Biografija n5s1k

FILOLO[KI FAKULTET Broj zahteva _______________ Datum _____________________

UNIVERZITET U BEOGRADU

Stru~no ve}e za filolo{ke nauke Grupacija dru{tveno-humanisti~kih nauka

ПРЕДЛОГ ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ ДОЦЕНТА ВАНРЕДНОГ ПРОФЕСОРА (члан 65 Закона о високом образовању) I - ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ ПРЕДЛОЖЕНОМ ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ НАСТАВНИКА 1. Име, средње име и презиме кандидата Aleksandar, Miladin, Jerkov 2. Предложено звање vanredni profesor 3. Ужа научна, односно уметничка област за коју се наставник бира Srpska kwi`evnost, predmet Srpska kwi`evnost 20. veka 4. Радни однос са пуним или непуним радним временом пуним 5. До овог избора кандидат је био у звању docenta у које је први пут изабран 22. 6. 1999. за ужу научну, односно уметничку област /наставни предмет Srpska kwi`evnost 20. veka II - ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ТОКУ ПОСТУПКА ИЗБОРА У ЗВАЊЕ 1. Датум истека изборног периода за који је кандидат изабран у звање 27. 9. 2010. 2. Датум доношења одлуке о расписивању конкурса за избор 26. 5. 2010. 3. Датум и место објављивања конкурса 9. 6. 2010. „Послови“ 4. Звање за које је расписан конкурс vanredni profesor III - ПОДАЦИ О КОМИСИЈИ ЗА ПРИПРЕМУ ИЗВЕШТАЈА И О ИЗВЕШТАЈУ 1. Назив органа и датум именовања комисије Изборно веће Филолошког факултета Универзитета у Београду, 26. 5. 2010.

2. Састав Комисије за припрему извештаја: Име и презиме Звање Ужа научна, односно Организација у уметничка област којој је запослен 1) dr Jovan Deli}, redovni profesor, u`a nau~na oblast Srpska kwi`evnost, predmet Srpska kwi`evnost 20. veka, Filolo{ki fakultet Univerziteta u Beogradu; 2) dr Mihajlo Panti}, redovni profesor, u`a nau~na oblast Srpska kwi`evnost, predmet Ju`noslovenska komparatistika, Filolo{ki fakultet Univerziteta u Beogradu, 3) dr Milivoj Nenin, redovni profesor, u`a nau~na oblast Srpska i ju`noslovenska kwi`evnost sa teorijom kwi`evnosti, Filozofski fakultet Univerzitata u Novom Sadu. 4) 3. Број пријављених кандидата на конкурс 1 4. Да ли је било издвојених мишљења чланова комисије не 5. Датум стављања извештаја на увид јавности 10. 11. 2010. 6. Начин (место) објављивања извештаја огласна табла Факултета, internet prezentacija Fakulteta 7. Приговори није било IV - ДАТУМ УТВРЂИВАЊА ПРЕДЛОГА ОД СТРАНЕ ИЗБОРНОГ ВЕЋА ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА - 22. 12. 2010. год. Потврђујем

да

је

поступак

утврђивања

предлога

за

избор

кандидата

dr Aleksandra Jerkova у звање vanrednog profesora за u`u nau~nu oblast Srpska kwi`evnost, предмет Srpska kwi`evnost 20. veka вођен у свему у складу са одредбама Закона, Статута Универзитета и Статута факултета. ДЕКАН ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА

Prof. dr Aleksandra Vrane{ Прилози: 1 Одлука изборног већа факултета о утврђивању предлога за избор у звање br. 3282/1 od 27. 12. 2010. 2. Извештај комисије о пријављеним кандидатима за избор у звање: br. 1438/1 од 10. 11. 2010. 3. Сажетак извештаја комисије о пријављеним кандидатима за избор у звање 4. Доказ о непостојању правоснажне пресуде о околностима из чл. 62.ст.4. Закона

На основу члана 127 и 131 Статута Филолошког факултета Универзитета у Београду и члана 65 Закона о високом образовању, Изборно веће Филолошког факултета на седници одржаној 22. децембра 2010. године, донело је

ОДЛУКУ Изборно веће Филолошког факултета прихвата позитиван извештај Комисије и предлаже Групацији друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду да др Александра Јеркова, доцента, изабере у звање ванредног професора за ужу научну област Српска књижевност, предмет Српска књижевност ХХ века на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду.

Доставити: - Именованом-ој, - Одсеку за опште и правне послове, - Универзитету у Београду, - Архиви.

ДЕКАН ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА Проф. др Александра Вранеш

САЖЕТАК ИЗВЕШТАЈА КОМИСИЈЕ О ПРИЈАВЉЕНИМ КАНДИДАТИМА ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ I - О КОНКУРСУ Назив факултета: Филолошки факултет Ужа научна, односно уметничка област: Српска књижевност (Српска књижевност хх века) Број кандидата који се бирају:1 Број пријављених кандидата:1 Имена пријављених кандидата: 1. др Александар Јерков 2. -

II - О КАНДИДАТИМА Под 1. 1) - Основни биографски подаци - Име, средње име и презиме: Александар (Миладин) Јерков - Датум и место рођења:08.06.1960. Београд Установа где је запослен: Филолшки факултет Звање/радно место: доцент - Научна, односно уметничка област: наука о књижевности 2) - Стручна биографија, дипломе и звања

Основне студије: - Назив установе: Филолошки факултет Место и година завршетка: Филолошки факултет, 1984. Магистеријум: - Назив установе; Филолошки факултет - Место и година завршетка: Филолошки факултет, 1991. Ужа научна, односно уметничка област: наука о књижевности Докторат: - Назив установе: Филолошки факултет Место и година одбране: Филолошки факултет, 1998. Наслов дисертације: “Особености приповедачког поступка у романима Иве Андрића, Владана Деснице, Меше Селимовића, Милоша Црњанског и Данила Киша (видови иманентне поетике)”

Ужа научна, односно уметничка област: наука о књижевности Досадашњи избори у наставна и научна звања:

-1999.године доцент за предмет Српска књижевност ХХ века

3) Објављени радови Име и презиме: Научне публикације

Рад у водећем научном часопису међународног значаја објављен у целини Рад у научном часопису међународног значаја објављен у целини Рад у научном часопису националног значаја објављен у Öåëèíè Рад у зборнику радова са међународног научног скупа објављен у целини Рад у зборнику радова са националног научног скупа објављен у целини Рад у зборнику радова са међународног научног скупа објављен само у изводу (апстракт), а не и у целини Рад у зборнику радова са националног научног скупа објављен само у изводу (апстракт), а не и у целини Научна монографија, или поглавље у монографији са више аутора Стручне публикације

Рад у стручном часопису или другој периодичној публикацији стручног или општег карактера Уџбеник, практикум, збирка задатака, или поглавље у публикацији те врсте са више аутора Остале стручне публикације (пројекти, софтвер, друго)

Звање у које се бира:ванредни професор

Ужа научна, односно уметничка област за коју се бира: Број публикација у којима је Број публикација у којима је једини или први аутор аутор, а није jåäèíè èëè ïðâè пре последњег после последњег пре последњег после последњег избора/реизбора избора/реизбора избора/реизбора избора/реизбора

1

1

1 3

3

2

3

6

7

Број публикација у којима је једини или први аутор пре последњег после последњег избора/реизбора избора/реизбора 2 1

Број публикација у којима је аутор, а није једини или први пре последњег после последњег избора/реизбора избора/реизбора

Íàïîìåíå: 1. Íàâåñòè ó êîì ÷àñîïèñó ñà SCI, SSCI èëè AHCI ëèñòå ñó ðàäîâè îá¼àâšåíè; 2. ..Квантитативно исказати научне резултате за стицање звања наставника у пољу друштвно-хуманистичких наука, према табелама 1. и 2. које су саставни део Критеријума за стицање звања наставника на Универзитету у Београду.

