Bolivar Biografija 56666e

UNIVERZITET U BEOGRADU FILOLOŠKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD

BOLIVAR - BIOGRAFIJA

Mentor: dr Vesna Dickov

Studenti: Dunja Lukić, 2013/296 Nataša Bulatović, 2013/306 Mina Živković, 100803 Ana Partaloski, 2013/590 Nina Simović, 2013/523 Nevena Jovanović, 100809 Anđela Pantić, 2013/630 Violeta Vučetić, 2013/688 Natalija Čekić, 2013/570 Nevena Srejić,

Beograd, april 2014.

1

Sadržaj:

DETINJSTVO I MLADOST………………………………….............................................3 RAĐANJE NOVE IDEJE I OSLOBAĐANJE KOLONIJA............................................4 OSLOBODIOČEVA SMRT...........................................................................................5 LITERATURA…………………………………………………………………………............6

2

DETINJSTVO I MLADOST Simon Hose Antonio de la Santisima Trinidad Bolivar i Ponte Palasios i Blanko (Simón José Antonio de la Santísima Trinidad Bolívar y Ponte Palacios y Blanco), južnoamerički revolucionar, vojskovođa i državnik, rođen je 24. jula 1783. godine u Venecueli, a umro je 17. decembra 1830. godine u Kolumbiji. Porodica Bolivar je poreklom iz malog baskijskog sela La Puebla de Bolibar. U januaru 1786, kada je Simon imao dve i po godine, njegov otac, Huan Visente Bolivar i Ponse (Juan Vicente Bolívar y Ponce), u svojoj šezdesetoj godini života umire od tuberkuloze, a majka preuzima njegove dužnosti i postaje glava porodice. Šest godine kasnije umire i njegova supruga, odnosno majka Simona Bolivara, Marija de la Konsepsijon Palasios de Bolivar (Maria de la Concepción Palacios de Bolívar). Umire u trideset četvrtoj godini života, 6. jula 1792. godine. Nakon njene smrti starateljstvo nad decom dobija njihov deda Feliciano Palacios. Ipak, zbog njegove teške bolesti deca će promeniti još nekoliko staratelja. Don Felisijano Palasijos, otac Simonove majke, postao je staratelj deci, ali je umro naredne godine. Nakon njegove smrti brigu o Simonu Bolivaru i njegovoj braći preuzima rođak Karlos Palasijos. Kasnije brigu o Bolivaru preuzima dadilja Ipolita, koju on naziva “Jedinim ocem kojeg je poznavao”. Bio je nemirno i neposlušno dete, koje je veoma često dolazilo u sukob sa svojim tutorima. Kao takav, imao je više staratelja. Nekoliko godina kasnije odlazi u grad kod rođaka da živi i završi studije. U Bolivarovim najranijim godinama obrazovanje su mu pružali brojni profesori poput Andresa Belja (Andrés Bello), Giljerma Pelgrona (Guillermo Pelgrón), Hosea Antonija Negrete (José Antonio Negrete), Fernanda Videsa (Fernando Vides) i, svakako, najuticajnijeg Don Simona Rodrigesa (Don Simón Rodríguez), koji postaje Bolivarov veliki prijatelj. Kada je Bolivar imao četrnaest godina Don Simon Rodriges morao je da napusti zemlju pod optužbom da je kovao zaveru protiv španske vlade. Bolivar tada odlazi u Španiju i upisuje vojnu akademiju Milisijas de Veraguas. Zahvaljujuci vremenu koje tamo provodi, u njemu se rađa ogromna strast prema vojnoj strategiji. Tada se upoznaje i sa delima Rusoa i Voltera, koja će kasnije imati veoma veliki uticaj na njega. Kada je imao sedamnaest godina u Madridu je upoznao buduću suprugu, Mariju Teresu Rodriges del Toro i Alajisu (María Teresa Rodríguez del Toro y Alaiza), koja je bila dve godine starija od njega. Brak je sklopljen 1802. godine, ali nije dugo trajao jer je Marija Teresa ubrzo umrla od žute groznice. Nakon njene smrti nikada se više nije oženio. 3

