinjenja i oko 6% pektina. Glavni lekoviti sastojak je etarsko ulje (Anethi aetheroleum), koje se kod nas proizvodi destilacijom s vodenom parom samlevenih zrelih plodova. Sveže ulje je skoro bezbojna, lako pokretljiva tečnost prijatnog i jakog mirisa na mirođiju. Glavni sastojak ulja je limonen (do 70%), a zatim karvon (najmanje 30%). Upotreba: Mirodija je, pre svega, dobar, neškodljiv, jevtin i zbog toga svakom pristupačan začin. To je istovremeno i lek koji se vekovima us pešno koristi protiv gasova, nadimanja, teškoća u organima za varenje. Pripremaju se sledeći čajevi: čaj za bolje varenje i protiv nadimanja: po 20 g plodova od mirodije, anisa, morača, angelike i kima, pomeša se, pa se od toga uzme 1 kašika, popari sa 200 g ključale vode, odmah poklopi, drži pola sata na štednjaku, ali da ne vri, odlije i popije posle jela. Etarsko ulje: 10 kapi stavi se na kocku šećera, pojede i zalije čašom vode. Otklanja gasove i neprijatan zadah iz usta. Čaj za spavanje: po 25 g mirodije, matičnjaka, hmelja i odoljena pomešati i spremiti čaj kao pod 1. Piti uveče pre spavanja. Za lečenje hemoroida (šuljeva): 10 g mirođije popariti sa 200 g ključale vode i posle 2 sata u dvaput popiti pre spavanja. Istovremeno spraviti jak čaj: 25 g mirodije popariti sa 250 g ključale vode i posle 2 sata odliti, pa tim čajem se svako veče zapitati. I jedno i drugo vršiti u toku 6 uzastopnih dana. Narodna imena: anita, dil, kopar (Vuk), koper, kopra, kopr, koprić, mi rodija, mirodija (Volni), mirudija, sladki janež, smrdilj.

Morač - Foeniculum vulgare Umbelliferae - Fennel - Fenouil

57 Morač je vrlo važna lekovita, aromatična, začinska, medonosna, hranIjiva i industrijska biljka. Morač je dvogodišnja ili višegodišnja zeljasta biljka. Raste divlje i poludivlje svuda oko Sredozemnog mora. Morač ima mesnat koren. Stabljika je valjkasta, razgranata, visoka l-2 m. Listovi su igličastokončasto deljeni kao u mirodije. Uopšte, morač liči na mirodiju, ali je krupniji, razgranatiji, snažniji i veći. Cvasti su udružene u guste i velike štitove na vrhu stabla i ogranaka. Cvetovi su žuti. Cela biljka je jakog i prijatnog mirisa, što se bolje oseti kad se među prstima rastrlja. Ukusa je slatkog i vrlo aromatičnog. Zato morač mestimično kod nas na zivaju »slatka mirodija«. Lošije vrste poznaju se po ljutom i gorkom ukusu i manje prijatnom mirisu, njih treba odbaciti. Malo je toplih zemalja koje ne gaje morač. Kod nas se najviše gaji u Vojvodini. Seje se u martu na rastojanju 40x40 cm. Morač traži duboku, dobru zemlju i mnogo toplote. Treba birati sunčan položaj zaštićen od hladnih vetrova. Gaji se kao trogodišnji usev. Bere se zreo plod, koji je zreo kad se na njemu pojave sive pruge Ukusa je vrlo prijatnog, slatkog i aromatičnog, a mirisa je ta kođe prijatnog, svojstvenog i aromatičnog. Sastav: Morač je vrlo složenog hemijskog sastava. Nosilac lekovitosti je mirisno etarsko ulje. Osim etarskog ulja, u plodu morača ima belančevina, masnog ulja i šećera, zbog čega je morač vrlo hranijiv. U slatkom, rimskom moraču ima vrlo malo ili uopšte i nema fenhona. Sva ulja s malo fenhona imaju mnogo anetola i zbog toga su vrlo blagog i slatkog ukusa. Glavni sastojak svih delova morača je etarsko ulje, a u tom ulju nosilac prijatnog svojstvenog mirisa, slatkog ukusa i znatne antiseptičke moći je anetol. Anetol daje ulju sladak ukus i prijatan blag miris na anis. Upotreba: upotreba morača i njegovog mirisnog etarskog ulja vrlo je česta i raznovrsna. Daje se sam plod morača ili u mešavini s drugim lekovitim biljem sličnog dejstva, pre svega za lečenje organa za varenje i disanje, za jačanje apetita. Svojim veoma prijatnim mirisom i slatkim ukusom rnorač, pre svega, služi za popravljanje neprijatnog mirisa i ukusa lekova koji se nerado uzimaju. Gotovo svi čajevi i slični lekovi koji se upotrebljavaju protiv nadimanja i drugih tegoba, nastalih od nagomilanih gasova u organima za varenje, sadrže kao glavni i obavezni sastojak morač. Isto tako, i lekovi koji treba da olakšaju iskašljavanje, uvek sadrže manje ili više morača. Morač ima i važnu profilaktičnu moć. Upotreba morača kod nas je neophodna, jer mi još uvek jedemo mnogo pasulja, kupusa i drugu kabastu hranu s mnogo celuloze koja se teško vari i zato izaziva ne male tegobe u organima za varenje. Najviše morača troše destilerije etarskog ulja, jer iz godine u godinu raste potrošnja ovog ulja za proizvodnju likera, bombona i drugih poslastica i sredstava za uživanje. Narodna imena: anason, divlja mirođija, komorač, kopar, koromač, mi rodija krupna, morač, morača, pitomi morač, razijan, sladki aniš, sladki ja než, sladki januš, slatki kopar, slatki morač itd. Mastika ili rakija anasonlija (u Grčkoj »uzo«) pravi se od slatkog morača koji se u Makedoniji naziva anason. Dodaje se i malo smole mastiksa, tako da rakija dobije svojstven miris i ukus. Kad se ova rakija stavi u vodu, voda pobeli kao mleko i razvija se svojstven miris. Mastiku cene i svakodnevno troše razni narodi u toplim krajevima, osobito oko Sredozemnog mora, a najviše muslimani od Gibraltara do Indonezije. Dobro spravljena mastika je vrlo prijatan i koristan napitak pod uslovom da se umereno troši, jer ima sva blagotvorna svojstva morača.

Nana pitoma - Mentha x piperita Labiatae Peppermint - Menthe poivree

58 Pitoma, paprena, ljuta ili gajena nana (Mentha piperita L.) je važnija od svih drugih vrsta nane (rod Mentha), jer je najmirisnija, najprijatnija i najlekovitija, naročito engleska crna nana "Mičam". Stabljika je visoka oko 50 cm, razgranata i četrovouglasta. Stabljika, lisne drške i nervi su mo dri ili su Ijubičastocrvenkasti, osobito u proleće kad nana niče iz zemlje. Listovi su dugački 3-9 cm, jajastokopljasti, tanki, s gornje strane tamnozeleni, a s donje bleđi, pri dnu se sužavaju u drške dugačke do 1 cm. Po obodu su nejednako zupčasti. Glavni nerv je vrlo istaknut. Cvetovi su sitni, Ijubičasto-crveni i udruženi u višespratne pršljenove na gornjem delu stabljike i ogranka. Nana je vrlo mirisna, osobito list, jer u njemu ima najviše etarskog ulja, od čega uglavnom i potiču lekovitost i prijatan miris ove tako korisne biljke. Kod nas, naročito u Banatu, Bačkoj i Srbiji pored Morave i Save gaji se izvrsna nana. Za odgajivača lekovitog bilja nana je jedna od najkorisnijih biljaka. Ona je lekovita, mirisna, medonosna, začinska i industrijska biljka. Kao i ostali hibridi, i pitoma nana se ne razmnožava semenom, nego samo vegetativnim putem: stalonima. Kad se jednom primi, nana se, slično jagodi, brzo širi i pokrije zemlju mnogobrojnim izdancima izraslim iz razgranatih podzemnih stabala, rizoma. Svake godine nanu obavezno treba presaditi na drugu njivu da se ne bi degenerisala i ulivadila. Nana traži najbolju vrtnu zemlju, Rasađuje se u martu. Berbu nane za destilaciju etarskog ulja treba vršiti po najlepšem vremenu. Suviše mlada nana daje ulje slabog kvaliteta s malo mentola, a mnogo mentona. Precvetala biljka daje manje ulja i lošijeg kvaliteta. Sastav: Nana je vrlo mirisna, osobito list, jer u njemu ima najviše etarskog (isparijivog) ulja, od čega, uglavnom, i potiču lekovitost i prijatan miris ove tako korisne biljke. Osim isparljivog (etarskog) ulja svojstvenog prijatnog mirisa koji osvežava i hladi (zbog prisutnog mentola), u listu ima i malo tanina (oporih, štavskih materija), gorkih i drugih korisnih sastojaka, zbog čega je dejstvo ove biljke višestruko, raznovrsno, pa joj je i primena tako široka. Upotreba: Nana se upotrebljava kao prijatan, blag i neškodljiv lek za umirivanje, protiv gasova, nadimanja i grčeva, protiv teškog varenja, kao stomahik, nana ulazi u sastav čajeva za lečenje žuči. Nanino ulje ima slaba anestetička svojstva i prijatan miris koji osvežava, zbog čega se upotrebljava i protiv gađenja i povraćanja. Rastvor ulja u alkoholu koristi spolja protiv bolova od neuralgije, reumatizma i nazeba. Mentol, naime, draži nerve u koži, lako isparava i zbog toga hladi. Sorta "Mitcham" Nana se ne sme kuvati, već samo preliti ključalom vodom da ne izvetre lekoviti sastojci. Pitoma nana je potpuno neškodljiva, korisna je protiv mučnine tokom putovanja, ovo je od posebnog značaja za osobe s poremećenim varenjem, prolivom, grčevima, neprijatnim zadahom iz usta itd. Nana može da bude i odličan začin, sa pasuljem itd. Narodna imena: Bela nana, dimljus, janješka metica, ljuta nana, merka, metva, metvica (Vuk), nana (Vuk), nane, nanejag, paprena metva, paprena metvica, paprena nana, pitoma nana, poprova meta, crna nana.

59

List nane, s leva nadesno 1-peppermint(mentha piperita), 2-Eau de Cologne mint (M. citrata), 3-Japanese mint (M. arvensis var. piperascens, also known as var. japonica), 4horsemint or silver mint (M. longifolia), 5-Moroccan green mint (M. spicata), 6-pineapple mint (M. suaveolens) and 7-Carinthian mint (M. austriaca)

Neven - Caledula officinalis Compositae Marigold - Souci Neven je jednogodišnja, ređe dvogodišnja, ukrasna biljka, visoka do 50 cm. Stabljika je uspravna i u gornjem delu razgranata. Listovi su sedeći, produžno loptasti ili lancetasti, neznatno nazubljeni. Na vrhusvake grane je mirisna, najčesće narandžasto žuta cvast sa jezičastim cvetovima. Cveta od juna do novembra, razmnožava se semenom koje se seje u jesen ili proleće. Po poreklu je mediteranska biljka, kod nas se svuda gaji kao omiljeno narodno cveće. Neven se lako gaji, ali prilikom gajenja treba odabrati samo krupne, tzv. "duple" cvasti jake narandžaste boje. Cvet treba brati po suvom i sunčanom vremenu i što pre osušiti na jakoj promaji da što bolje sačuva divnu prirodnu boju i miris, jer se droga ceni pre svega prema izgledu, boji i mirisu. Sastav: U osušenom cvetu nevena ima etarskog i masnog ulja, kaučuka, smole i raznih karotenoidnih boja, sluzi, šećera, belančevina, fitosterola, salicilne kiseline, enzima i raznih soli. Upotreba: Neven se upotrebljava spolja i iznutra, više u narodnoj nego u naučnoj medicini. Neven je blag antiseptik. U obliku čaja, tinkture ili masti upotrebljava se za lečenje nekih kožnih bolesti, osobito impetiga, opekotina, čireva, lišaja, uboda osa, za znojenje itd. Čajem ili tinkturom razblaženom s 3 dela prokuvane vode pere se obolelo mesto, a zatim maže ovim melemom: 10 g nevenove tinkture dobro se pomeša sa smešom od po 20 g lanolina, vazelina i cinkoksida. Narodna imena: Žutelj, Prstenčac, Zimorod, Ognjac, Vrtleni Neven.