4) - Оцена о резултатима научног, односно уметничког и истраживачког рада Îâà îöåíà äà¼å ñå íà îñíîâó Êðèòåðè¼óìà çà ñòèöàœå çâàœà íàñòàâíèêà íà Óíèâåðçèòåòó ó Áåîãðàäó êî¼è ñòóïà¼ó íà ñíàãó 1. îêòîáðà 2008. ãîäèíå, ó ñêëàäó ñà ïðåïîðóêàìà Íàöèîíàëíîã ñàâåòà. Кандидат испуњава све услове за избор у звање ванредног професора.

5) – Îöåíà ðåçóëòàòà ó îáåçáå èâàœó íàó÷íî-íàñòàâíîã ïîäìëàòêà Менторство на магистарским и докторским студијама и учешће у комисијама за оцену и одбрану докторске дисертације и изборе у звања -ментор у изради доктората: Александра Јовановић, Марко Чудић, Небојша Лазић, Игор Перишић, Наташа Анђелковић, Маја Цвијетић-Грабић; - предложен за ментора Светлана Перић, Јелена Ристовић, Грета Герц, Ивана Андријашевић, Биљана Андоновска -члан великог броја комисија за одбрану магистарског и докторског рада, те комисија за изборе у виша звања на Филолошком факултету и у Институту за књижевност и уметност

6) – Оцена о резултатима педагошког рада

Обавезно приказати и мишљење студената По мишњењу олегак упознатих са његовим радом, др Александар Јерков је посвеће предавач који се веома труди да својим предавањима покрене студенте и веже их за области које проучава. Његов основни циљ да прошири знање и самостално мишљење, који настоји да оствари огомдијал и провокативним стилом расправе. Студенти имају лепо мишење о академском односу др Александра Јеркова, он је један од омиљених предавача, а његов однос према студентима на испиту је узорно академски. У више евалуација добио је највише оцене студената. Увек је спреман за дуготрајне консултације и посебну пажњу посвећује најбољим студентима са којима проводи доста времена и изван термина за консултације.

7) – Оцена о ангажовању у развоју наставе и других делатности високошколске установе Др Александар Јерков је био члан Савета Филолошког факултета, а у два мандата и продекан за науку и међународну сарадњу. На Катедри и на Факултету увек је деловао у најбољем интересу како проучавања српске књижевности, тако и развоја факултета. Предлагао је нове предмете и преузимао њихово вођење, јако се нагађовао на координацији различитих програма, нарочито наставе језика и наставе књижевности. У израдама Статута и његовој примени био је члан радних тела и предлагач нових решења. Као продекан учествовао је и у раду тела Универзитета и имао интензивну сарадњу са представницима других институција.

Напомена: На исти начин приказати кандидата под 2. и сваког следећег

пријављеног кандидата

III – ЗАКЉУЧНО МИШЉЕЊЕ И ПРЕДЛОГ КОМИСИЈЕ Др Александар Јерков аутор је више запажених књига о савременој српској прози и поезији, приређивач неколико антологија које су утицале на слику српске књижевности и кулуре. Он се посебно истакао у проучавању српске књижевности постмодерног доба, а у последње време и модерне српске поезије. Његов богати издавачки рад такође је својеврстан допринос, а посебно треба нагластити његове наставне и педагошке резултате. Др Јерков је предавач на добром гласу са одличним евалуацијама код студената и страних слависта. Др Александар Јерков је на основу објављених књига и научних радова, њиховог значаја за предмет истраживања и одјека у стручној јавности, као и својом досадашњом богатом предавачком и ваннаставном активношћу, те радом са студентима свих академских степена, испунио све критеријуме за избор у звање ванредног професора. Зато чланови Комисије једногласно и са задовољством предлажу др Александра Јеркова за избор у звање ванредног професора за ужу научну област Српска књижевност, предмет Српска књижевност ХХ века.

Место и датум: _Београд, _____________ ПОТПИСИ ЧЛАНОВА КОМИСИЈЕ

проф. др Јован Делић_________________________ проф. др Михајло Пантић__________________________ проф. др Миливој Ненин__________________________ __________________________ __________________________

Изборном већу Филолошког факултета у Београду

Извештај о резултатима конкурса за радно место ванредног професора за ужу научну област Српска књижевност (предмет Српска књижевност ХХ века)

Изборно веће Филолошког факултета у Београду одредило нас је у Комисију за избор ванредног професора Српске књижевности (предмет Српска књижевност XX века) на основу конкурса објављеног у листу Послови 9. јуна 2010. године. На конкурс се јавио један кандидат, др Александар Јерков, доцент на предмету Српска књижевност ХХ века, који је уз пријаву приложио предвиђену документацију (биографија, библиографија, објављене књиге и други радови).

Биографски подаци Др Александар Јерков рођен је 1960. године у Београду где се и школовао. Дипломирао је на Групи за југословенске књижевности са општом књижевношћу Филолошког факултета у Београду. Магистрирао је на Групи за науку о књижевности тезом „Улога приповедачке самосвести у обликовању фикционалног света књижевног дела у српској прози од 1965. до 1980. године”, а докторирао је на истом факултету одбранивши тезу „Особености приповедачког поступка у романима Иве Андрића, Владана Деснице, Меше Селимовића, Милоша Црњанског и Данила Киша (видови иманентне поетике)” пред комисијом у чијем саставу су били проф. др Слободан Ж. Марковић, проф. др Новица Петковић и академик др Предраг Палавестра. Од 1984. године радио је као асистент-приправник, затим као асистент и као доцент за Српску књижевност XX века. У два узастопна мандата др Александар Јерков био је продекан за науку и међународну сарадњу Филолошког факултета. На Филолошком факултету предавао је Српску књижевност XX века и Увод у тумачење књижевног дела, а курсеве из теорије културе, савремене херменеутике и теорије књижевности водио је на постдипломским и докторским програмима Академске алтернативне образовне мреже, Филозофског факултета у Новом Саду и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Српску књижевност предавао је на славистичким катедрама у Америци (Универзитет Мичиген у Ен Арбору) и

Немачкој (Универзитет Еберхард Карл у Тибингену), те на Филозофском факултету у Загребу. За идућу годину позван је да одржи серију предавања на мастер програму у Паризу (Inalco) и као гост катедре за славистику у Хамбургу. Др Александар Јерков био је на дужим студијским боравцима у Енглеској (Oксфорд), Nемачкој (Fрајбург и Tибинген), Fранцуској (Pариз) и у САД (Питсбург, Ен Арбор, Бостон, Њујорк и Стенфорд). Био је стипендиста Фулбрајтове фондације и ДААД фондације, а као стипендиста Дартмут колеџа учествовао је у раду „Школе критике и теорије”, програму постдокторских студија којим је руководио Џефри Хартман. На овом програму завршио је специјализацију из филозофије дискурса („Визуелни дискурс од Декарта до Лакана”) код проф. Мартина Џеја и теорије књижевности („Етика читања”) код проф. Џозефа Хилиса Милера. Др Александар Јерков одржао је већи број предавања по позиву на универзитетима у Европи и Америци, а сада је укључен и у израду доктората на унивезитету у Торину. Поред академске каријере, др Александар Јерков био је уредник Студента, затим главни уредник Видика, главни и одговорни уредник Издавачког предузећа „Просвета”, уредник „Платоа” и главни уредник „Моно и Мањане“ у којој руководи израдом Велике енциклопедије Ларус у пет томова. Књижевну критику пише и објављује од 1977. године, а дуги низ година учествује редовно на скуповима и у научним пројектима у земљи и иностранству. За студију Од модернизма до постмодерне добио је награду за књигу године „Јединства”, за Нову текстуалност награду за књигу године „Октоиха”, а за Смисао (српског) стиха: Само/оспоравање ове године додељена му је награда за критику „Ђорђе Јовановић”. Награду „Милан Богдановић” за књижевну критику добио је 1993. године.

