Kaca Sastavi 463a1r

"Umirahu ćutke na hladnom kolju"

U pesmi Nasleće, poslednjoj po nastanku, događa se, međutim, preokret - mit i predanje postaju aktivan činilac istorije i pesnikove sadašnjosti: čin identifikacije lirskog subjekta ostvaruje se u dimenziji koja vremenske pojavnosti doživljaja svenarodne stradalničke povesti (relacija: nekad-sad, u preimenovanoj atribuciji: sjaj-tama, mit-kulatura) briše kao ne-otološki izraz bića, što znači da etnička određenost prerasta u generičku predodređenost, zamrla kolektivna svest u probuđenu nacionalnu samosvest, i u spremnost da se izazov prošlosti prihvati kao odgovornost za budućnost. Najbolje se to vidi u završnim strofama Nasleđa: Ja osećam ipak, ispod svežih grana I kalema novih, da, ko nekad jaka, U korenu starom struji snažna hrana, Neiscrpna krepkost stari-nskih junaka. Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju, A preda me staju redom preci moji, Mučenici stari, i junaci koji Umirahu ćutke na strašnome kolju. Svesna, razumna ljubav prema svom narodu S Rakićevim kosovskim pesmama živelo je i njima se napajalo sve Srpstvo, ne samo Stara Srbija mada ona najviše. Skerlić ih je Jovan Dučić i Milan Rakić: nazvao dubokima, naglasivši "Nacionalni Milan Rakić bio pritom da "svesnu, razumnu je onakav kakav je i u ljubav prema svome narodu niko pesmama", napisao je nije bolje izrazio no Rakić, u Grigorije Božović pesmi Na Gazi-Mestanu". Uopšte, nema među Rakićevim rodoljubivim pesmama ostvarenje koje se po svome društvenom značenju i neposrednom uticaju može uporediti sa gazimestanskim stihovima. Isidora Sekulić označuje ih kao signale i pečate: "Kada se navede: Ja ću dati život, otaybino moja, /Znajući šta dajem i zašto ga dajem, onda svi vidimo kamen međaš na prelomu istorijskih vremena pijemontske Srbije." Lozinka pokoljenja, pesma-poruka, Na Gazi-Mestanu mogla je, opet, delovati tako osvešćujuće ne zato što je to pesma koja parazitski živi od kosovskog mita, već stoga što je ona taj mit oživljavala i preob-ražavala (Nikola Koljević) - uzdižući ga istovremeno, pos-redstvom jedne sugestivne i slikovite, samo Rakiću svojstvene pesničke retoričnosti, na visine proročanstva koje, samim tim što se javlja kao izraz jedinstva Rakićevog društvenoga i duhovnoga bića, podrazumeva krajnje dosledno postupanje u životu, bezuslovan izbor - lično pregnuće, individualni čin. U Rakićevom primeru obistinila se i ova druga, nacionano-patriotska strana čovekove ličnosti. Na dva načina. Najpre u njegovim publicističkim tekstovima. U kosovske teme Rakićeve valja naime, pored pesama, ubrojiti i tri njegova članka o Arnautskoj pobuni 1910. godine, u kojima je autor, ukazavši najpre na uzroke, pod-robno razmotrio mogućan "odraz" pobune na položaj i stanje Srba u njihovoj drevnoj postojbini Članci su objavljeni 1910. godine u Beogradskom Slovenskom jugu, svi pod pseudonimom "Z", istim onim pseudoni-mom pod kojim je Rakić 1902. štampao prve svoje pesme. Srpska diplomatija ne samo što je pomenute članke zapazila, ona ih je i svestrano "upotrebljavala". O