60

Oću-neću - Capsella bursa pastoris Cruciferae Shepherd's purse - Bourse a pasteur Rusomača je jednogodišnja jli dvogodišnja zeljasta biljčica, visoka do 40 cm. Prizemno lišće je krupnije, perasto izdeljeno i gradi rozetu, a ono na stabljikama je vrlo sitno i obuhvata stabljiku, duguljasto, šiljasto i po obodu celo. Gornja polovina stabljike je poretko obrasla sitnim belim cvetićima razne starosti tako da se na vrhu nalaze pupoljci, ispod toga otvoreni cvetovi, a još niže plodovi kao sitne trouglasto-srcaste Ijuščice, koje, kad sazru, pucaju na dva šava, odakle ispada mnogobrojno sitno seme crvenkaste boje, pomoću koga se biljka rasejava na sve strane. Cveta od ranog proleća do pozne jeseni. Raste svuda, kao korovska biljka, a najčešće po naseljima, pored torova i po obrađenom i neobrađenom zemljištu, od nizijskog do planinskog pojasa. Razmnožava se semenom. Oću-neću je biljka bez mirisa, pomalo ljutog ukusa, kao i sve krstašice zbog prisustva sumpornih heterozida. Sastav: Oću-neću sadrži organske baze tiraimin, holin i acetilholin, verovatno kao proizvodi razlaganja nedovoljno poznatog i hemijski nepostojanog alkaloida (bursin). Ima malo sumpornih i flavonskih heterozida, inozitola, tanina, raznih organskih kiselina, saponozida, vitamina C, i drugih sastojaka. Upotreba: Koristi se za lečenje mokraćnih kanala, niskog krvnog pritiska, groznice, unutrašnjeg krvarenja materice i obilnih menstruacija, kao i protiv kamena u bubregu. U srednjem veku se cenila za lečenje raznih krvarenja, danas se koristi u narodnoj i u homeopatskoj medicini, kao hemostatik u porodiljstvu, posebno protiv krvarenja vena na nogama. Rusomača nije otrovna i ne izaziva naviku dužom upotrebom. U apoteci se od rusomače prave tinktura, ekstrakt i drugi galenski preparati. Narodna Imena: Rusomača, tarćužak, hoću-neću, devojačka trava, pastirska torbica, babine gnjide, bobulica, gusumača, kosomača, krvavka, mačkino srce, poljska preslica, torbičica, šurjen.

61

Oman - Inula helenium Compositae Elecampane, inula - Grande aunée Oman je dugovečna, snažna, impozantna zeljasta biljka, visoka do 2 m. Stabljika je malo razgranata i obrasla krupnim dugačkim, ovalnim listovima, a na vrhovima stabljike i ogranaka stoje žute, do 7 cm velike glavičaste cvasti. I cevasti i jezičasti cvetovi su žute boje. Cveta u leto, počev od svoje druge godine. Semenke imaju perjanicu kao i mnoge druge kompozite, te ih vetar lako i daleko raznosi. Na taj način se vrši prirodno razmnožavanje omana. Oman raste kao korov po vlažnim livadama, kraj potoka i reka, pored puteva, železničkih pruga i kanala, u živim ogradama, na obodima šuma i vinograda. U jesen ili rano u proleće kopaju se rizom i korenje (Inulae radix) od biljke starije od 2 godine, dobro očisti od zemlje, opere hladnom vodom i očisti od natrulih delova. Droga se sastoji od korena i malo rizoma. Ne treba kopati ni suviše mlado ni previše staro korenje. Prvo je vodnjikavo, a drugo drvenasto. Oman je osobitog, aromatičnog mirisa, nagorkog i Ijuto-aromatičnog ukusa. Sastav: Oman sadrži etarskog ulja, gorke materije, fruktoze i mnogo inulina. U omanu ima i drugih fruktozida: pseudoinulma, inulenina i dr. Iz etarskog ulja se izdvaja kristalna bezbojna masa bez mirisa (stearopten), koja se sastoji iz alantolaktona, izoalantolaktona, dihidroizo alantolaktona i alantolne kiseline. Tečni deo ulja se sastoji iz alantola, koji ima prijatan miris na nanu. U ulju ima i azulena. Upotreba omana u medicini je raznovrsna. Prijatan antiseptik organa za disanje. Upotrebljava se protiv bronhitisa, kašlja, velikog kašlja i uopšte za lečenje organa za disanje. Daje se za uređivanje menstruacije, protiv nekih kožnih bolesti (suvog lišaja i svraba), uloga, reumatizma, kao stomahik itd. Omanovim dimom rasteruju i komarce, jer deluje kao insektifug, zbog čega ulazi u sastav raznih repelenata (ulje). Narodna imena: pitomi oman, beli oman, alajt, alant, aman, amanovina, veli koren, velika trava, veliki koren, veliko zelje, veljezelje, voman, devesilje, ivanjsko zelje, injula, kravski korjen, lepuh, obratica, obratiš, ovlika, ovnak, ovnika, oman grmika, omanika, omanov koren, tusti koren.

Orah - Juglans regia

62 Juglandaceae Walnut tree - Noyer commun Orah je listopadni drvo, visoko do 30 m, prečnika stabla do 2 m. Krošnja je retka velika sa dosta jakim glavnim granama. Listovi su b+na dugin i jakim peteljkama, naizmenični, neparno perasti, obično sa 5-9 listića. Listići su epileptični, sjajno zeleni, celog oboda i zašiljeni. Muški cvetovi su žućkasto zeleni, sakupljeni u debelim i dugim visećim resama. Ženski cvetovi su peharskog oblika, nalaze se na ovogodišnjim zelenim granama i liče na pupoljke. Orah cveta u maju i aprilu. Sreće se u prirodnim šumama, uglavnom u nižim i toplijim krajevima. Mnogo više je rasprostranjen kao gajena kulturna biljka. zahteva duboka, nešto vlažnija, krečnjačka zemljišta. osetljiv je prema mrazu od koga često strada. U junu i julu beru se pažljivo po suvom vremenu zdravi, neozleđeni, sočni, mladi, zeleni listovi i suše bez prevrtanja u vrlo tankom sloju. Ozleđeni, na zemlju otpali, stari ili u jesen brani listovi su neupotrebljivi. Sveto drvo Jupitera (Jovis glans), orah je još u antičko doba često upotrebljavan u medicini i kao i danas služio narodu za lečenje i u druge svrhe. Širenju oraha iz južne Evrope na sever najviše je doprmeo Karlo Veliki naredivši obavezno sađenje oraha i ostalih voćaka na državnim imanjima. Orah je višestruko korisna biljka, plodovi su jestivi, veoma hranljivi i ukusni, od njih se spravlja ulje. Listovi, kora i zeleni omotač se koriste za bijenje vune, pamuka i drveta. Drvo je cenjeno u rezbariji i stolarstvu. Sastav: Orahov list sadrži čvrstog etarskog ulja žućkaste boje, mirisa na katran, tanina, galne i elagne kiseline, juglandina, materije ljutog i gorkog ukusa, juglona (oksi naftohinona), supstancije koja na vazduhu prelazi u ofcsijuglon ili dioksi-nafto-hinon; inozitola, gume i dr. Upotreba: Kao i ljuske, tako je i lišće mnogo bolje upotrebiti odmah, još dok je zeleno i sveže, za izradu sirupa, ekstrakata i drugih galenskih preparata, jer sadrži neraspadnute lekovite sastojke. Sušenjem se ovi sastojci brzo menjaju i kvare, jer su to vrlo nepostojana fenolska jedinjenja, koja pod uticajem enzima melanogenaze pocrne, posmeđe. Droga se daje iznutra, uglavnom kao narodni lek protiv skrofuloze, katara želuca i creva i raznih drugih bolesti u obliku čaja. Spolja ga upotrebljavaju uglavnom za obloge i kupanje, protiv upale očiju, kroničnog ekcema i zagađenih rana, ulja za kosu i dr.. Mladi, zeleni orasi (Juglandis immaturi fructus) imaju vrlo mnogo vitamina C i drugih vitamina i fenolsfcih jedinjenja, te se takvi stavljaju u med kao "slatko" koji predstavlja pravu riznicu vitamina i daje se bolesnicima, slabunjavoj deci i malokrvnim osobama. Svi delovi biljike kad se trljaju, na vazduhu posmeđe, pocrne i oboje prste tamnom, mrkocrnom bojom koja se teško skida. Na toj osobini se osniva izrada takozvanog »orahovog ulja« za mazanje kože pre sunčanja. Narodna imena: arh, bijeli orah, lakši orah, ora, oraj, orak, orev, oreh, orih, orjeh, urev.

Pasuljevina - Phaseoli legument

63 Papilionaceae Bean - Haricots sec Pasulj je donesen iz Amerike. Kod nas se gaji u ogromnim količinama u raznim varijetetima, jer je puno korišćen u ishrani. Međutim pasulj je i lekovita biljka. U lekovite svrhe upotrebljava se zrela mahuna bez semena (Phaseoli legumen, Phaseoli cortex fructus) od pasulja čučavca (ne pritkaša). Mahune pasulja su malo sluzavog ukusa i bez mirisa. Sastav: U pasulju ima arginina, koji je gvanidin alfa aminovalerijanska kiselina. Arginin deluje slično sintalinu, jednom sintetičnom antidijabetskom sredstvu čije je dejstvo slično dejstvu insulina, ali je slabije, sporije i dugotrajnije. Ima još i tirozina, triptofana, leucina, holina, alantoina, trigonelina, asparagina, kalijuma, kremene i fosforne kiseline, vitamina C, monoamino-masnih kiselina i hemiceluloze koja hidrolizom daje galaktozu, arabinozu i malo fruktoze. U nedozrelim mahunama ima inozitola, zbog čega mahune jačaju srce (srčana analeptik) i regulišu promet kalcijuma. U 1 kg mladih mahuna ima oko 0,35 mg nikla i 0,05 mg kobalta. Upotreba: mahune od pasulja su lek protiv šećerne bolesti. Smanjenje šećera u krvi je i eksperimentalno, klinički dokazano. Droga deluje i diuretično. Upotrebljava se protiv uloga i zapaljenja mokraćnih puteva. Narodna imena: bažulj, beli grah, beli pasulj, bijeli grah, bob, gra, grav, grag, grah-golubnjak, grah-rogačić, grah-rožnjak, grahtačkaš, žuti pasulj, laški bob, opaki grah, pažulj, pasulj puzavac, pasulj tačkaš, pašon, pašuljak, pletenac, počanj, pritičnjak, pritkaš, pričanac, pričanik, smišag, t kljanac, trkljaš, fađuo, fažol, fazoli, fasolj, fasul, fašon, fržolj, džora.