Мишљење о досадашњем научном и стручном раду кандидата Доцент др Александар Јерков је истакнуто име у српској науци о књижевности и у књижевној критици. Критичке радове почео је да објављује врло рано, још као гимназијалац, а дуже студије о књижевности публикује у водећим књижевним часописима и монографиским издањима од најранијих студентских дана. Својом запаженом критичарском активношћу и научним радом он је три деценије на више начина и са великом посвећеношћу ангажован у тумачењу савремене српске књижевности. Његова прва књига Метод и фантазма објављена је 1982. године и она садржи неколико студија из српске књижевности и једну компаративну. Јерковљеви радови посвећени делима Борислава Пекића, Скендера Куленовића и Добрила Ненадића откривају нека основна уверења и полазишта овог критичара, посебно рад о Бориславу Пекићу јер, како је у рефератима за раније изборе већ истакнуто,

„интересовање за Пекићеву прозу остаће код Јеркова трајно“. Посебан сензибилитет посведочила је компаративна студија у којој се истражује једна скривена релација, поетичка веза дела Кафке и Борхеса. Овај компаратистички рад недавно је добио нову валоризацију у хабилитацији др Але Татаренко поднесеној у Лавову и објављеној на украјинском. У тој студији се упућује на поетички значај овог текста. Друга књига, Од модернизма до постмодерне, у основи је текст магистарске радње др Александра Јеркова која прати неке од најзначајнијих токова савремене српске прозе. Са јаком вољом за теоретизацијом, Јерков настоји да од наратолошке анализе до идеје смрти приповедача покаже како се српска проза запутила у истом смеру у којем је ишао и, условно речено, развој светске књижевности. Основна Јерковљева идеја јесте да се мења статус и положај приче, приповедања и приповедача, тако да текст и његово „приређивање“ добијају на значају. Овај процес води све до аутореференцијалног парадокса: приповедања поетике. Јерков је ове идеје изнео неку годину пре појављивања студије Жан Ив Тадјеа Поетички приповедни текст. Оваква становишта одредила су његово виђење српске постмодерне и заокружене слике једне књижевноисторијске епохе, типолошки диференциране, коју др Јерков смешта у распону од средине шездесетих година, када се тек почиње распознавати, до средине осамдесетих, када по његовом уверењу постаје доминантна. Закључци и рад др Јеркова о српској постмодерни се често коментаришу и овај његов рад постао је нека врста примарне литературе за проучавање ове епохе српске књижевности. Он је пратио, тумачио и трагао за теоријским темељима феномена карактеристичних за прозу, понешто и поезију, постмодерне, па се у извесном погледу може сматрати да је његова критичка и хеременеутичка пракса била конституитиван део посмодерне сцене, она је од значаја како за утврђивање теоријских поставки тако и за расвјетљавање последица постмодерних стратегија. Одјеци ове студије др Јеркова и неких радова који стоје у доста великој блискости са њом, дакле, са тих се разлога често могу наћи у радовима посвећеним постмодернизму у српској и јужнословенским књижевностима. Прозу српске постмодерне др Александар Јерков је представио Антологијом српске прозе постмодерног доба која у врло широком луку, полазећи још од Андрића, Црњанског и Деснице, показује основне стратегије постмодерног приповедања у савременој српској прози. За овај обиман избор објављен у угледној едицији Српске књижевне задруге посвећеној репрезентативним антологијама, др Јерков је написао и опсежан предговор који даје теоријске основе постмодернизма и преглед развоја српске прозе. Не само хронолошки, него пре свега типолошки та би проза припадала главним токовима постмодерне литературе од шездесетих година прошлог века наовамо. Тај предговор, и један други писан још раније, 1984. године за избор тзв. младе српске прозе у часопису Република, постали су саставни део треће Јерковљеве књиге Нова текстуалност. У овој књизи дати су још и опсежни текстови о Павићу, којим се Јерков често и истрајно бавио, и Давиду Албахарију,

који је по мишљењу неких тумача међу којима се може наћи и др Александар Јерков био предводник прозаиста који су почетком осамдесетих ступали на књижевну сцену. Појам текстуалности који је већ у наслову књиге, има за циљ да укаже на то како се догодила крупна промена у савременој књижевности. Упућеност на текст основно је полазиште критичке мисли двадесетога века, али усмереност на обликовање самог текста, на његову текстуалност као условно речено спољашње својство књижевног текста, дакле једна стратегија оспољавања и раскривања фикције и истицања текстуалности, све је то предмет актуелних дебата ка крају двадесетог века у које се др Јерков укључио са пуно елана и жеље да покаже како је српска књижевност независно од душтвених прилика и економских основа, без друштвених пракси и тзв. информатичког, или постиндустријског друштва, проналазила исте менталне матрице и поетичке путање које су се могле видети у, опет условно речено, најразвијенијим културама и литературама света. Из ове фазе критичког деловања др Александра Јеркова може се уз већ поменуто истаћи његово стално проучавање и продубљавање судова о делима Данила Киша и Борислава Пекића, а др Јерков је сачинио и једну велику антологију прича посвећених Београду, у два тома, која од средине XIX века прати како се књижевна имагинација града остварује у српској приповедној прози. И за ову антологију написан је опсежан, теоријски амбициозан предговор, који са студијом о београдским причама Милорада Павића (које је као и његове медитеранске приче др Јерков приредио), чине једну врсту целине. Јерков се темама града и књижевном антропологијом имагинације града посебно занимао и у његовим радовима се види слика неке будуће, за сада недовршене целине. Др Александар Јерков је објавио више тако повезаних студија и о делу Ива Андрића пишући о проблематици иманентне поетике његових романа, проблему деридијанске метафоре слуха у Травничкој хроници или другим специфичним проблемима какви су његове студије о економској имагинацији у Госпођици и о неизрецивом у Проклетој авлији. Посебно је студија о Проклетој авлији наишла на добар одјек, и о њој се води научна расправа. Јерковљеви радови о Андрићу назначују целину која се већ од неког времена од овог истраживача очекује и која се, под именом Други смисао Андрићевог романа, из године у годину помера у издавачком плану Завода за уџбенике. Тај недописани рукопис овај истраживач очито дуго мења и сам себи ускраћује као готову целину, из чега се могу извлачити различити закључци, међу њима и онај о томе како је аутору посебно стало до ове студије. Неки њени делови објавњени су пре избора у звање доцента, други су се појавили након избора у то звање. Др Алексадар Јерков најављује и једну књигу краћих критичких текстова, избор из дуге и доста богате критичарске делатности развијене током три деценије праћења књижевне продукције.