RAĐANJE NOVE IDEJE I OSLOBAĐANJE KOLONIJA Skrhan bolom, Bolivar 1804. godine putuje u Evropu. Neko vreme je proveo u Parizu, intenzivno živeći društveni život. Tu upoznaje Aleksandra von Humbolta. On Simonu govori da je njegova zemlja spremna da postane nezavisna, ali da ne postoji čovek koji će se za to zalagati. Ove reči imaće veliki uticaj na Bolivara, i on će ih se sećati celog svog života. Iako se njegov društveni položaj u Parizu znatno poboljšava, on i tamo doživljava razočaranje. Napoleon, koji je bio idol mladom Bolivaru, kruniše se za cara. Krunisanjem on postaje i vladar Španije i svih njenih kolonija, uključujući Venecuelu i sve ostale zemlje za čiju nezavisnost će se Bolivar kasnije zalagati. Razočaran, Bolivar putuje u Italiju, a odatle u Sjedinjene Države. Tada se u njemu se rađa ideja o „sjedinjenim državama Južne Amerike“. Oko sebe okuplja grupu mladih aristokrata u cilju ostvarenja ideje o državnom jedinstvu Južne Amerike: „Sloboda novog sveta je nada svemira” („La libertad del nuevo mundo es la esperanza del universo“) Bolivar se 1807. godine vraca u Venecuelu kako bi započeo ostvarenje svog cilja. Svestan svog nedovoljnog poznavanja vojničkih veština Bolivar u pomoć poziva generala Fransiska Mirandu. Organizujući pobunjeničku vojsku Bolivar 5. jula 1811. javno traži da se Venecuela proglasi nezavinsom državom. Nacionalna skupština prihvata Bolivarov zahtev i uspostavlja se nezavisna republika. Ipak, stvari nisu išle po planu pobunjenika. Snažni zemljotres je pogodio Karakas, te su u njemu stradali brojni vojnici i veći deo vojne opreme. Građani su bili uplašeni, ali Bolivar ih je hrabrio uzvikujući na gradskim ulicama: "Ako se priroda ujedinila s tiranijom protiv nas, objavićemo rat i njoj!" (“Si la Naturaleza se opone, lucharemos contra ella y la someteremos”). Pobunjenici se još uvek nisu oporavili kada je usledio španski odgovor - jake vojne snage silovito su napale Karakas. Pobuna je ugušena, a republika uništena. General Miranda je zarobljen, a ubrzo i umire u zatočeništvu. Bolivar je uspeo da pobegne na otok Kurasao, odakle tajno prelazi na teritoriju, takodje španske kolonije, Nove Granade (današnja Kolumbija) čiji deo obale su nadzirale pobunjeničke snage. U avgustu 1813. godine Venecuela je po drugi put proglašena nezavisnom republikom, a nacionalna skupština Bolívaru daje naziv - Oslobodilac Venecuele (El Libertador). Međutim, jake španske snage ponovno zaposedaju Karakas. Godine 1821. pobunjenici stvaraju državnu tvorevinu Veliku Kolumbiju (federacija Venecuele, Kolumbije, Paname i Ekvadora), za čijeg predsednika je izabran Simon Bolivar. Peruanski kongres ga je 10. februara 1824. imenovao za diktatora Perua, što je omogućilo Bolivaru da kompletno reorganizuje političku i vojnu istraciju. Godine 1825. na kongresu Gornjeg Perua, stvorena je Republika Bolivija. Bolivar je tako postao jedan od retkih ljudi po kome je nazvana jedna država. Najzanimljivija žena iz Bolivarovog života bila je njegova poslednja ljubavnica, Manuela Saens (Manuela Sáenz) koju je narod prozvao La Libertadora.Ona je bila žena jednog lekara, Engleza, koga je napustila da bi ispunila nekoliko poslednjih i najvažnijih godina Bolivarovog života. Bila 4

je ne samo lepa žena, već i nesebeičan drug. Kada su u istorijskoj noći 23.septembra 1828. godine zaverenici hteli da ubiju Bolivara na spavanju, Manuela ih je dočekala sa sabljom u jednoj i pištoljem u drugoj ruci. Dvaput je tako spasla život Bolivaru.