Pelen - Artemisia absinthum Compositae

64 Wormwood - Armoise absinthe, Absinthe Pelen je dugovečna, zeljasta, vrlo razgranata biljka, visoka 0,5 do l,5 m. Cela biljka je obrasla mekim, svilastim dlačicama zbog čega izgleda srebrnastozelena. Cveta u leto. Lišće je beličasto, svilasto, pokriveno gustim, kao kadifa mekim dlačicama. Prizemno lišće je krupno, troperasto i ima dugačke drške. Lišće na gornjem delu stabljike ima kratke drške, dvoperasto je ili jednoperasto, a okrajci su lopatičasti ili kopljasti. Lišće uz cvast je celo, bez drške, slično bodlji. I stabljika je dlakava. Cvasti su udružene u račvaste metlice s malim, loptastim, u prečniku oko 3 mm velikim žutim glavicama na kratkim drškama. Na dlakavom cvetištu ima mnogo cevastih, žutih cvetića sa žlezdama napunjenim uljem. Pelen raste kao korov po poljima, međama, kraj puteva, po zapuštenim i neobrađenim mestarna, a naročito po suvim, sunčanim, plitkim i kamenitim padinama. Istorija: Pelen je jedna od najstarijih i najviše cenjenih i upotrebijavanih lekovitih biljaka. Malo je našeg lekovitog bilja koje se oduvek, bez prestanka, tako često upotrebljava za lek kao pelen. Upotrebljavali su ga još stari Egipćani pre nekoliko hiljada godina. Nema čoveka koji ne zna za pelen. Mnogi biljku i ne poznaju u prirodi, ali svi odreda znaju za pelen, simbol gorčine i čemernosti. I dok je u nas pelen simbol jada i čemera, dotle su nekad Rimljani na Kapitolu, pre i iznad svih priznanja i počasti, pobednike, najbolje sportiste napajali napitkom od pelena, ubeđeni da je to najviša nagrada za pobednike, jer im se, po tadašnjem shvatanju, obezbeđuje dobro i večno zdravlje, najveće zemaljsko blago. Uostalom, i latinski naziv pelena ima simbolično značenje, tj. ime biljke treba da deluje psihosugestivno na čoveka, da veruje da će biti zdrav i čio. Antički naziv potiče od grčke reci artemis, što znači zdrav, dakle, ukazuje na to da su biljke ovog roda (Artemisia) lekovite. Tako se može i objasniti da je naziv dat po boginji Artemis, zaštitnici žena, jer je jedna biljna vrsta ovog roda upotrebljavana za olakšavanje porođaja. Sastav: Pelen sadrži dve gorke kristalne supstancije: apsintin i anapsintin. Ima oko 0,5% etarskog ulja. Apsintin je veoma gorka neotrovna materija. Zbog apsintina se pelen upotrebljava kao lek. Etarsko ulje je gorka, ljuta, otrovna, plavkasta ili zelena a kasnije mrka tečnost. Plavkasta boja potiče od prisutnog azulena, zbog čega pelen deluje kao antiflogistik, tj. lek protiv raznih zapaljenja sluznice i kože. Ulje je otrovno zbog ketona tujona, koji se naziva još i apsinton, tanaceton ili salvion, jer se nalazi i u ulju od vratiča (Tanacetum officinale), ruje i salvije. Upotreba: Pelen je tipično gorko aromatično sredstvo. Daje se u obliku čaja, tinkture i ekstrakta, sam ili zajedno s drugim gorkim drogama za izazivanje apetita, kao digestivno (poboljšava varenje) i karminativno sredstvo (odstranjuje gasove iz creva), protiv crevnih parazita (vermut potiče od vermis = crv), za uređivanje menstruacije, protiv šećerne bolesti, za jačanje, protiv groznice, padavice (epilepsije) itd. Najčešće se pije nezaslađen čaj pre jela. Zabeležena su hronična trovanja usled dugotrajne svakodnevne upotrebe pelinkovca (Wermut, absinthe). Narodna imena: beli pelin, vermut, pelenak, gorčika, pelim, osenač.

Peršun - Petroselinum sativum Umbelliferae - Parsley - Persil

65 Peršun je dvogodišnja zeljasta, aromatična biljka, poreklom iz zemalja oko istočnog dela Sredozemnog mora, odakle se raširio po svim zemljama južne Evrope. Gaji se kao omiljena začinska biljka. Sastav: U plodu peršuna ima etarskog ulja, masnog ulja, aleurona, tanina, žute boje i glikozida apiina. Apiin hidrolizom daje glikozu, apiozu i apigenin (jedan trioksiflavon). Petroselini oleum je etarsko ulje dobijeno destilacijom pomoću vodene pare iz smrvljenih plodova peršuna. To je bezbojna, levogirna tečnost, koja jako prelama svetlost. Mirisa i ukusa na peršun. U ulju ima još i malih količina fenola, aldehida, ketona i palmitinske kiseline. Petroselini radix, peršunov koren ima sličnog etarskog ulja, apiina, šećera i sluzi. Folium Petroselini recens, svež peršunov list sadrži, pored etarskog ulja, vrlo mnogo vitamina C Upotreba: Peršunov plod i njegovo etarsko ulje deluju diuretično. Jedno vreme apiol se koristio kao sredstvo za pobačaj i uređivanje menstruacije. Peršunov koren se upotrebljava kao diuretik i začin. Narodna imena: ak, ač, vrtlenski petrusin, peršin, magdanos vrtnja zelen, majdonos, patesimul, petroželj, petrusilj, pitomi petrusin, pršun.

Petrovac - Agrimonia eupatoria Rosaceae - Agrimony - Aigremoine Petrovac je trajna zeljasta biljka. Raste svuda po zapuštenim obroncima i poljima. Cveta od juna do septembra. Listovi su perasto deljeni. Cvetovi su sitni, žuti, a plod je sitan čičak. Cela biljka je opora, gorka i malo mirisna. Tipična taninska droga koja deluje slično podubici i travi od srdobolje. Bere se gornji deo biljke u cvetu. Upotrebljava se kao narodni lek za lečenje proliva, srdobolje, rana, posekotina, skrofuloze, katara želuca i creva, oboljenja žuči i jetre, belog pranja i kožnih bolesti. Pripremaju se sledeći čajevi: 1.Poznati domaći lek za žuticu jeste čaj od petrovca: 3 gr iseckanog suvog lišća popari se s 2 dl vrele vode i ostavi u pokrivenom sudu 15 minuta. Na dan popijemo 3 šolje vrućeg čaja u gutljajima. 2.Čaj pomaže i kod žučnih kamenčića: 10 biljke popa rimo s 5 dl ključale vode i pustimo da kratko provri. Količina je za ceo dan. Pred svaki glavni obrok popijemo po solju čaja. 3.Protiv proliva pomaže čajna mešavina od jednakih količina petrovca, hajdučke trave i kamilice. Jedna supena kašika ove čajne mešavine popari se šoljom proključale vode i ostavi pokriveno još 15 minuta. Na dan se piju 2-3 šolje toplog čaja. 4.Pri upali krajnika uzmemo 5 gr petrovca i 5 gr lista od oraha, ovo popariti s 2 dl ključale vode. Uzima se za grgljanje. Narodna imena: ranjenik, ovčiji čičak, kostolom, trava od poseke.

Pirevina - Agropyron repens Gramineae Couchgrass - Chiendent commun

66

Pirevina je trajna zeljasta biljka, visoka 60 —120 cm. Stabljika je uspravna i na njoj su tanki, uski, pljosnati, dugački i pod prstima grubi listovi. Cvetovi su udruženi (7—8) u uspravne, tanke, guste klasove dugačke oko 10 cm. Cveta celog leta. Rizom (Graminis rhizoma) se kopa u jesen, odmah opere hladnom vodom, očisti od sitnih žilica i suši. Rizom pirevine je vrlo dugačak, vitak i savitljiv, 2—3 mm debeo, sjajan, kao slama žućkasto-beličast i uzdužno prugast. Rastojanje između kolenaca je šuplje i iznosi oko 2—5 sm. Ukusa je sladunjavootužnog. Pirevina je dosadan i žilav korov po njivama i vlažnim poljima. Rizom je vrlo razvijen; biljka se uglavnom rizomom razmnožava i tako zakorovljuje polja i nanosi štete našoj poljoprivredi. Sastav: U drogi ima oko 8% triticina. To je polisaharid (levulozan) koji hidrolizom daje fruktozu (levulozu).

Triticin, slično inulinu, nalazi se rastvoren u ćelijskom soku. Izgleda da ga ima i u nekim drugim gramineama. U rizomu pirevine ima još i malo saponina slabe hemolitičke moći, sluzi, gume, levuloze, inozitola, dva heterozida (gliko zida) koji hidrolizom daju vanilin, vrlo malo etarskog ulja, soli, među kojima silikata i malata kalijuma i kalcijuma. Ćelije epiderme su inkrustirane kremenom kiselinom. Nema skroba. Upotreba: Pirevina je slab diuretik. Od nje se izrađuje Extractum Graminis. Pretpostavlja se da kalijumove soli i saponini izazivaju diurezu. Spremaju se sledeći čajevi: 1. Čaj protiv artritisa: po 30 gr rizoma pirevine, korena peršuna, rastavića, lista koprive, hajdučke trave i mahune pasulja. Četiri supene kašike čajne mešavine sipati u 3/4 litra ključale vode i malo prokuvati. Ostaviti da odstoji 1 sat. Čaj piti u gutljajima češće u toku dana 2. Protiv zakrečavanja krvnih sudova: po 20 gr korena lincure, biljke hajdučke trave, list žalfije, list bele imele, koren maslačka, koren odoljena i koren pirevine. Dve supene kašike čajne mešavine preliti sa pola litra hladne vode. Ne ka vri 2 minuta. Čaj piti češće u toku dana. Narodna imena: pirika, pirovina, bored, vornica, galac, glistnik, zubaca, kalac, perjovica, pir, pirak, piree, puzava pirika, tkalac.

Plučnjak - Pulmonaria officinalis Boraginaceae Lungwort - Pulmonaire

67

Trajna, zeljasta, grubo dlakava biljka, visoka 15—30 cm. Listovi su pegavo prošarani. Cvetovi su na vrhu drške, ružičasti, crveni i najzad modri. Cveta od marta do maja. Raste po gustim brdskim i planinskim šumama. Upotrebljava se list, ređe cela biljka u cvetu (Pulmonariae folium et herba). Sastav: Plućnjak sadrži oko 7% tanina, zatim gume, saponozida, kiselu smolu, ulja i oko 1% rastvorljivih i oko 3% nerastvorljivih silikata. Upotreba: Koristi se kao ekspektorans, antidiaroik i diurelik, kao i većina drugih biljaka iz iste familije: Echium vulgare L. (vučji rep, lisičina, lisičji rep), Lithospermum officinale L. (vrapseme, vrapčije seme, divlja proja), Lycopsis arvensis L. (zavratnica, krivo šija), Anchusa officinalis L. (volovski jezik, pačije gnezdo, runjava trava, rumenilo), Borago officinalis L. (boražina, borac, poreč, kosmelj), Symphytum officinale L. (gavez, crni gavez, volujski jezik, crni koren, pljušč, opašica) i dr. Ove biljke rastu svuda kod nas, nisu otrovne i nekad su bile mnogo više upotrebljavane nego danas (dokaz i latinsko ime officinalis = lekovit). Pripremaju se sledeći čajevi: 1. Čaj za lakše iskašljavanje: po 25 gr lista belog i crnog sleza, plućnjaka i ploda morača pomešati; 1 kašiku smeše popariti sa 200 gr ključale vode, poklopiti i kada se smlači, ocediti i toplo popiti zaslađeno medom, ovo ponavljati 4-5 puta dnevno. 2. Čaj za lakše iskašljavanje: po 10 gr plućnjaka, majkine dušice, korena belog sleza i crnog gaveza, cveta podbela i divizme pomešati. Celu količinu ove mešavine popariti sa pola litra ključale vode, poklopiti i posle 8 sati ocediti i pomešati sa pola kilograma lipovog ili planinskog cvetnog meda i to piti svakog sata po kašiku. Narodna imena za plućnjak: medunika, medunjak, medunica, velikdanče, veligdenče, velikdanak, grudnjanka, kudravac, lisjac, lisac, medunak, meduniče, plućnica, cigeričnjak.