*** Од избора у доцентско звање др Јерков је објавио низ научних радова и критика у истакнутим публикацијама, зборницима и монографијама, а за овај избор су најрелевантније две његове књиге са заједничким наднасловом Смисао (српског) стиха. Прва књига је Де/конституција, она има 295 страна и посвећена је периоду српске књижевности од зачетака модерног песништва до Момчила Настасјевића. (Р13 - 5) Друга књига, Само/оспоравање, има 256 страна и посвећена је периоду модернизма после Другог светског рата, од почетка педесетих година надаље. (Р13 5) За ову књигу Александар Јерков је добио награду „Ђорђе Јовановић” за најбољу критичку књигу објављену у претходној години (по чему би се она могла и другачије категоризовати). Де/конституција већ у наслову истиче једну далекосежну претензију са којом др Јерков отворено рачуна. Реч је о алузији на онај развој критичке мисли који од идеје деструкције, на којој почива ток критике метафизике од Ничеа до Хајдегера, преко деконструкције Жака Дериде која је обележила критичку мисао у последњим деценијама XX века, показује основно теоријско настојање тзв. постструктуралистичке критике. Ипак, др Јерков се не упушта у детељно развијање ове теоријске конструкције, већ се она мора ишчитати из његове критичке праксе и дијалога који води са другим тумачима. Књигу отвара поглавље у којем је дат један ранији текст о аутореференцијалности „Santa Maria della Salute” Лазе Костића, а наставља се криптокњигом, опсежном студијом „Уместо велике теорије. Хермејеутика“ која сама заузима више од половине књиге. У овом раду др Јерков са критичком дистанцом анализира различите интерпретативне стратегије и могућности разумевања не само завршне песме Лазе Костића, већ и њеног повезивања са ранијим песничким остварењима Костићевим. Тако се гради мрежа интерпретативних могућности у којима се у исти мах конституишу различита виђења поезије Лазе Костића, али и деконституише ексклузивност свакога од њих. Показујући сукоб интерпретативних воља и домета критичке имагинације, др Јерков заправо тражи такву теоријску позицију која неће унапред обавезивати тумача на одређени интерпретативни захват док ће се све време на сопственом тумачењу показивати оно исто што се чини и са тумачењем других. Дакле, конституисање једног кохерентног становишта прати деконституисање свих других, али сада се захтева да се деконституише и оно становиште које је најближе самом критичару. Он на своје закључке и преференције има да примени исте процедуре којима је вољан да изложи друге. Др Јерков посебно на овај начин тумачи два најновија рада о овој песми Лазе Костића, Драгана Стојановића и Слободана Владушића, али разматра и богату традицију тумачења Костићеве поезије, са посебним освртом на Винавера, да би истој врсти критике изложио и сопствени текст. Када у том дијалогу успостави координате де/конституције, др Јерков испитује почетке српског модернизма и на сличан начин расправља о два основна

виђења првих трагова симболизма у српском песништву, дакле о тумачењима последњих песама Војислава Илића која су почетком шездесетих дали Драгиша Живковић и Милорад Павић. При томе др Јерков има једно ново, необично виђење дијалога Дучића и Илића у којем се Скерлићева критика показује као прототекст програмских Дучићевих ставова из познатог „Споменика Војиславу“. Тим путем др Александар Јерков корак по корак расветљава шта заправо значи де/конституција, а то више није показивање ограничења метафизике или логоцентризма, већ значи самопревазилажење сопствене условљености и сопствене интерпретативне стратегије. Поставке др Јеркова траже отворени дијалог о свим питањима текста који се тумачи и текста у којем се хоће да се тумачи. Хермејеутика, реч коју је сачинио од херменеутика и мајеутика, значи да у речима других тумача буде виђена критичка истина до које је самом тумачу стало, али да се у исти мах у сопственом тумачењу такође спроведе иста процедура и установи позиција Другог. Овај доста сложен захтев је замисао којом др Александар Јерков настоји да после теоријске буре на крају прошлог века оде корак даље у присуству текста, а не у сагледавању дела са позиције неког посебног друштвеног интереса. Главни допринос овог опсежног теоријско-критичког рада је у критичком и методолошком дијалогу, те непосредном раду са текстовима српске књижевности и њеним тумачењима. Tако је припремљен књижевноисторијски и теоријски терен за две средишње интерпретације које захватају опусе двојице модерних песника. То су опсежна поглавља која су, међутим, својеврстан сажетак тумачења песничког опуса Јована Дучића и Владислава Петковића Диса. Видећи их као окосницу разумевања српске модерне, или како се у књизи радије назива раног модернизма, Јерков гради слику чија су два угла књижевноисторијског развоја питање почетака раног модернизма у тзв. постромантизму и протосимболизму, дакле Илић и Костић, а друга два врхунци српског песништва у делима Дучића и Диса. Код Дучића, систематично реконструишући план песничке целине у Сабраним делима и целину песничке визије овог аутора, а и надовезујући се на претходно погљавље књиге, др Јерков је показао како се граде симболичка чворишта око мотива Бога и мотива Жене. Др Јерков сматра да план Сабраних дела, што нарочито показује положај који је Дучић одредио лирици из 1943. у „Вечерњим песмама”, на месту највишег духовног трагања, где је доживљај сакралног, Дучић заправо поставио фигуру жене. То је доста смела тврдња која има далекосежне последице за разумевање песништва Јована Дучића и представља допринос великој литературиоДучићу која се у раду има на уму, користи и коментарише. Јерковљево виђење представља Дучића као више модерногпесника но што је то у критици о Дучићу обично реч. Други врхунац раног модернизма др Александар Јерков види у Дису, чему је посвећено следеће поглавље ове студије. У њему се уз доста велику теоријску и филозофску литературу реконструише симболичка мрежа и метафизика Дисовог песништва. Др Јерков тражи да се овај песник тумачи као што се чита, рецимо, Рилке, чиме се каже да постоје врло сложене симболичке и рефлексивне структуре које иначе измичу интерпретацији Дисовог песништва. У Јерковљевом виђењу кохеренције Дисове збирке Утопљене душе трага се за планом целине као што је то

био случај и са виђењем сабраних песама Јована Дучића, а напослетку се интерпретација концетрише око, по мишљењу овог тумача, кључне песме Дисовог опуса, „Можда спава“ и њеног најважнијег стиха. За крај књиге је др Александар Јерков оставио излаз из раног модернизма којем су посвећена прва два дела Де/конституције, и ту су поглављео„естетици невеселог“ у Лирици Итаке Милоша Црњанског, те тумачење песме „Зора“ Момчила Настасијевића. У овом тексту којим се заокружује књига, открива се имплицитна и експлицитна полемичност Јерковљеве интерпретације, односно методолошки став о реконструкцији верзија. Др Јерков очито предлаже идеју најширег контекста, до граница, како је то назвао, парадоксалне интертекстуалности, како смисао песничке творевине не би био потчињен не само низу верзија истог стиха или песме, већ ни оном што се у контактној филологији може поуздано потврдити, или интертекстуално доказати. У тумачењу Црњанског се показује како циклус или песничка књига гради контекст за поједине песме, док се у овом завршном поглављу показује како се до крајњих грраница може протегнути интерпретативни захват: до оне тачке која се више позитивистички не може доказати, али ни оповргнути. Како се и раније позивао на стихове светске књижевности, нарочито на Бодлера, Малармеа и Рилкеа, тако на крају књиге Настасијевићев стих др Јерков сагледава у перспективи чувеног Гетеовог стиха из Фауста. Тиме он наглашава најбоље што се из интертекстуалности може добити: не обавезаност једногтекста архитексту, већ проширење смисла и уметничке сугестивности. Метафизичко дејство различито је када се уз стих Лазе Костића чита Рилке, уз Диса Бодлер, а уз Настасијевића Гете, него када су ова ремек дела остављена да говоре сама за себе. Јерковљев је имплицитни став да највећа могућа ширина смисла остаје извориште разумевања поезије и место провере њене смисаоне носивости. У другом тому овогистраживања смисла (српског) стиха, др Александар Јерков на трагу овако одређених стајалишта покреће двоструки дијалог. Први је између песника као тумача туђе поезије и односа таквих интерпретативних захвата према сопственом песништву. На тај начин указао је како Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић и Љубомир Симовић у текстовима о другим песницима говоре заправо и о сопственој поезији. Та могућност, аутопоетика у текстовима о другима, откриће је једног важног програмског слоја у српској књижевности. Одмах затим успоставља се дијалог и Јерковљевог тумачења ових песника са његовим тумачењем њиховог тумачења других песника. Само/оспоравање, дакле, значи сусрет са самим собом у критици, и тај сусрет је двострук. Само/оспоравање је друго лице деконституционалног дијалога и методолошки подстицај за идеју теорије критике као облика угрожавања сваке извесности сазнања. Три текста о Раичковићу, Павловићу и Лалићу, распоређени су у поглавље које је одређено као „Крешендо”. Ти текстови имају различиту интонацију, али исто усмерење. У њима се поље тумачења такође отвара за историјске догађаје и колективно памћење, док се трага за елементима кохеренције песничке визије света,