OSLOBODIOČEVA SMRT I kada je bio na korak od ostvarenja sna o jedinstvu svih južnoameričkih država, taj san se nije ostvario. Mlade države, do tada jedinstvene u borbi protiv španske okupacije, sada su počele međusobno da se sukobljavaju. Razočaran nejedinstvom novonastalih država, te osumnjičen da želi da se proglasi za monarha, dao je ostavku na mesto predsednika i odlučio da napusti Južnu Ameriku. Iz Bogote je na konju krenuo u samovoljno progonstvo na Jamajku. Putem kojim je prolazio stajale su ili klečale hiljade ljudi, često neutešno plačući. Ukrcao se na brod i zaplovio prema odredištu, ali na brodu se Bolivaru stanje iznenada pogoršalo (bolovao je od tuberkuloze) te je kapetan broda naredio povratak u Južnu Ameriku. Bolivara su iskcrali u Kolumbiji u mestu Santa Maria. Tu i umire 17. decembra 1830.godine. „U jedan sat i trideset minuta poslepodne ugasilo se sunce Kolumbije“. Bolivarovi posmrtni ostaci svečano su preneti u rodni Karakas 1842. godine, gde su pred stotinama hiljada ljudi i izaslanicima svih zemalja koje je oslobodio, ispraćeni na poslednji počinak. Bolivarovi ostaci poslati su na analizu 16. jula 2010. godine, po naredbi vlade Uga Čaveza ( Hugo Chavez) kako bi se utvrdilo da li je ubijen ili je umro prirodnom smrću. Uprkos neostvarenju njegovog sna, Bolivara i danas u Južnoj Americi zovu Oslobodiocem domovine (Libertador de la Patria) i Džordžom Vašingtonom Južne Amerike. Uspomena na njega i njegovo delo živi u mnogobrojnim spomenicima širom Južne Amerike te u imenu države Bolivije (nekadašanji Gornji Peru) i nazivu venecuelskog novca - bolivar. „Ja nisam Napoleon, niti želim da budem. Ne želim da imitiram ni Cezara, a još manje Iturbida. Takvi primeri mi se čine nedostojnim moje slave. Titula “Oslobodioca” je iznad svake koju je primio ljudski ponos. Stoga, nemoguće je nipodaštavati je.” (“Yo no soy Napoleón ni quiero serlo; tampoco quiero imitar a Cesar; aún menos a Iturbide. Tales ejemplos me parecen indignos de mi gloria. El titulo de Libertador es superior a todos los que ha recibido el orgullo humano.”)

5

LITERATURA

- Andrić, I. (1983) Bagdala, Kruševac „Bolivar – neprekidna sloboda La libertad permanente“ -Indalecio Liévano Aguirre (1983) “Bolívar” Ediciones: Cultura Hispanica del instituto de cooperación Iberoamericana Madrid -Jazmín Sáenz, Simón Bolívar y Manuela Sáenz, 2010, Miami, Florida, L.D. Books -Guillermo A. Sherwell, (2005), eBooks – 8928 Simon Bolivar, “The Liberator” -Arturo Juega Farrilla, (2012) “Simon Bolivar, Montevideo“ Farrulla: Nabu Press

-http://www.monografias.com/trabajos90/infancia-simon-bolivar/infancia-simon-bolivar.shtml, preuzeti su podaci o detinjstvu -http://www.venezuelatuya.com/biografias/manuela_saenz.htm Manueli Saens

preuzete

su

informacije

o

-http://www.biography.com/people/simon-bolivar-241196#awesm=~oC45COVPISxdR0 preuzeti

su biografski podaci

6

7