Podbel - Tussilago farfara Compositae Coltsfoot - Tussilage, pas-d’âne

68

Podbel je mala zeljasta dugo večna biljka s vodoravnim rizomom. Cveta krajem zime i rano u proleće, dok se ne pojave listovi. Na vrhu svake cvetne drške stoji po jedna žuta glavičasta cvast prijatnog mirisa. Po obodu su cvetovi jezičasti, a u sredini cevasti i imaju venac dlaka. Osušen list je vrlo lomljiv. Ceo list je 10—18 cm dugačak, okruglasto -srcolik, po obodu razdaleko vijugasto-zupčast, ima do 10 cm dugačku, manje više ljubičastu peteljku iz koje, kao prsiti na ruci, izbijaju 5—10 nerava. S lica je list tamnozelen i go, a s naličja beo od mnoštva dugačkih vunastih dlaka. Mladi list je s obe strane dlakav. List je nagorkog i sluzavog ukusa; bez mirisa. Listovi podbela se počinju razvijati tek kad biljka precveta. Podbel raste svuda, a najviše na novoj vlažnoj ilovači, na novim nasipima, pored puteva, izvora, potoka, kanala i na vlažnim njivama. Cvet se bere rano u proleće, a list krajem proleća i početkom leta. Sastav: U listu podbela ima dosta sluzi, vrlo malo gorke materije (glikozid tusilagin), flobatanina, gailne kiseline, inulina i fitosterola. Cvet podbela je sličnog sastava. Upotreba: Podbel ulazi u sastav plućnog čaja kao sredstvo protiv kašlja (otud mu i potiče latinsko ime tussis=kašalj). Više se upotrebljava u narodnoj nego u naučnoj medicini, i to u obliku Čaja za ispiranje usta i grla, za obloge i klistiranje. List podbela se upotrebljava u narodu slično listu bokvice: list se opere, namaze mašću ili uljem i stavlja na uboje, posekotine, zagnojena i upaljena mesta na telu. To je omiljen narodni lek. Poslednjih godina podbel se pokazao kao izvrsno sredstvo za ublažavanje, stišavanje napada i lečenje astme. Narodna imena: arpinc, beljuška, biloživa, bjeloko pitnjak, bjelušina, vinogradska kopačica, vodeni podbio, elpejž, jurjovka, klobčič, klobčičje, konjska stopinja, konjski lopuh, konjsko kopito, kopašica, lapuh, lapuščak, lepiš, lepje, lepuk, lepuh, lepušček, leskovača, lopuk, lopušac, lupinek, marta, martica, odseg, oselski lopuh, oselsko kopito, oslova stopina, podbel (Orfelin), podbela, podbelek, podbelj, podbeo, podbijel, podbil, podbila, podbilj, podbio, podbjel, podbjelica, potočenca, pravi lapuh, prolist, pustica, repinc, repuh, repušina, svinjarica, spodbel, stiper, stipor, tutun-lepuh, stipor.

Podubica - Teucrium chamaedrys Labiatae Little germander - Germandrée petit-chêne

69 Podubica je polužbun, visok 10-30 cm, sa četvorouglastim stabljikama, na donjem delu odrvenelim. Starije grane su položene, dok su mlađe uspravne. Stabljike su pokrivene dlakama. Listovi su parni, na kratkim drškama, rombično jajasti do eliptični, po obodu krupno nazubljeni, sa donje strane pokriveni mekim dlakama, a sa gornje gotovo goli. Cvetovi su bledo crveni, ređe beli, obrazuju pršljenove, a svi zajedno grozdastu cvast, najčešće okrenutu na jednu stranu. Cveta od juna do septembra. podubica je mediteranska biljka, ali je veoma rasprostranjena i u unutrašnjosti, najčešće na krečnjačkim brdskim livadama i kamenjarima, pašnjacima, u svetlim hrastovim i borovim šumama i do iznad 1000 mnv. Razmnožava se semenom. U lekovite svrhe upotrebljavaju se vrhovi grančica u cvetu i list (Teucrii herba et folium). Biljka je mirisna, opora i gorka. Sastav: Sadrži 0,06% etarskog ulja, tanina, holina, heterozida i saponozida marubina. Upotreba: Podubica se mnogo više ceni i raznovrsnije upotrebljava u narodnoj nego u naučnoj medicini. To je u mnogim našim krajevima, osobito planinskim, jedan od najomiljenijih lekova. Biljka nije otrovna, pa je opravdana njena upotreba za lečenje obolelih organa za varenje. To je narodni tonik upotrebljavan u obliku praška, čaja (10 g na 200 g vode), tinkture i dr. Kao mirisno, gorko stiptično sredstvo upotrebljava se i za lečenje žuči, belog pranja, rana, hemoroida i slično. Vino od podubice (200 g na 1 litar crnog vina ostaviti da stoji 8 dana) upotrebljava se u narodu kao lek protiv slabosti, malokrvnosti i za ispiranje rana. Narodna imena: Đubatac, dupcac, dubac, dubčica, zubatac, mravak, penušica, stupčac, suhovrh, trava od groznice, trbušac.

Rastavić - Equisetum arvense Equisetaceae Horsetail - Prêle des champs

70 Rastavić ili preslica je dosadan i vrlo žilav otporan korov po vlažnim, podvodnim, kiselim livadama, njivama, močvarama i ritovima. Biljčica je visoka 20-40 om i svojim izgledom podseća na mali bor ili jelku: igličasti, dugački listići poređani su u višespratnim pršljenovima oko stabljike. Za razliku od drugih, sličnih vrsta rastavića, koji su otrovni, škodljivi i ne upotrebljavaju se u medicini i čiji su listići vodoravni ili vise, poljski rastavić ima listiće vrhom nagore okrenute. Bere se preko celog leta do oktobra i suši pod krovom na promaji. Ima vrlo razvijene, razgranate rizome. Stabljika je vitka i šuplja. Šupljina se vidi golim okom i lupom na poprečnom preseku. Spolja je stabljika uzdužno izbrazdana, oštra, gruba, zelena i karakteristično člankovita. Ima desetak rebara i isto toliko ulegnuća, brazda. Droga je bez mirisa i ukusa. Sastav: Rastavić ima kremene kiseline, saponina ekvizetonina, koji se u vodi rastvara, a hidrolizom se razlaže na levulozu, arabinozu i kristalni aglikon ekvizatogenin. Ima još i akonitne, oksalne i jabučne kiseline, smole, tanina, pektina, flavonskih neterozida, vitamina C, karotenoida i gorke supstancije. Kao i većina drugih saponinskih biljaka, i rastavić dužim stajanjem gubi aktivnost. Upotreba: U narodu se odavna upotrebljava kao diuretik (dejstvo saponina). Upotrebljava se i protiv plućnih i vodene bolesti od najdavnijih vremena (Dioskorid). Ulazi u sastav diuretičnih čajeva. Droga je oficinalna u nekoliko država. Pripremaju se čajevi za upalu mokraćnih puteva, hronično zapaljenje bubrega sa hipertonijom, za bolje varenje, protiv gasova, leukoreju, diuretični čajevi, čajevi za arteriosklerozu i hipertoniju, i ulozi (giht, podagra). Narodna imena: preslica, barska metlica, konjorep, kres, zglobara, barska jela, vošće, vretenika, konjogriz, kositerna trava, poljski kreš, polj ska preslica, poljski oinkrot, rastaviče, hvost, štukavac.

Rtanjski čaj - Saturea montana Winter savory - Sarriette des montagnes

71

Biljna droga je sakupljena sa područja Rtnja i Stare Planine. Biljka ima antiseptička i afrodizijačka svojstva. Preporučuje se starijim osobama i rekovalescentima jer pomaže poboljšanju opšteg stanja organizma. Zbog fenolskih jedinjenja ima jako antiseptično dejstvo. Upotrebljava se kao vrlo korisna, mirisna biljka za lečenje organa za disanje, varenje, a spolja za upalu kože i sluznice.

Ruzmarin - Rosmarinus officinalis Labiatae - Rosemary - Romarin Ruzmarin je gust, uvek zelen, razgranat grmić, visok l—2 m. Cveta preko cele godine sitnim plavičastim cvetićima. cela biljka je prijatnog mirisa. Najburnije se razvija u primorju i na ostrvima Jadranskog mora, a zatim svuda oko Mediterana. Mestimično se gaji. Lako se razmnožava. Izvan zemalja Sredozemnog mora poznat je samo u kulturi. List (Rosmarini folium) je do 3,5 cm dugačak i svega do 4 mm Širok, igličast, zatubast, bez drške, zelen, krut, kožast, po obodu ceo i nadole jako povijen, te je na gornjoj strani ispupčen; po sredini ima brazdu. Naličje je udubljeno, belo ili sivo, maljavo, ima vrlo istaknut glavni nerv. Rosmarinus from Čortanovci Miriše vrlo aromatično na cineol i kamfor, a ukusa je ljutog, aromatičnog i nagorkog. Sastav: Droga sadrži 1,5—2% etarskog ulja, tanina, holina, saponozida, heterozida i jednu gorku materiju. Etarsko ulje (Rosmarini aetheroleum) dobija se destilacijom pomoću vodene pare iz svežeg lišća i vrhova grančica. To je bezbojna ili žućkasto zelena tečnost, aromatičnog, kamforu sličnog mirisa, ljutog, aromatičnog i nagorkog ukusa. Sastoji se iz pinena (desnog i levog), kamfena, cineola, desnog i levog kamfora, desnog i levog borneola i izobornilacetata. Upotreba: List ruzmarina upotrebljava se samo u narodnoj medicini kao sastojak čajeva za draženje kože, porast kose, abortiv, karminativ i dr. Ulje ulazi u sastav kolonjskih voda i drugih kozmetičkih sredstava, za tim u razne balsame, linimenta, tinkture, pomade i druga sredstva za trljanje i mazanje bolesnih delova tela. Koristi se još protiv epilepsije, nadimanja, hemoroida. Narodna imena: žmurod, zimorad, lužmarin, razmarija, robazinija, rozmarin, rožmarin, ruzman, rusmarin, sabor, sabur.