односно за епистемама савременог песништва и њеног дискурса. Све време се расправља о коначним питањима књижевности и њеног тумачења – шта је поезија, шта је смисао поезије, чему они и какво је њихово тумачење. Др Јерков хоће врло савременим начином да покаже вредност сазнања која су делили тумачи склони духовноисторијским, односно културноисторијским захватима. На основу самога песничког материјала и књижевноисторијске улоге др Јерков жели да покаже где су изворишта самих књижевних вредности. Др Александар Јерков очито жели да у сваком погледу истакне вредности српског стиха, и то је, поред његових теоријских претензија, несумњиво највреднија одлика његове студије. Његове две књиге обликују историју модерног српског песништва па се после раног модернизма пре Првог светскограта и „зрелог модернизма“ између два светска рата стиже до позногмодернизма од педесетих година прошлога века надаље. Он прати Раичковића, Павловића и Лалића, а посебно је дуги захтеван рад о Павловићу који је и својеврсна реинтерпретација уобичајеног виђења овог песника. Јерков прати различите периоде у опусу овог песника, један је одређен око шезесете године, други око седамдесете, и на том другом месту поетичке вододелнице постављен је Љубомир Симовић и његов програмски текст. После тумачења тог текста следи интерпретација једне изразито интетертекстуално одређене песме. Ту је симовићев стих читан на хоризонту чувених Сеферисових стихова, па је то нека врста јасног компаративистичког става овог тумача књижевности и истовремено потврда, само овај пут другачија и филолошки сасвим извесна, става о ширењу интерпретативних хоризоната. Очита је самооспоравајућа димензија ових текстова, јер се програмски Симовић залаже за обнову комуникативности, док др Јерков бира да спрам тог текста постави поезију чије схватање посебно зависи од интертекста. Та стратегија сталног самосуочавања одлика је његове методолошке позиције у овој књизи која се афирмише управо као део деконституционалне интерпретативне и теоретизацијске стретегије. У завршном поглављу друге књиге Смисла (српског) стиха, др Јерков је дао једну ранију студију о Матији Бећковићу. Он жели да покаже неку врсту континуитета у свом проучавању стиха, али и истакне разлике, нарочито обликовање нове теорије тумачења поезије. У овом делу књиге су и тумачења поезије Данојлићеве и Бране Петровића, па тако једна нова „генерација“ песника добија своје место у историји књижености. Полемички потенцијал ових истраживања посебно је привукао пажњу на други том Јерковљевог пројекта. Воља за тумачење стиха се пре ових књига мање уочавала у критичком и научном раду др Александра Јеркова, па је овим својим радовима он себе представио као целовитог проучаваоца савремене српске књижевности. Овај успешни предавач и ретор на добром гласу, у књигама је демонстрирао и један нови тон својих радова који осцилирају од згуснутог и компликованог израза до много блаже и читљивије стилизације. Пишући о поезији, др Јерков је несумњиво открио неке нове одлике свог приступа књижевности. Др Јерков настоји да да ново разумевање предмета тумачења, да одреди његов књижевноисторијски положај и да испита теоријске последице које то

тумачење има или претпоставља. Теорија књижевности и посебно теорија тумачења поезије граде се одоздо и о њој би се могла водити врло сложена расправа. Домете те теоријске доградње показаће даља тумачења, али је способност овакве теоретизације једна врста доприноса који сведочи о озбиљности напора и о научном труду овог тумача. Др Александра Јеркова посебно привлаче тзв. коначна питања. У периоду од избора у звање доцента, др Александар Јерков је развио доста богату интернационалну делатност. Један њен део одређен је сарадњом са Институтом за македонску књижевност у Скопљу. Плод ове сарадње су неколике студије објављене на македонском и енглеском језику у публикацијама Института, али и једна књига Кишових есеја које је изабрао и за коју је написао поговор, која је објављена такође у Скопљу. Извесно интересовање побуђује чињеница да је др Јерков свој први текст објављен у корицама књиге написао пре тридесет година као поговор за превод романа Петра Ширилова Земља у догледу. У сарадњи са немачким универзитретима у Халеу и Триру, Јерков је дао два прилога објављена у зборницима у Немачкој, један о „рађању модерности из духа мишљења”, како пише алудирајући на Ничеа, а други о његовој омиљеној теми истраживања, о делу Данила Киша. Радови су објављени у књигама које су издали угледни академски издавачи у Минхену и Хамбургу, Ферлаг Др. Ковач и Ферлаг Ото Загнер. Јерков је држао више предавања на немачким универзиттетима и у оквиру пројекта Института за књижевност и уметност, у годишњим извештајима, наводио је да од њих припрема једну књигу „предавања свету”. Ту има још текстова предавања о Кишу, Павићу, Горану Петровићу и слици рата у српској литератури. Таквих излагања било је и на другим универзитетима, а предавање са Словенске академије у Паризу штампано је у једној верзији у часопису. Предавања о Павићу у Немачкој, Паризу и Италији, само су делимично доступна у краћим изводима. Јерков је аутор и низа одредница о српским списатељицама за енциклопедију која се припрема у Француској. Теоријска интересовања др Александра Јеркова потврђује његов рад на једном од пројеката које је финансирало Министарство науке Србије. Један рад из овог цилуса, поглавље књиге у настајању које прати истраживање прозне парадигме од енциклопедизма до метафикције, објављен је у периоду на који се овај реферат односи. Он припада целини коју чини са још четири раније написана и објављена текста. Те текстове је уз неке допуне др Александар Јерков пријавио Научном већу Института за књижевност и уметност за наредни конкурс Министарсатва науке као засебну књигу под провокативним насловом Мала теорија смрти приповедања, за коју је Научно веће одредило рецензенте др Милана Радуловића и проф. др Јована Делића. У овом завршном тексту, уз доста велику теоријску литературу која је дата како прегледно тако и проблемски, др Јерков се приближава својој старој теми, метафикцији, о којој је пре четврт века држао своје прво предавање, на позив проф. др Светозара Петровића, на његовом познатом колоквијуму у тадашњој Војвођанској академији наука и уметности. Реч је о коначном исходу аутореференцијалне стратегије наративног текста, која га доводи до крајњих

граница када раскрива све своје конвенције. Идеја о смрти приповедача, коју је др Јерков истраживао и у књизи Од модернизма до постмодерне, овде се можда приближава другачијем крају. Иако су кругови у којима се др Јерков креће око својих тема више него широки, а временски прстенови у којима их он обрађују растегнути и на више од деценије, они се ипак напослетку доводе до теоријског и хеременеутичког краја. Из рада др Александра Јеркова вреди још поменути његове текстове о неким старијим српским писцима, какви су Игњатовић и Лазаревић, а има он необјављених али изложених студија или предавања о Доситеју и Његошу. Сва је прилика да би и они могли бити део некаквог пројекта које овај истраживач на већ описани, не нарочито ефикасан начин организује у својим истраживањима српске књижевности. Таква интересовања виде се и из његовог поговора за збирку студија угледног хамбуршког слависте проф. др Роберта Ходела. Др Александар Јерков писао је и о проблематици рата у српској књижевности, те његовог приказивања у делу Драгише Васића. Др Јерков је са проф. др Петром Пијановићем приредио велики зборник Поетика Борислава Пекића, у којем је и његова синтетичка студија о делу Борислава Пекића. У њој се предлаже један нови модел, како га је назвао, ултимативног читања. Такво, ново читање, види се и у његовим најновијим прилозима о делу Милорада Павића. Др Александар Јерков суделовао је у раду три научна циклуса на пројектима које финансира Министарство науке Србије, један који је био везан за Филолошки факултет под руководством проф. др Драга Стојановића, већим делом у периоду пре избора за доцента, а затим у два научна циклуса пројекта истраживања поетике српске књижевности XX века под руководством проф. др Новице Петковића те затим проф. др Јована Делића. Један део његовог истраживања савременог српског песништва плод је ове континуиране сарадње, која ће се наставити и у следећем цилклусу за који је ове године поднет нови пројекат. Др Александар Јерков је присутан у тумачењима савремене продукције, он често говори и критички реагује на најновија остварења у српској књижевности. Иако то није предмет научног оцењивања, положај српске књижевности XX века и чињеница да се проучавање књижевности не може зауставити на календарској граници векова, говоре о томе како је и критички рад, врло богат и разноврстан, др Александар Јеркова, праћење и оцењивање савремене продукције од извесног значаја за његову укупну предавачку и научничку делатност на Факултету и изван њега.

Мишљење о испуњености других услова за рад Доцент др Александар Јерков је држао на Филолошком факултету предавања из предмета Српска књижевност XX века свим групама на основним студијама, и имао је два курса, један о драми и један о Иви Андрићу и модернизму, на мастеру. Уз то је самостално и са колегиницом доцентом др Драганом Вукићевић имао

изборни курс Историја читања. Наставу на последипломским студијама држао је на Филозофском факултету у Новом Саду и Филолошкоуметничком факултету у Крагујевцу. Руководио је израдом више магистарских и докторских радова, углавном из србистике, али и неких из компаративногпрочавања књижевности, а када су то потребе факултета налагале, био је ментор и радовима из англистике па и компаративног проучавања хунгарологије. Био је члан већегброја комисија за одбрану магистарских и докторских радова на овим катедрама (и на катедрама за италијанистику и хиспанистику), односно на универзитетима у Новом Саду и Крагујевцу, а у Крагујевцу је у току процес прихватања тема за израду пет доктората по новом акредитованом програму за које је др Јерков предложен за ментора. Др Александар Јерков приложио је своју изабрану библиографију:

Izabrana bibliografija dr Aleksandra Jerkova (radovi objavljeni posle izbora u zvanje docenta odvojeni su po kategorijama zvezdicom)

KNJIGE Metod i fantazma. Kritika proze, Beograd, Književna mladina Srbije, 1982. Od modernizma do postmoderne. Pripovedač i poetika, priča i smrt, Priština/Gornji Milanovac, Jedinstvo/Dečje novine, 1991. Nova tekstualnost. Ogledi o srpskoj prozi postmodernog doba, Nikšić/Podgorica/Beograd, Unireks/Prosveta/Oktoih, 1992. * Smisao (srpskog) stiha. Knjiga prva: de/konstitucija, Beograd/Požarevac, Institut za književnost i umetnost/Edicija Braničevo, 2010. (R13 -5)

Smisao (srpskog) stiha. Knjiga druga: samo/osporavanje, Institut za književnot i umetnost/Edicija Braničevo, Beograd/Požarevac, 2010. (R 13-5) Drugi smisao Andrićevog romana, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, (u štampi). Kritika kraja veka , Kraljevo, Povelja,(u pripremi, 2011).

ANTOLOGIJE SAVREMENA ANGLO-AMERIČKA KNJIŽEVNA KRITIKA (izbor i uvodna studija A. Jerkov), Književna kritika, 1983/2. GOSPODAR PRIČA. Izbor iz mlade srpske proze (izbor i uvodna studija A. Jerkov), Republika, 1984/9. Antologija srpske proze postmodernog doba (izbor i uvodna studija A. Jerkov), Beograd, Srpska književna zadruga, 1992. Antologija beogradske priče I–II (izbor i pogovor A. Jerkov), Beograd, Vreme knjige, 1994. Izabrane priče Beogradske manufakture snova (izbor i predgovor A. Jerkov), Beograd, Dental, 1995. ZBORNICI KRITIČKIH TEKSTOVA I STUDIJA POSTMODERNA NA TRGU, priredili Želidrag Nikčević, Aleksandar Jerkov, Gojko Božović, Podgorica, Oktoih, 1994. * POETIKA BORISLAVA PEKIĆA, uredili Petar Pijanović i Aleksandar Jerkov, Beograd, Službeni glasnik/Institut za književnost i umetnost, 2009. (R34-2)

PRIREĐENA IZDANJA I STUDIJE U NJIMA

"Postmoderna romansa", u: Postmoderna na trgu, priredili Želidrag Nikčević, Aleksandar Jerkov, Gojko Božović, Podgorica, Oktoih, 1994. "Kulturna poetika i urbana imaginacija", u: Milorad Pavić, Zapis na konjskom ćebetu. Nove beogradske priče (izbor i pogovor A. Jerkov), Beograd, Draganić, 1994. (2 1999). "Palimpsesti mediteranskih kultura", u: Milorad Pavić, Mediteranske priče (izbor i pogovor A. Jerkov), Podgorica, Oktoih, 1995. "Poetičke promene i savremeno čitanje Milovana Đ. Glišića", u: Milovan Đ. Glišić, Izabrane pripovetke (izbor i pogovor A. Jerkov), Beograd, Draganić, 1995. "Od nove tekstualnosti do kulturne poetike", u: Milorad Pavić, Zauvek i dan više. Pogovor Sabranim delima, (priredili Jasmina Miahjlović i Aleksandar Jerkov), Beograd, Draganić, 1996. (Sabrana dela Milorada Pavića 10). "Grčka lirika i Sapfini stihovi", u: Sapfo, Lirika (izbor i pogovor A. Jerkov), Podgorica, Unireks, 1996. "Duh sažetosti", u: Mihajlo Pantić, Ne mogu da se setim jedne rečenice, Beograd, Stubovi kulture, 1996. "Ljubav u pričama Ive Andrića", u: Ivo Andrić, Ljubav u kasabi (izbor i pogovor A. Jerkov), Beograd, Jugoslovenska knjiga, 1997. "Duh koji putuje u zapisima Miloša Crnjanskog", u: Miloš Crnjanski, Ljubav u Toskani (izbor i pogovor A. Jerkov), Beograd, Jugoslovenska knjiga, 1997. "Derviš i smrt", u: Meša Selimović: Derviš i smrt priredio i pogovor napisao A. Jerkov), Podgorica, Unireks, b.g. "Poezija Ive Andrića", u: Ivo Andrić, Poezija (izbor i pogovor A. Jerkov), Sremski Karlovci,Kairos, 1998. "O ravnoteži u priči, koje nema", u: Stanislav Vinaver: Priče koje su izgubile ravnotežu. Misli (priredio i pogovor napisao A. Jerkov), Beograd, Jugoslovenska knjiga, 1999. * "Moderni pogledi u pripovedanju i mišljenju Isidore Sekulić", u: Isidora Sekulić, Šta ja vidim (izbor i pogovor A. Jerkov), Beograd, Jugoslovenska knjiga, 2001. (R23-1)