72

Selen - Levisticum officinale Umbelliferae Lovage - Livèche Selen je mirisna, trajna zeljasta biljka, visoka do 2m. Koren je vrlo krupan i razgranat. Listovi su tamnozeleni i 2-3 puta perasto deljeni. Cvetovi su udruženi u štitaste cvasti svetložute boje. Plodovi su pljosnati, sa oštrim rebrima. Gaji se u vrtovima i često podivlja, posebno u planinama. Lekoviti su koren i plod. Sastav: U korenu i plodu ima do 1% elarskog ulja, u kome je glavni sastojak terpineol. Ima i smole, gume, tanina, šećera, škroba i raznih kiselina. U lišću ima do 100 mg°/o vitamina C. Upotreba: Prijatan, aromatičan i bezopasan diuretik, stomahik i karminativ. Često se daje zajedno sa drugim štitaricama za lečenje organa za varenje, mokrenje i disanje. Ima lekovito dejstvo kod bolesnika koji imaju grčeve u crevima. Od Selena se pripremaju sledeći čajevi: 1. Čaj za održavanje pravilnog rada srca (preventiva protiv infarkta): po jednu supenu kašiku lista matičnjaka, korena i ploda selena i lista imele sa kruške preliti sa 6 dl proključale vode. Ostaviti da stoji 2 sata, procediti, zasladiti medom i piti tri puta dnevno po 1 čašu. 2. Upala mokraćnih puteva: po 20 gr korena selena, lista breze i medveđeg grožđa, lanenog semena i sitnice. Dve supene kašike ove smeše na 300 gr ključale vode i posle 2 sata odliti i popiti u 3 obroka u toku dana. Narodna imena: selim, ljupcac, belestika, veleždin, velestika, lesandrina, lubčac, Ijubačac, milobud, miloduv, trojevac.

Sena - Senna alexandrina, Cassia senna Cassia senna - Séné, séné d’Alexandrie

73

Sena je niska žbunasta biljka sa parno perastim lišćem. Droga su tanki, kožasti, lomljivi, po obodu celi listovi zeleno žućkaste boje. Od Sudana do Irana rastu nekoliko vrsta sene: zrelo, osušeno i iseckano lišće od sene upotrebljava se kao jako i oprobano sredstvo za čišćenje, kao blag laksans. Sastav: Sadrži glikozide, senozide A i B, flavonoid, sluz, tenin, smole i antrahinonske derivate. Upotreba: Aktivni sastojci lista sene deluju na Aurbachov kompleks, nervne završetke u zidu debelog creva, pojačavaju peristaltiku, pasažu hrane i deluju laksantno. Čaj od sene pomaže prirodnom varenju, sprečava lenjost creva i zatvor.

Od lišća se spravlja čaj na taj način što se 1 kašika (oko 10 gr) lišća prelije šoljom ključale vode, češće promeša i posle 20 minuta procedi i pije. Senino lišće se ne sme upotrebljavati za vreme trudnoće, zapaljenja mokraćne bešike ili za paljenja materice. Inače je upotreba seninog lišća vrlo česta. Sličnog, ali blažeg dejstva su mahune od istih vrsta.

Sitnica - Herniaria glabra Saryophyllaceae Rupturewort - Herniaire (turquette)

74

Sitnica je mala, neugledna, kosmopolitska biljka. Stabljika je po zemlji polegla, do 20 cm dugačka, veoma razgranala, ima vrlo sitne, jajasto-duguljaste, naspramne, gole (Herniaria glabra) ili dlakave (H. hirsuta) listiće celog oboda i bez drške. Sićušni, jedva primetni, neugledni zeleno-žućkasti cvetići skupljeni su po desetak zajedno u pazuhu lista. Sveza biljka nema mirisa, a suva miriše slabo na kumarin. Ukusa je nagorkog i nešto malo ljutog i slanog. Kod nas je ima po suvim i peščanim mestima. Nekad obraste po kamenu kao mahovina, jer nema uspravnih stabljika. Nema nikakvih zahteva u pogledu zemlje i klime. Sitnica svuda uspeva. Najbolje je razmnožavanje semenom na mestima gde divlje raste: na lakim, peskovitim zemljištima. Seje se rano u proleće omaške ili u redove. Sitnica se bere leti, za vreme cvetanja. Bere se cela biljka u cvetu. Sastav: Sadrži oko 3% triterpenskog saponozida, koji se hidrolizom razlaže na kvilaja kiselinu, ramnozu, galaktozu i glikozu. Ima kumarina i njegovih derivata: umbeliferona i herniarina (metil -umbeliferona). Sadrži kvercitozida, rutozida i drugih flavonoidnih heterozida, do 0,6% čvrstog etarskog ulja i vrlo malo alkaloida nepoznate građe. Upotreba: Upotrebljava se kao čaj (obično pomešan sa lišćem medveđeg grožđa) za lečenje urogenitalnih organa, kao diuretik pri oboljenju bešike i stvaranju kamenčića. Ređe se daje u obliku ekstrakta ili sirupa. Metil-umbeliferonu se pripisuje umirujuće dejstvo droge na muskulaturu mokraćne bešike. Narodna imena: sipanica, kilavica, janjce zelje, jarica, jezero-zrnatka, priputnica, trava od kile, turska žitnica, turska trava.

Sladić - Glycyrrhiza glabra Papilionaceae - Licorice - Réglisse

75 Sladić je dugovečna, vrlo otporna zeljasta biljka sa izvanredno snažnim, razvijenim i žilavim, drvenastim korenovim sistemom. Iz rizoma, koji je ispod same površine zemlje, svakog proleća izbija po nekoliko stabljika 1 -2 m. Divlja, a osobito gajena biljka, u gustom sklopu obrazuje zbijen i teško prohodan čestar, koji na prvi pogled liči na mladu bagremovu šumicu. Lišće je slično bagremovom, ali je sitnije. Lišće je pod prstima grubo i vrlo lepljivo. Cvetovi su sitni, ljubičaste boje. Plod je mala mahuna mrke boje, pljosnata, vrlo čvrsta i gruba pod prstima. Cveta u julu i avgustu. Sladić raste na peskovitim obalama Dunava i Tise, a gaji se kao medicinska biljka u mnogim zemljama Evrope i sveta. Slast i lekovitost korena potiču od glicirizina. Istorija upotrebe slatkog korena vrlo je zanimljiva. To je jedna od najstarijih lekovitih biljaka ne samo evropskih već i induske i kineske medicine već više hiljada godina, i to bez prestanka. Sastav: U svežem korenu ima mineralnih i masnih materija, skroba, malo manitola, asparagina, gorkih materija, saharoze, jedan flavonski heterozid (likviritozid) koja hidrolizom daje glikozu, ramnozu i dihidroksi-flavanon. Slast i lekovitost korena potiču pre svega od triterpenstoih saponozida, osobito glicirizina. Glicirizin se u sladiću nalazi u obliku kalcijumove i amonijumove soli. Upotreba: Slatki koren ulazi u sastav plućnih čajeva. Upotrebljava se kao blago sredstvo za iskašljavanje i protiv nadimanja u trbuhu. Ulazi u sastav raznih lekova za organe za varenje i disanje. Slatkim korenom slade pivo, razne penušave limunade i druga pića. Utvrđeno je, da i ona topla žuta boja slatkog korena nije samo boja, nego i lek i da potiče od tzv. flavonskih jedinjenja koja deluju protiv upala sluzokože i doprinose lečenju čira u želucu. Sladić se koristi za razne mešane čajeve od kvalitetnih lekovitih biljaka za lečenje raznih bolesti. Narodna imena: slatki koren, slatko drvce, slatko bilje, gospino bilje, glicirica.

Smilje - Helichrysum arenarium Compositae - Everlasting flower - Immortelle jaune Smilje je trajna zeljasta biljka sivkaste boje od obilja vunastih dlaka. Stabljika je visoka 10-40 cm, uspravna, nerazgranjena, obrasla duguljastim listovima, a na vrhu nosi nekoliko žulih glavičastih cvasti. Cveta leti. Raste na pesku. Upotrebljavaju se cvetne glavice kad se cvetovi počnu otvarati (Helichrysi, Gnaphalii flos). Sastav: Ima flavonskih heterozida, tanina, smole, gorkih materija, oko 0,4% etarskog ulja i drugih nedovoljno proučenih sastojaka.Upotreba: Omiljeno narodno cveće i lek za lečenje žuči (za izbacivanje žučnog kamena) i organa za mokrenje: 3 supene kašike cveta popari se sa pola litra ključale vode, po klopi, ostavi ćelu noć i sutradan popije u 3 doze pre jela. Narodna imena: žuto smilje,smili, cmilje, zlatnocvita trava, zneljek, laska kamilica, marjetica, sneljek.

Šipak - Cynosbati fructus, Rosa canina Rosaceae Wild dog rose - Églantier

76

Šipurak, divlja ili pasja ruža je vrlo trnovit grm, visok oko 2 m. Raste svuda, a najviše po obodima šuma i kao živa ograda pored puteva i po međama u celoj Evropi, severnoj Africi i severnoj i zapadnoj Aziji. Treba brati još tvrd, nedozreo plod sjajne crveno-narandžaste boje. U zelenom šipku, a isto tako i u prezrelom (mekanom, tamne, mutne boje), ima manje vitamina nego u poluzrelom. Šipak se bere početkom jeseni ili krajem leta, što zavisi od kraja, norske visine i godine. Šipak treba brati po lepom i suvom vremenu i odmah preraditi ili sušiti. Svež Sipak je čvrst, sočan, gladak i sjajne crvene boje, a osušen je tvrd, crveno-mrk i malo naboran. Ukusa je prijatno nakiselo-slatkog i pomalo oporog. Plod divlje ruže je jajast, a od drugih je više okruglast. Šipak je nepravi, sočan, jagodast plod; cvetna loža se pretvorila u mesnat sočan, ovalan oklop u kome se nalaze mnogobrojne čekinjaste dlake i uspravno, pravilno poređani, vrlo tvrdi i sjajasto čekinjavi plodovi, koje svi pogrešno nazivamo semenkama (Cygosbati semen). Šipak je dugačak oko 2 cm. Plodovi su kao kost tvrdi, sivkasto-žućkasti, oko 5 mm dugački i 2—3 mm de beli, glatki, jajasti, ćoškasti, bez mirisa. Sastav: Nađena je velika količina vitamina C, mnogo vitamina P, karotena (provitamina A), vitamina B2 PP i oko 40 bioloških jedinica u gramu vitamina K. Šipci imaju još i flavonoida, tanina, limunove i jabučne kiseline, pektina, šećera (invertnog i saharoze), malo masnog ulja i vrlo malo etarskog ulja (sa aldehidima), od koga potiče prijatan miris čaja, koncentrata i raznih galenskih preparata od šipuraka. U lišću ima oko 0,4% vitamina C. Upotreba: Svezi i osušeni šipci upotrebljavaju se kao blag adstringens pri oboljenju creva, naročito protiv dosadnih letnjih dečjih proliva. Cynosbati semen se upotrebljava i kao diuretik. Zbog velike količine mnogih vitamina, a posebno vitamina C šipurak je naročito neophodan kao čaj u zimskom periodu, po kućama u gradu i selu, školama i u vojsci. Od šipurka pravi se i odlična marmelada, kao odlična hrana i poslastica. Narodna imena za Rosa canina: šipurak, šipurika, pasja ruža, bela ruža, divlji šipak, divlja ruža visoka, pasja drača, pasja roža, plotna ružica, rosa od plota, šepurika, šepu-rina, šibek, šip, šipek, šipke, šipkovima, šipurina, šipčanica, ščipak.