"Osvrt na izbor KNJIGE VEKA", u: KNJIGA VEKA, priredili Aleksandar Jerkov i Dragan Bogutović, Pančevo, Mali Nemo, 2001. (R34-2; R23-1) "Homo postpoeticus", u: Данило Киш, Post homo poeticus. Изабрани есеи (приредио Александар Јерков), Скопје, МАГОР, 2003. (R34-2; R22-2) "Zlatna knjiga Meše Selimovića", u: Meša Selimović, Derviš i smrt (priredio i pogovor napisao Aleksandar Jerkov), Beograd, NIN/Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004. (R34-2;R 22-2) „Sve o Pekiću. Ultimativno čitanje“, u: POETIKA BORISLAVA PEKIĆA, uredili Petar Pijanović i Aleksandar Jerkov, Beograd, Službeni glasnik/Institut za književnost i umetnost, 2009. (R34-2;R22-2) „Poetičko čudoređe“, u: Jakov Ignjatović, Odabrana dela (priredio i pogovor napisao Aleksandar Jerkov), Beograd/Novi Sad, Službeni glasnik, (u pripremi, 2010)

STUDIJE U KNJIGAMA I ZBORNICIMA RADOVA "Dogled i nedogled", pogovor za: Petar Širilov, Zemlja u dogledu, Beograd, Narodna knjiga, 1980. "Anđeo i priča. Oblikovanje poetike u prozi Davida Albaharija", pogovor za: David Albahari, Cink, Beograd, Filip Višnjić, 1988. "Ni krug, ni zvezda", pogovor za: Slobodan Mandić, Vreme očeva, Beograd, Filip Višnjić, 1988. "Nova tekstualnost", pogovor za: Milorad Pavić, Anahoret u Njujorku. Sabrana dela, Beograd, Prosveta, 1990. "Granična situacija pisanja", u: KNJIŽEVNO DJELO MEŠE SELIMOVIĆA, Sarajevo, Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, i dr., 1990. "Okvir, ram, pukotina. Imanentna poetika romana Danila Kiša", u: Danilo Kiš između Cetinja i panonskog potopa (Zbornik radova sa naučnog skupa, Cetinje, 15–17. oktobra 1993), Cetinje, 1993. "Estetika neveselog. O poeziji Miloša Crnjanskog" / "Szomorúság esztétikája. Miloš Crnjanski költészetében", u: Miloš Crnjanski 1893–1977, Srpski institut "Miloš

Crnjanski" – "Miloš Crnjanski" Szerb Intézet, Budimpešta, 1993. "Neuka srca. Faustovski trenutak Nastasijevićeve Zore", u: Sedam lirskih krugova Momčila Nastasijevića (Nauka o književnosti. Poetička istraživanja, knj.1), Beograd/Gornji Milanovac, Institut za književnost i umetnost/Dečje novine /Kulturnoprosvetna zajednica Srbije, 1994. "Težina živog bića: o kontekstualizmu u poeziji Ljubomira Simovića", u: Poezija Ljubomira Simovića, Beograd, Zadužbina Desanka Maksimović, 1995. "Od ptice do čoeka", u: Poetika Matije Bećkovića, Nikšić, Filozofski fakultet, 1995. "Ogled o spoznajnom interesu istorijskog romana. Prilog postmodernoj arheologiji pripovedanja", u: Istorijski roman, Beograd/Sarajevo, Institut za književnost i umetnost – Beograd, Institut za književnost i umetnost – Sarajevo, 1992–1996. "Čisto imaginarno. Poetoleksičko prevazilaženje identiteta", u: Novi nihilizam. Postmodernistička kontroverza, Beograd, Dom omladine, 1996. "Tranzicija i nova lica književnosti", u: Tranzicija i nova lica književnosti, Novi Sad, 1998. "Празниот модел и тажната кралица: љубовта и мислата за књижевноста во дваестиот век", у: ФЕНОМЕНИОТ ЉУБОВ ВО БАЛКАНСКИТЕ ЛИТЕРАТУРИ И КУЛТУРИ, Скопје, Институт за македонска литература, 1999. "Kulturna poetika rata u savremenom srpskom romanu", u: SRPSKI ROMAN I RAT, priredio Miodrag Maticki, Despotovac, 1999. "The Empty Model and the Sad Queen: The Love and the Thought Regarding the Literature in the Twentieth Century, u: THE PHENOMENON OF LOVE IN BALKAN LITERATURES AND CULTURES, Skopje, Institut for Macedonian Literature, 1999. "Смислата и можностите на ново читање на романот на Владо Малески", у: ТВОРЕШТВО НА ВЛАДО МАЛЕСКИ, Скопје, Институт за македонска литература, 1999. "Modernismus und Mythos in der serbischer Literatur", u: DAS XX. JAHRHUNDERT: SLAVISHE LITERATUREN IM DIALOG MIT DEM MYTHOS, Hrsg. Angela Richter, Ekaterina G. Muščenko, Hamburg, Verlag Dr. Kovač (Poetica. Schriften zur Literaturwissenschaft, Band 36), 1999.

"Раѓање на драмата од духот на културата", у: ВОЈДАН ПОП ГЕОРГИЕВЧЕРНОДРИНСКИ: ЖИВОТ И ДЕЛО, Струга, Институт за македонска литература, 2001. (R22-2) "Љубовта која би го исполнила светот – потрага по неможното", у: РЕТОРИКА НА ЉУБОВТА, приредили: др Александар Прокопиев и др Јасмина Мојсиева-Гушева, Скопје, Институт за македонска литература, 2001. (R22-2) "Die kulturgeschichtliche Bedeutung der Po-Et(h)ik von Danilo Kiš", u: ENTGRENZTE REPRÄSENTATIONEN GEBROCHENE REALITÄTEN: DANILO KIŠ IM SPANNUNGSFELD VON ETHIK, LITERATUR UND POLITIK, Hrsg. von Angela Richter, München, Verlag Oto Sagner, 2001. (R21-4) "Izazov posebne vrste", u: KNJIGA O SEMOLJ GORI MIRA VUKSANOVIĆA, priredili Miloš Jevtić i Radovan Popović, Beograd, Narodna knjiga, 2002.(R23-1) "U pogledu smisla. Novo tumačenje Disove poezije", u: DISOVA POEZIJA, zbornik radova, urednik Novica Petković, Beograd/Čačak, Institut za književnost i umetnost / Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis", 2002. (R22-2) "Prazna punoća", u: POEZIJA MILOVANA DANOJLIĆA, priredio Slobodan Ž. Marković, Beograd, Zadužbina Desanka Maksimović, 2003. (R21-1) „Priređivanje govora“ u: PISMENI U NEPISMENOM TELU, zbornik posvećen Momi Dimiću, Beograd, 2004. (R23-1) „Ništa. O mrtvom Sartru. Jedna nemoguća uspoemna“, u: ŽAN-POL SARTR U SVOM I NAŠEM VREMENU, uredila Jelana Novaković, Beograd, Filološki fakultet, 2006. (R222) ''Парадоксот на модернизмот и митот (демитологизација, ремитологизација и митот на формата)“, у: РЕАЛНО И ИМАГИНАРНО, приредила Јасмина Мојсијева-Гушева, Дијалог, Скопје, 2006, стр. 91-126. (R21-4) „Postljubavna proza Danila Kiša“, u: NOVA ČITANJA DANILA KIŠA, Trstenik, Savremena srpska proza, zbornik br. 18, 2006. (R23-1) „Rađanje modernosti iz duha mišljenja – o nemogućem identitetu“, ITALIEN UND DIE SLAVISSCHE KULTUR DER JAHRHUNDERTWENDE, uredio Gerhard Ressel, Frankfurt am Main, Peter Lang, 2005. (R21-4)

„Poetička kontroverza između uma i ludila u prozi Dragiše Vasića, u: ŽIVOT I DELO DRAGIŠE VASIĆA, uredio Borisav Čeliković, Gornji Milanovac, Muzej rudničkotakovnsog kraja, 2008. (R23-1) „Susret sa sobom u Švabici“, u Švabica Laze Lazaervića, predgovor, Beograd, 2009. (R21-1) „Intrakulturni prostor razlike od radikalnog zla do banalnosti dobra“, u: Srpski jezik, književnost, umetnost, knj.2, Južnoslovenske/evropske paradigme u srpskoj književnosti, uredio Dragan Bošković, Kragujevac, Filološko-umenički fakultet, 2009. (R22-2) „Metodologija prijatelja znanja“ u: Robert Hodel, Diskurs (srpske) moderne, Beograd, Filološki fakultet/Institut za književnost i umetnost, 2009. (R23-1) „Da li je suština poezije u stihu? Ispupšteni oblik, fascikla i totalna poetika Stevana Raičkovića“, u: POETIKA STEVANA RAIČKOVIĆA, Beograd/Trebinje, Institut za književnost i umetnost/Učiteljski fakultet, 2010. (R22-2) „Da li je suština u poeziji? Priroda i kultura, device i orgije, istorija i apokalipsa, totalitet i poezija Miodraga Pavlovića“, u: PESNIČKA I KNJIŽEVNA MISAO MIODRAGA PAVLOVIĆA, Beograd, Institut za književnost i umetnost, 2010. (R22-2) STUDIJE U PERIODICI "Poetski roman Skendera Kulenovića", Savremenik, 1979/1-2. "Uspenja i sunovrati", Savremenik, 1979/7. "Sveobuhvatna (romaneskna) vizija", Književna reč br. 148, 10.7.1980. "Dorotejevo ćutanje", Književna kritika, 1980/5. "Iz Analogoteke", Delo, 1981/1-2. "Metafizika ćutanja", Savremenik, 1981/7. "O književnoistorijskom i mističkom u tumačenju stare srpske književnosti", Književna kritika, 1982/1. "Sa stanovišta mikrostruktura", Književna kritika, 1982/3. "Suština i poremećenost", Književna kritika, 1982/6. ANGLO-AMERIČKA NOVINSKA KRITIKA, izbor i uvodnik A. Jerkov, Student br. 1, 1.2.1983. "Ponižavanje čitaoca od Piščevića do Pekića. Skica za jednu studiju", Vidici, 1984/4–5. "Anđeo i priča. Oblikovanje poetike u prozi Davida Albaharija", Quorum, 1988/5. "Fantastika uoči postmodernizma. O prozi Filipa Davida", Književna reč br. 334, 25.12.1988.

"Kišova poetika enciklopedije", Sveske, 1989/1. "Leksikografska paradigma. Model enciklopedijske proze Danila Kiša", Književnost, 1990/2–3. "Nova tekstualnost", Književnost, 1990/11–12. "Ekonomski roman", Sveske, 1990/6. "Ogled o spoznajnom interesu istorijskog romana. Prilog postmodernog arheologiji pripovedanja", Književna reč br. 381–382, septembar 1991. "Imanentna poetika Andrićevih romana", Sveske Zadužbine Ivo Andrić, god. XI, sv. 8, Beograd, 1992. "Pekićeva povest nekazanog", Stvaranje, 1992/11–12. "Pekić i Kiš – u miru sa sobom", Književne novine br. 847, 1.9.1992. "Novi kontekst za ideal lepog u savremenoj srpskoj poeziji", Književna reč br. 400, 10.9.1992. "Pekićeva cinična intertekstualnost", Književnost, 1992/11–12. "Рам, рамка, пукнатина. Иманентна поетиката на романот на Данило Киш", Списание за уметност, Штип, Зима 97/98, prev. A. Prokopiev. "Na granici postmodernog doba. Ivan Lalić i Miodrag Pavlović: kritička autorefleksija", Književnost, 1993/11–12. "Pesma o pesmi Laze Kostića i autopoesis. Autoreferencijalnost Santa Maria della Salute", u: Laza Kostić i srpski i evropski romantizam, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd, MSC, 1993. "Od pripovedačkog dodira do romanesknog sluha. O alternativnom diskursu Andrićeve proze", u: Ivo Andrić u svom i našem vremenu, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd, MSC, 1994. "Conteporary Serbian Literature", Helsinki Monitor, Special Issue, Essays from Belgrade and Zagreb, 1994/5. "Prigovori postmodernom dobu", Književnost, 1994/12. "O neizgovorljivom", u: Savremena srpska proza 5, ("Pavić i postmoderna"), Trstenik, 1994. "Ništa je večno", Poezija, Beograd, 1996/2. "Imanentna poetika", Godišnjak za poetička i hermeneutička istraživanja, PH1, Beograd, 1997. "Roman i tekst. Enciklopedijski model u književnosti", Godišnjak za poetička i hermeneutička istraživanja, PH2, Beograd, 1998. "Neizreciva misao smrti i neimenljivo u Prokletoj avliji. Smisao Andrićeve poetike", Sveske Zadužbine Ivo Andrić, god. XVIII, sv. 15, 1999. * "Od enciklopedizma do metafikcije", Godišnjak za poetička i hermeneutička istraživanja, PH4, Beograd, 2000. (R22-2) "Kulturnoistorijska volja i njena predstava u srpskoj književnosti", Luča, Subotica, 2000/2. (R23-1)

"Dobra vest. Kritički portret Gorana Petrovića", Književni glasnik, Beograd, 2001/1. "Literatura nie znosi wyrachowania", Tigiel Kultury, 2003/7–9. (R21-4) "O usvajanju Zlatne knjige", Nova Zora, 2004/1. (R23-1) „Gde prebiva celina. Poetika Stevana Raičkovića“, Književna istorija, 2010/140-141. (R24-4) (Potpuna bibliografija obuhvatila bi takođe nekoliko stotina recenzija u stručnoj periodici, nedeljnim i dnevnim listovima, zatim eseje, zapise, intervjue i druge tekstove.)

Доцент др Александар Јерков остварио је, дакле, преко шездесет бодова у периоду од претходног избора у више звање, од чега већину у периоду након последњег реизбора, у предвиђеним категоријама, и тако вишеструко испунио прописане критеријуме за избор у звање ванредног професора.

Закључно мишљење и предлог комисије Др Александар Јерков аутор је више запажених књига о савременој српској прози и поезији, приређивач неколико антологија које су утицале на слику српске књижевности и кулуре. Он се посебно истакао у проучавању српске књижевности постмодерног доба, а у последње време и модерне српске поезије. Његов богати издавачки рад такође је својеврстан допринос, а посебно треба нагластити његове наставне и педагошке резултате. Др Јерков је предавач на добром гласу са одличним евалуацијама код студената и страних слависта. Др Александар Јерков је на основу објављених књига и научних радова, њиховог значаја за предмет истраживања и одјека у стручној јавности, као и својом досадашњом богатом предавачком и ваннаставном активношћу, те радом са студентима свих академских степена, испунио све критеријуме за избор у звање ванредног професора. Зато чланови Комисије једногласно и са задовољством предлажу др Александра Јеркова за избор у звање ванредног професора за ужу научну област Српска књижевност, предмет Српска књижевност ХХ века.

Чланови Комисије

проф. др Јован Делић

проф. др Михајло Пантић

проф. др Миливој Ненин