Timijan - Thymus vulgaris Labiatae Thyme (garden) - Thym commun

77

Timijan je sličan majkinoj dušici, ali je viši i stabljika mu ne puzi po zemlji, nego raste uspravno (do 30 cm); listovi su uži, cvasti nisu tako zbijene i biljka ne raste kod nas divlje, nego se gaji. Droga je gornja polovina biljke u cvetu, list (najbolja droga, jer ima najviše etarskog ulja i tanina), etarsko uje i timol (Thymi herba, foliurn, aetheroleum et thymolum). Mlade grančice su četvorouglaste, kratke i gusto obrasle beličastim dlačicama, a starije su oble, gole i drvenaste. Lišće je sitno, sedeće ili na kratkoj dršci, u celini duguljasto, skoro iglasto , po obodu, celo, nadole jako povijeno, kruto, od gore skoro golo, a na naličju obraslo finim, mekim, sivim dlačicama i posuto mrkim kvržicama. Cvast ima oko 5 ružičastih, 3—6 mm dugačkih cvetića na kratkim drškama. Čašica je cevasta, kratko maljava, zelena ili malo ružičasto-ljubičasta i dvousnata: donja ima dva igličasta, a gornja tri tupa zuba. Krunica je ružičasta; donja je usna opuštena i trozuba. Svojstvenog, jakog, aromatičnog, toplog, oporog ukusa i jakog prijatnog mirisa na timol. U jesen, čim počnu prve kiše, dele se busenovi i rasađuju. Ukoliko je klima toplija i sunčanija a zemljište rastresitije, utoliko su uspeh, prinos i kvalitet bolji. Cveta od juna do oktobra. Gaji se i kao ukrasna i medonosna biljka. bere se gornja polovina biljke u cvetu ili pred samo cvetanje. Sastav: Timijan sadrži etarskog ulja, malo smole, tanina, gorkih materija i saponozida. Količina ulja zavisi od mnogih okolnosti, a najviše od vremena kad se bere. Najviše ulja ima timijan uzabran oko 2 sata po podne. Aetheroleum Thymi je etarsko uljje dobijeno destilacijom pomoću vodene pare iz svežeg timijana u cvetu. To je bezbojna tečnost, koja brzo postaje crvenožuta ili crvenomrka; jakog mirisa na timol, aromatičnog i ljutog ukusa. Ulje mora imati ni manje od 20% ni više od, 42% fenola: timola i karvakrola. Ima još i cimena, borneola, linalola, pinena i dr. Upotreba: timijan je lek i začin. Ulazi u sastav raznih preparata protiv običnog, a naročito protiv velikog kašlja, Extractum Thymi fluidum i Sirupus Thymi compositus. Etarsko ulje je zbog prisutnog timola i karvakrola izvrsno antiseptično sredsvo. Ulje ulazi u sastav voda i pasta za usta, lekova protiv vrenja. Timijan, njegovo ulje, a naročito timol daju se protiv crevnih parazita (trihoficalusa, duodenalne ankilostome i oksiura). Timol je izvrstan konzervans. Antidijaroik zbog tanina. Narodna imena: bosiljak, majčina dušica, manja mažurana, manji sanseg, timas, timljan.

Troskot - Polygonum aviculare Polygonaceae - Knot grass - Renouée des oiseaux

78

Troskot je jednogodišnja, sitna, zeljasta biljka čije tanke, čvrste, žilave, razgranate stabljike, 20—50 cm dugačke puze po zemlji. Obrasla je sitnim duguljastim listovima i vrlo sitnim belim, ružičastim ili crvenkastim cvetovima. Raste po ugaženim mestima oko kuća i pored puteva. Cveta od proleća do kasne jeseni. Upotrebljava se cela biljka u cvetu (Polygoni avicularis herba).

Sastav: Troskot sadrži flavonske heterozide, oko 4% tanina, oko 90 mg°/o vitamina C, voska, sluzi, smole, šećera i silikata: oko 1% nerastvorljivih i oko 0,2% rastvorljivih u vodi. Upotreba: Droga se više i raznovrsnije upotrebljava u narodnoj nego u naučnoj medicini, pre svega kao blago adstringentno sredstvo za lečenje organa za varenje: čira na dvanaestopalačnom crevu i želucu, proliva (i krvavog), želudačno-crevnih zapaljenja, prevelikog lučenja crevne sluznice, povraćanja. Ulazi u sastav lekova za rastvaranje kamena i peska u bubrezima. Narodna imena: troska, troskavica, ptičja trava, adreselj, vrbica, dvornik, dusomača, živinska trava, kameničac, kozjavka, kokošica, kropnik, moljavka, oputina, pasja trava, podvornica, rusno zelje, slak, treskovac, troskovac, troskotac, truskavac.

Uva - Arctostaphylos uva ursi Ericaceae Bearberry - Busserole (raisin d’ours)

79

Uva je dugovečan zimzelen, vrlo razgranat, nizak grmić, koji je po zemlji sasvim polegao. Cvetovi su mu sitni, zvonasti, ružičasti ili beli i vise u malim grozdovima. Plod je lepa crvena, brašnjava, okrugla, mnogosemena bobica. Lišće je kožasto, debelo, golo, sjajno, tamno zeleno, sitno i lopatičasto. List je krut, kožast, lomljiv i vrlo debeo. Kad se baci na gomilu, zvoni, što je znak da je dobro osušen. List se bere u proleće kad je biljka u cvetu. Najbolji je mlad list sa zelenih grančica. U proleće bran list je najlekovitiji, jer tada ima najviše arbutozida. Listovi su neprijatnog, oporog i nagorkog ukusa; bez mirisa. Raste po suvim, retkim, peščanim ili kamenitim borovim i drugim crnogoričnim šumama, među grmljem po sunčanim obroncima i suvatima, po planinskim pašnjacima Balkanskog poluostrva, naročito u zapadnim delovima. Sastav: U listu uve ima oko 11% fenolskih glikozida: arbutina (arbutozida) i metil-arbutina. U novije vreme potvrđena je ranija pretpostavka da u listu ima još jedan, treći glikozid, erikolin. Ima oko 15% tanina, galne kiseline i drugih sastojaka. Upoteraba: List se upotrebljava u obliku čaja za lečenje organa za mokrenje. Kod nas lekari često daju mešan čaj od jednakih delova medveđeg grožđa i sitnice. Pri izradi dekokta (čaja) potrebno je list zdrobiti i duže kuvati, jer kožasta i čvrsta konzistencija lista otežava i onemogućava ekstrakciju arbutina i tanina. Inače, list treba u apoteci čuvati ceo, jer se tako mnogo duže i bolje održi. Priprema se još i čaj protiv peska ili kamena u bubregu. Narodna imena: medveđe grožđe, bubina boba, vučja jabuka, gorndk, divlja maginja, ja bučica, medvedovo grožđice, medvedovo uho, medveđi grozdić, medvijedica, mečije grožđe, mlivnjak, mlivnjača, opernik, opirnik, oprnik, planika, crvena planika.

Valerijana - Valeriana officinalis Valerianaceae Valerian - Valériane

80

Odoljen je lepa, dugovečna, zeljasta, prava, pri vrhu razgranala biljka s neparno perastim listovima. Visoka je od 0,5 do 2 m. Na vrhu stabljike i ogranaka nalaze se bele ili ružičaste krupne cvasti slične štitu, sastavljene od velikog broja sitnih cvetića. Cveta krajem proleća i preko celog leta. Prizemni listovi imaju dršku, a gornji su sedeći. Plod je velik do 5 mm i na vrhu ima perjanice tako da biljku rasejavaju vetar i voda. Odoljen je vrlo polimorfna biljka. Ima mnogo varijeteta. Jedni razvijaju dugačke podzemne organe, stolone, pomoću kojih se brzo razmnožavaju a drugi ih nemaju. Valeriana sambucifolia, V. mihanii, V. latifolia. Odoljen raste svuda, a najviše po vlažnim mestima, pored reka i potoka, po livadama, ređe po brdskim i planinskim retkim Šumama. Na vlažnom i močvarnom zemljištu biljka daje veći prinos, a na suvom i peščanom manji, ali droga ima više etarskog ulja. Kod nas se najbolji prinos i kvalitet dobijaju na plodnim, peskovito-humoznim svežim nanosima pored Tise, Dunava i Save. Droga je koren (Valerianae rhizoma cum radicibus - osušen rizom s korenjem). Na vrhu ima ostatke stabljike i listova. Iz njega često izbijaju ogranci. Spolja je nejasno prstenast, tamne sivo-mrke boje. Potpuno je obrastao, osobito pridnu, mnogobrojnim, čupavim, dugačkim, svega 2—3 mm debelim, oblim, uzduž ispruganim, lomljivim korenjem mrko-sive boje, tako da se od njih rizom i ne vidi. Mirisa je svojstvenog, vrlo jakog i neprijatnog (na izovalerijansku kiselinu i njene estre). Sveže korenje je gotovo bez mirisa, a stabilizovana droga ima vrlo slab miris. Ukusa je najpre sladunjavog, a zatim nagorkog i aromatičnog. Sastav: Odoljen sadrži etarskog ulja, skroba, sluzi, gume, kafetaninske kiseline, glikoze, soli, dva alkaloida (hatinin i valerin), heterozida i smole. U drogi, osobito u staroj i rđavo čuvanoj, uvek se nađe manje ili više proizvoda razlaganja etarskog ulja: mravlje, sirćetne, propionske, buterne, valerijanske i izovalerijanske kiseline i borneola. Etarskog ulja ima više u debelom nego u tankom korenju i rizomima. Najviše izovalerijanske kiseline ima u debelim starim rizomima. Glavni lekoviti sastojak etarskog ulja je bornilizovalerijanat (oko 10%). Pored toga, ima i bornilnog formijata, acetata, butirata i propionata, zatim raznih alkohola, terpena i seskviterpena. U svežoj drogi ima više ulja nego u staroj. Upotreba: Odoljen je vrlo staro, neotrovno, neškodljivo i mnogo upotrebljavano sredstvo za umirivanje nervnog sistema. Daje se u raznim farmaceutskim oblicima. Dobro deluje i na srce. Daje se i kao karminativ. Lekovitost droge se osniva uglavnom na antispazmodičnom i antikonvulzivnom dejstvu bornilizovalerijanata; proizvodi hidrolize su bez dejstva. Spravljaju se čajevi protiv nervoze, neurastenije i histerije, protiv nesanice, za nervozu srca, pektoralnu angina, napone, bolove u predelu bešike, neurednu menstruaciju. Narodna imena: odolen, macina trava, valerijana, odolenak, dolin, doljen.

Velebilje - Atropa belladonna Solanaceae Deadly nightshade - Belladone

81

Velebilje je dugovečna zeljasta biljka. Iz mnogoglavog rizoma s mnogo brojnim, krupnim, razgranatim korenjem izbija jedna ili više snažnih razgranatih stabljika, visokih 1-2 m. One su gusto obrasle tamnozelenim lišćem. U svakom pršljenu ima po dva lista, od kojih je jedan velik, a drugi mali. Listovi su 10-30 cm dugački i do 15 cm široki. Cvetovi su pojedinačni, izbijaju iz pazuha listova. Krunica je krupna, veličine naprstka, lepa tamnoljubičasto nasmeđa, na bazi bleđa; rede je krunica žutosmeđe boje. Velebilje cveta preko celog leta. Plod je vrlo lepa, sjajna zelena bobica. Kad sazri, ona je crnomodra. Bobica je mnogosemena, sočna nakiselo-slatka, ukusna (ali vrlo otrovna), veličine višnje; ima tamnoljubičast sok. Dole je bobica obložena zelenom petozubom čašicom. Semenke su okruglaste, mrke, sitne. Lepe Italijanke, naročito Venecijanke, upotrebljavahu jedno kozmetičko sredstvo izrađeno od bobica velebija, zbog čega biljka i nosi naziv Bella-Donna (lepa gospa). Naziv Atropa je ime jedne od tri parke, tri mitološke boginje koje po verovanju starih Jelina seku konce našeg života, određujući čas naše smrti (atropos znači neumitan). Velebije raste po našim brdskim i planinskim šumama. Najviše ga ima po svetlim bukovim, rede po hrastovim šumama, a najviše po šumskim pro šecima, krčevinama i na mestima gde su šume izgorele. Voli jaku šumsku zemlju. Sastav: Lekovitost i otrovnost velebilja potiču od alkaloida (organskih azotnih jedinjenja) atropina, odnosno hioscijamina. Količina alkaloida zavisi od mnogih činilaca: vrste biljke, klime, tla, vremena berbe, načina sušenja, starosti droge i dr. Glavni alkaloid je levogirni hioscijamin, odnosno racemični atropin. Upotreba: Velebilje je vrlo važna droga. Od lišća se pravi prašak, ekstrakt, pilule (s podofilinom), tinktura, sirup, dializat i dr. Iznutra se daje za umirivanje želudačno-crevnih bolova (smanjuje želudačnu sekreciju), za umirivanje kašlja i bronhijalne astme (antiastmatične cigarete), grčeva od žučnog ili bubrežnog kamena, epilepsije, histerije, parkinsonizma i drugih neuroza, protiv noćnog znojenja tuberkuloznih bolesnika i uopšte za umirivanje bolova i napada raznih bolesti. Atropinov sulfat (alkaloid velebilja) upotrebljava se u okulistici kao lek i pri ispitivanju očne dužice i rožnjače, zatim za smanjenje sekrecije (izlučevine) žlezda, kao protivotrov pri trovanju morfinom, pilokarpinom i muskarinom. Narodna imena: velebilje, veljebilje, viljebilje, vitino bilje, vilinska bilje, veliko bilje, gorsko bilje, golemo bilje, bun, crni bun, veliki bun, gorski bun, buna (otrovani je kao u nekom bunilu), ludača, luda trava (otrovani izgleda kao da je poludeo), pomamnica (otrovani skače, vrišti, čini svakojake ludosti kao da se pomamio), kurjaća, kurjačija jabučica, kurjačija trešnja, pasja jagoda, pasja višnja itd.

Vidova trava - Euphrasia officinalis Scrophulariaceae Eyebright - Euphraise

82

Jednogodišnja zeljasta biljka. Stablo u gornjem delu razgranalo, pokriveno dlakama. Listovi naspramno raspoređeni, po nervima i na naličju pokriveni dlakama, donji klinasto zatupasti, gornji jajasti. Cvetovi u cvastima, na kratkim drškama. Čašica žlezdasto dlakava, četvorozuba. Krunica dvousnata bela ili svetloIjubičasta, donja sa mrljom i tamnom prugom. Plod čaura, po obodu čekinjasto dlakava. Cveta od maja do oktobra.

Raste u pojasu hrastovih šuma, na suvim i umereno vlažnim livadama i pašnjacima. Česta. Koristi se nadzemni deo biljke u cvetu (Euphrasiae herba). Prikuplja se odsecanjem nadzemnih delova biljke u cvetu, suši u hladu na promaji. Odnos sveže i suve droge je 3-4:1. Biljka se lako čupa i time uništava. Potrebno je da se na istom lokalitetu ostavi bar 1 /3 biljaka radi dalje reprodukcije. Osušena droga nema karakterističan miris, ukusa je slabo gorkog. Sastav: Droga sadrži iridoidglikozide (aukubin, katalpol, eufrozid, iksorozid i dr.), zatim lignene, fenilpropanglikozide, flavonoid kvercetin, apigeninglikozide, galotanine, tragove alkaloida, malo etarskog ulja i dr. Upotreba: Vidac deluje adstrigentno i protivupalno. Koristi se pretežno u narodnoj medicini, naročito kod bolesti očiju (blefaritis, konjuktivitis, bolesti očnih mišića i nerava). Unutra se koristi kod promuklosti, prehlada i želudačno-crevnih rastrojstava. Spolja, za pripremanje obloga, meša se sa plodovima ječma. Pripremanje čaja: 2-3 g osušene i sasitnjene droge preliti sa 150 ml proključale vode, ostaviti u poklopljenom sudu 10-15 minuta i procediti. U toku dana popiti 3 šolje nezaslađenog svežeg čaja, pre svakog obroka po 1 solju. Za spoljnu upotrebu priprema se dekokt: 2 g droge preliti sa 100 ml hladne vode, kratko kuvati, procediti kada se ohladi. Više puta u toku dana ispirati oči ili upaljenu sluzokožu. Narodna imena: vidova trava, vidičak, vidovača, vidac, vidovčevica.

Vranilovka , Origano - Origanum vulgare Labiatae Oregano - Oregan , Marjolaine sauvage

83

Vranilovka je dugovečna zeljasta biljka sunčanih i suvih strana. Ima uspravne čvrste drške, visoke oko pola metra, obojene crvenkasto i obrasle dosta krupnim listovima. Cveta od jula do oktobra. Cvetovi su na vrhu stabljika udruženi u kompaktne okruglaste cvasti, prijatnog mirisa i izvanredno lepog izgleda. Ukusa je oporog i gorkog. Spada u grupu aromatičnih oporih, gorkih neotrovnih droga koje se u nas mnogo cene. Hemijski sastav i farmakodinamsko dejstvo vranilovke je vrlo blisko i slično majkinoj dušici pa se na isti način može upotrebiti. Isto tako se bere, suši, čuva i pakuje kao i majkina dušica. Sastav: Etarsko ulje vranilovke je vrlo antiseptično, jer ima 50% timola. Seku se vrhovi grančica u cvetu, oko 20 cm dugački, vežu u kitice i suše na jakoj promaji. Aromatičnog mirisa i ukusa. Upotreba: Omiljena je u narodu kao čaj i lek za jačanje, za lečenje bolesti organa za varenje (osobito proliva) i disanje, a spolja se upotrebljava protiv raznih zapaljenja kože i sluznica. Etarsko ulje od vranilovke sadrži oko 50% timola, zbog čega ima veoma izražena antibakterijska svojstva. Na taj način se može i objasniti vekovna upotreba i ogromno poverenje u lekovitu moć ove biljke u nekim našim krajevima. Nazivaju je vranilovkom zato što je do otkrića sintetskih boja upotrebljavana za crno bojenje vune Narodna imena: divlji čaj, mravinac, mirišijavac, crnovr, crnovrška, džodžan, dušica, babina dubčica, bolmet, bolja dušica, vrigan, gorka meta, gocman, dobra misel, dobra misu, dobrovoljka, zabrta, zavrta, ksaberta, mažuran, majoran, mravinjac, mravić? (Vuk), mravlinjak, origanj, rigan, rohogan, sovr, sovro, sušica, tosta, crljena meta, crljena metvica, crnovrh, čober.

Vrba - salix alba Salicaceae Willow (white) - Saule blanc

84

Listopadno drvo visoko do 30 m, prečnika i do 1 m, sa sivom i ispucalom korom. Grane dugačke i savitljive. Listovi lancetasti, na lisnim drškama, zašiljeni na oba kraja, na licu tamnozeleni, na naličju beličasti. Dvodoma biljka: muški cvetovi sakupljeni u resama (mace), ženski u obliku bledodlakavih resa. Plod čaura sa mnogobrojnim semenkama koje se lako rasejavaju. Cveta marta i aprila, plodovi sazrevaju aprila i maja, istovremeno sa listanjem. Raste na plavnim terenima, u rečnim dolinama. Koristi se kora (Salicis cortex). Prikuplja se rano u proleće, kada počnu sokovi, sa grana starih 2-3 godine, skidanjem traka. Suši se direktno na suncu ili u sušnici. Odnos sveže i suve droge je 2,3:1. Nema svojstven miris, ukusa je stežućeg i slabo gorkog. U narodu se najviše cene nabrekli, još neotvoreni lisni pupoljci, brani rano u proleće. Sastav: U kori se nalazi do 11 % (nekada i više) fenilglikozida, koji su sastavljeni od salicilata (salicin, salikortin, tremulacin i dr.), zatim aromatični aldehidi, kiseline, salicilni alkohol saligenin, flavonoidi i 8 - 20% tanina Kvalitet droge uslovljen je sadržajem salicina. Upotreba: Kora bele vrbe je antiinflamator, antireumatik, antipiretik, antihidrotik, antiseptik i adstrigens. Koristi se kod akutnog i hroničnog mišićnog i artroidnog reumatizma i upala, kostobolje (artritisa), krutosti zglobova (ankilozni spondilitis), ali i kod influence i plućnog katara. Zbog značajnog sadržaja salicilne kiseline droga se koristi kao antipiretik. Pripremanje čaja: 2 kašičice osušene i sasitnjene kore vrbe preliti sa 150 ml hladne vode, polako zagrevati do ključanja, nakon 5 minuta procediti. Kod reumatskih oboljenja i gripoznih stanja u toku dana uzeti 3-5 šolja toplog čaja. Zbog sadržaja salicilata i tanina drogu ne treba predozirati niti koristiti duže od 3-4 sedmice!

Zdravac - Geranium macrorrhizum Geraniaceae Cransbill, Geranium - Géranium

85

Dugovečna mirisna zeljasta planinska biljka. Ima do 1 m dugačke, kao prst debele rizome koji puze skoro po površini zemlje. Cvet je crvenkasto-ljubicast, oblikom podseća na rodin ili ždralov kljun. Cveta od aprila do juna. Sadrži etarskog ulja, tanina i flavonskih heterozida. Tipična taninska droga, naročito rizom, gde ima najviše oporih jedinjenja. Narodni lek za lečenje upala sluznice organa za varenje. I druge domaće Geranium vrste sadrže mnogo tanina. Tako, naročito Geranium sanguineum L. (devojačko oko, zdravinjak, krvavac) ima u rizomu oko 16%, a G. pratense L. (livadna iglica, ilja, maternica) i G. silvaticum L. (šumska iglica, gorska ljubičasta Uja, lisičica) više od 20% tanina.

Geranium Robertianum L. (živa trava, kačja trava, krvnica, pastirska iglica) U nadzemnim delovima ima oko 30% tanina i ceni se, osobito u Zapadnoj Evropi, kao jedna od najvažnijih taninskih droga. Ove biljke nisu otrovne, rastu svuda, svakom su pristupačne i mogu se koristiti kao dobar tonik i adstringens umesto skupih uvoznih droga istog sastava i dejstva. Narodna imena: Ždralica, priboj.

Zečiji trn - Ononis spinoza Fabaceae Rest-harrow (thorny) - Bugrane, bugrane épineuse, arrête-boeuf

86

Zečiji trn je višegodišnji žbun. Glavni je koren dugačak, ne razvija stolone, niti biljka pušta adventivne korenove. Stablo jako razgranate, grane poluuspravne ili uspravne, visoke do 70 cm, pokrivene običnim i žlezdastim dlakama. Bočni izdanci se završavaju čvrstim, ponekad razgranatim trnom. Donji listovi su trodelni, gornji celi. Listići dugački do 25 mm, široki do 10 mm, izduženo eliptični. Po su obodu testerasto nazubljeni, pokriveni žlezdastim dlakama. Cvetovi pojedinačni, ređe po 2 zajedno, u pazuhu listova, do 25 mm dugački. Krunica ružičasta, prožeta tamnije obojenim žilicama, zigomorfna, više-manje pokrivena žlezdastim dlakama. Plod mahuna do 7 mm dugačka, sa 1, rede sa 2 semenke. Cveta od juna do oktobra. Raste na zapuštenim staništima, suvim ili umerenovlažnim livadama, pored puteva, sve do subalpijskog regiona. Koristi se koren biljke (Ononidis radix), koga propisuje naša farmakopeja. Vadi se u jesen ili u rano proleće samo od starijih biljaka, očisti od zemlje, uzduž raseče, sasitni i suši direktno na suncu, ili u sušnici. Sastav: U drogi ima triterpenskog saponozida zbog koga koren deluje diuretično. Ima nekoliko izoflavonskih heterozida. Sadrži alkohola onokola, tanina, šećera, etarskog ulja i jednu slatku materiju sličnu glicirizinu ononid, koji ima slaba hemolitička svojstva saponozida. Upotreba: Koren zečjeg trna je diuretik. U narodnoj medicini droga se koristi kod reumatskih oboljenja i gihta, a tinktura kod crevnih oboljenja (krvarenja, hemoroidi i si.). Grmotrn je sastavni deo mešavina koje se koriste kod bolesti mokraćnih puteva (Species diuretica i Sp. urologica). Narodna imena: gladiš, gladušac, agler, bijeli trn, bodež, vodotirka, volča, vuči-trn, vučji trn, gladiž, gladiševina, gladišina, gladiška, grebenika, grmotrn, iglica, kokorovo zelje, kraljevska salata, milotrn, rupni trnić.

Zova - Sambucus nigra Caprifoliaceae Black elder - Sureau noir

87

Zova je grm ili manje drvo, visoko do 5 m. Ona vrlo rano olista. Grane su joj ispunjene belom srži. Ima naspramne, neparno peraste listove. Cvetovi su sitni, mlečnobeli, jakog mirisa, udruženi u vrlo krupne lepe, račvaste cvasti slične štitu. Plodovi su sitne, zeljaste, a kad sazru tamno ljubičaste bobice s crvenomodrim sokom. Cveta od maja do jula. Zova raste svuda, najviše po vlažnim i zapuštenim mestima, po naseljima i oko njih, po obodu šuma i šumskim prošecima. Beru se cele zovine cvetne kite po lepom i suvom vremenu, čim se cvetići počnu otvarati. Droga su cvetići (Sambuci flos) koji su belo žućkaste boje i vrlo sitni, svega 3 do 5 mm u prečniku. Imaju petodeonu točkastu krunicu, pet prašnika s velikim žutim anterama i kratke, sedeće, zelene žigove. Droga je osobitog, dosta prijatnog mirisa, a ukusa je najpre sluzavo-sladunjavog, a kasnije malo ljutog i nagorkog. Sastav: Cvet sadrži heterozide koji izazivaju znojenje, sambunigrozid (cijanogenetski heterozid), flavonski heterozid rutozid, tanina, svega oko 0,025% etarskog ulja konzistencije masti nepoznatog sastava, zatim ima smole, šećera, holina, organskih kiselina i dr. U kori i listu ima, pored ostalog, sambunigrina - jednog alkaloida i purgativne smole. U kori ima saponina, tanina i holina. Kora je najpre blagog ukusa, a zatim gorkog i izaziva gađenje na povraćanje. Deluje purgativno, a u većoj dozi i diuretično i izaziva proliv. Od zrelih, sočnih plodova peku rakiju. U bobicama, pored šećera, imaja bučne kiseline i mnogo crveno-ljubičaste boje. Nekad se od soka izrađivao gust ekstrakt (Roob Sambuci) i upotrebljavao kao laksans. U narodu se svi delovi zove upotrebljavaju za lečenje mnogih bolesti. Upotreba: Zova se daje u obliku toplog čaja za znojenje protiv nazeba, zatim kao diuretik i emoliens. Ulazi u sastav laksantnog čaja. U narodnoj medicini se upotrebljava mnogo više nego u školskoj za lečenje svih bolesti od nazeba, organa za mokrenje, disanje itd. Narodna imena za Sambucus nigra: abzov, bzova, bazga, baz, bažovina, bazag, baz-govina, bazdov, bazovika, bezgovina, belika, b'zga, bzovka, boz, budzova, bu-zvoka, zaovljika, zovik, zovljika, zofa, zoha, obzovka, ovzovina, pitomi boz, crna zova, crna zovika, crni bazag, crni bezeg.

Žalfija - salvia officinalis Labiatae Sage - Sauge

88 Žalfija je dugovečan, razgranat, zbijen grmić, visok 50—90 cm. Stabljika je drvenasta, višegodišnja i četvorouglasta. Listovi su srebrnozeleni zbog obilja dlaka. Cvetovi su plavo ljubičasti, ponekad ružičasto-beličasti, izrazito dvousnati i nalaze se udruženi u klasaste pršljenove na vrhovima stabljika i ogranaka. Cela biljka je vrlo aromatičnog i svojstvenog mirisa. Najlekovitiji list se dobija kad žalfija počne cvetati, a to je najčešće u maju. List se bere, suši i čuva isto onako pažljivo kao i list nane, jer i žalfija spada u istu biljnu familiju usnatica. Zbog čega se i na žalfijinom listu nalaze sitne sekretorne žlezde sa mirisnim isparljivim uljem od kojeg potiče svojstven prijatan miris i lekovitost žalfije. Salvia from Čortanovci Latinski naziv Salvia potiče od Rimljana od latinskog salvare, što znači spasti, spašavati, izlečiti, jer su je Rimljani još pre 2.000 godina veoma cenili i na razne načine upotrebljavali za lečenje. Latinski naziv officinalis znači lekovit. Dakle, oba latinska imena vezana su za lek, lekovitost, što se ne može ni za jednu drugu biljku reći. Sastav: Glavni lekoviti sastojak lista žalfije je isparljivo mirisno etarsko ulje, koga ima od 1,5 do 2,5 posto Oporost i lekovitost lista potiče od tanina (štavskih materija). I gorke materije u žalfiji deluju lekovito. Cela biljka je vrlo aromatičnog i svojstvenog mirisa. Upotreba: Žalfija ulazi u sastav velikog broja lekova, koji se upotrebljavaju za ispiranje usta i grla kad nastanu upale i katari, jer su to dobra i bezopasna sredstva koja jačaju sluzokožu (dejstvo tanina) i deluju antiseptično (dejstvo etarskog ulja). Čaj i drugi lekovi načinjeni od žalfije upotrebljavaju se i za jačanje organizma, jer sadrže tanina i gorkih materija. Narodnih imena: pelim, kadulja, kuš, kalaver, džiger trava, beli džiger, vrtni žajbel, goloper, žavbej, žajbl, žalvija, žalfa, janovdenče, kadilja, kaduja, kadulja križatica, kaduna, kaloper, kaluper, krastatica, križna kadulja, ljekovita kadulja, ljekovita slavulja, nemački kaloper, pelin, perušina, pitomi pelin, prava kadulja, slavlja, slavulja, uzani kaloper, crni kaloper, crnogorski pelen, šalvija.

Žuti noćurak - Oenothera biennis Evening primrose - Onagre bisannuelle, primevère du soir

Medicinal Herbs - Latin index Cvet - Flos

List - Folium

Koren - Radix

Bagrem - Robinia pseudoacacia

Peršun - Petroselinum sativum

Beli slez – Althaea officinalis

89 Crni slez-Malva sylvestris

Plućnjak - Pulmonaria officinalis

Cikorija - Cichorium intybus

Detelina kam- Anthyllis vulnerar

Podbel –Tussilago farfara

Čičak - Arctium lappa

Hajdučka trava- Achillea mille.

Ruzmarin - Rosmarinus officinalis

Gavez - Symphytum officinale

Hibiskus – Hibiscus

Selen – Levisticum officinale

Iđirot - Acorus colamus

Hmelj – Humulus lupulus

Sena – Sennae

Kopriva - Urtica dioica

Kamilica - Matricaria chamomilla

Uva - Arctostaphylos uva ursi

Lincura – Gentiana lutea

Kantarion - Hypericum perforatum

Žalfija - Salvia officinalis

Maslačak - Taraxacum officinale

Lavanda - Lavandula officinalis

Oman - Inula helenium

Lipa - Tilia parviflora

Biljka - Herba

Neven - Calendula officinalis

Andjelika – Angelica archangelica

Pirevina - Agropyrum repens

Smilje - Helichrysum arenarium

Bosiljak- Ocimum basilicum

Sladić - Glycyrrhiza glabra

Zova - Sambucus nigra

Čestoslavica-Veronica offic.

Valerijana - Valeriana officinalis

Dan I noć - Viola tricolor

Zečiji trn – Ononis spinoza

Dobričica- Glechoma hederacea

Plod - Fructus

List - Folium

Peršun - Petroselinum sativum

Artičoka - Cynara scolumus

Hoću-neću - Capsella bursa past.

Beli slez – Althaea officinalis

Iva - Teucrium montanum

Anis - Pimpinella anisum

Bokvica -Plantago lan & lmajor

Kantarion - Hypericum perforatum

Divlja jabuka - Malus silvestris

Borovnica - Vaccinium myrtillus

Kičica - Erythrae centaurium

Divlja kruška – pyrus piraster

Breza- Betula alba

Kokotac – Melilotus officinalis

Dren – cornus mas

Bršljan – hedera helix

Lišajevica – Hieracium pilosella

Glog - Crataegus oxyacantha

Celer - Apium graveolens

Majkina dušica - Thymus serpyl.

Kim - Carum carvi

Crni Dud – Morus nigra

Pasuljevina – phaseoli legument

Kleka - Juniperus communis

Crni slez- Malva sylvestris

Pelen - Artemisia absinthium

Korijandar – coriandrum sativum

Čaj crni – thea sinensis

Petrovac - Agrimonia eupatoria

Lan – linum usitatissinum

Čaj zeleni – thea sinensis

Podubica - Teucrium chamaedrys

Majoran - Origanum majorana

Glog - Crataegus oxyacantha

Rastavić - Equisetum arvensa

Mirođija - Anethum graveolens

Gujina Trava – Silybum marian.

Sitnica - Herniaria glabra

Morač

Imela - viscum album

Timijan - Thymus vulgaris

Šipak - Cynosbati fructus

Jagoda – Fragaria vesca

Troskot - Polygonum aviculare

Kopriva - Urtica dioica

Vidova trava – Euphrasia off.

Kora - Cortex

Kupina - Rubus fructiosus

Vranilovka - Origanum vulgare

Hrast – quercus cortex

Lovor - Laurus nobilis

Zdravac-Geranium macrorrhizum

Krušina - Rhamnus frangula

- Foeniculum vulgare

Maslačak - Taraxacum officinale

Vrba – salix alba

Maslina list – Olea europeae

Razno - Diversa

Matičnjak - Melissa officinalis Nana - Mentha piperita

Orah - Juglans regia

Kukuruzna svila- Maydis stigma