Za razliku od većine pesnika svog doba, koji su se sve više evropeizirali, Aleksa Šantić (1868-1924), pevajući o slobodi, srpstvu, socijalnoj pravdi, ostao je do kraja veran nacionalnim i socijalnim idealima prošloga veka. Snažna privrženost rodnom Mostaru, gde je proveo čitav svoj život, unela je u nacionalna i socijalna osećanja kojima je pevao neposrednost ličnog doživljaja. Prvu pesmu objavio je 1886, a prvu zbirku pesama 1891, za kojom je došao niz novih (1896, 1901, 1908, 1911, 1918, 1929). U njegovom književnom stasanju, pored Ilića, najveći je udeo imao Zmaj, a od stranih uticaja najvažniji je nemački, posebno Hajneov. Sav zaokupljen visokom ulogom koju je namenio poeziji, Šantić, naročito u početku, nije poklanjao veće pažnje pesničkoj formi, te su njegove pesme često nailazile na nepovoljan prijem kritike. B. Popović je primetio povodom treće zbirke, da njegove pesme "pokazuju sve mane nekorektnog stila i naročito mane nekorektnog kitnjastog stila". Neugodno dirnut tom kritikom, Šantić je u daljem svom radu nastojao da piše što bolje, da mu stil bude što korektniji i što jednostavniji. Kao i drugi tadašnji pesnici rado se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od svojih najboljih pesama. Poezija Alekse Šantića kreće se u celini između dva tradicionalna opredeljenja, između ličnih i kolektivnih osećanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda. Kao ljubavni pesnik razvi ose pod uticajem muslimanskih narodnih pesama, sevdalinki. U njegovim pesmama dočaran je orijentalni ambijent bašta, šedrvana, behara, šarenih leptira; devojka koja se u njima pojavljuje sva je okićena đerdanima, bujne, izazovne ali ipak skrivene lepote. Pesnik je zanesen tim raskošnim svetom, ali on nije nikada u njemu, već ga posmatra prikriven, s bojažljive udaljenosti. Čežnjivo, čulno kazivanje često prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi, promašenosti u ličnom životu i usamljenosti. Njegova pesnička intima prožeta je snažnim porodičnim osećanjem. U velikoj elegiji Pretprazničko veče, njegovoj najznačajnijoj pesmi, olovnu težinu usamljenosti u opustelom domu olakšava, s jedne strane, sećanje na detinjstvo i na identične večeri oko rasplamsale vatre na ognjištu, a s druge, uteha koju mu donose pesme, i njegove "i drugova sviju". Osećanje bratske ljubavi širi se u sve većim i većim krugovima: na porodicu, na prijatelje, na žive i mrtve srpske književnike, na ceo srpski narod, na prirodu. I njegova socijalna i patriotska poezija obasjana je svetlošću porodičnog ognjišta. U pesmi Moja otadžbina domovina je kao rodni dom a svi pripadnici naroda kao rođena braća. Vezanost za rodnu grudu, duboka je i trajna, kidanje te veze izaziva najdublji bol u pesnikovoj duši. U nekima od svojih najpoznatijih pesama izrazio je tugu zbog onih koji zauvek napuštaju domovinu i odlaze u tuđ svet. Više od drugih pesnika naglašavao je patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda. Tema mučeništva naroda prožeta je osećanjem njegove nepobedivosti, čak ni smrt ne predstavlja kraj borbe, nego samo njen nastavak (Mi znamo sudbu). U nizu pesama iskazao je patnju i veličinu radnog čoveka, seljaka i radnika. Među njih tematski spada i najlepša pesma koju je napisao, Veče na školju, kratka, lirski sažeta, zvučno izvanredno orkestrirana, s bogatim asononcama, aliteracijama i rimama, u kojoj je doživljaj ukletosti sudbine siromašnih dat na posredovan, moderan način, u višeznačnim simbolima. Ova je pesma naišla na nepodeljene simpatije kritike. U

celini pak Šantić je, poput svog velikog uzora Zmaja, doživeo popularnost kod najširih slojeva čitalaca i stekao laskav naziv narodnog pesnika, dok su, s druge strane, njegove čisto umetničke vrednosti neretko osporavane kako u kritici njegovog doba tako i u poznijim prosudbama. Nasuprot Šantiću, najvećem pokloniku zavičaja i rodne grude kojeg je naša poezija dala, Jovan Dučić (1874-1943) bio je opsednut svetom, naročito "velikim i umnim Zapadom". Preokret u njegovu životu nastao je 1899, kada je ovaj ambiciozni Trebinjac napustio Mostar i otišao na studije u Ženevu. Po završetku studija došao je u Srbiju, gde je ušao u diplomatsku službu. Karijeru je završio kao kraljevski ambasador u Madridu. Po izbijanju drugoga svetskog rata prešao je u Ameriku, gde je u krugovima naše emigracije delovao kao ogorčeni protivnik NOB-a. Započevši da piše vrlo rano (prvu pesmu objavio je 1896. a prvu zbirku 1901), Dučić se u toku svoje 50-godišnje karijere neprestano razvijao i umetnički usavršavao. U njegovu radu mogu se izdvojiti tri glavne faze: prva, vojislavovska, do odlaska u Ženevu, druga, parnaso-simbolistička, do prvog svetskog rata, i treća, postsimbolistička. Pokretački princip tog razvoja bila je težnja k savršenstvu, stvaralačka samodisciplina, nadilaženje dostignutog, što se ispoljilo u dvostrukom smislu, prema već objavljenim pesmama, kojima se neprestano iznova vraćao, menjao ih, popravljao ili sasvim odbacivao, i prema novim pesmama, u kojima je nastojao da bude ne samo zanatski besprekoran nego i misaono što produbljeniji, što jezgrovitiji u izrazu, da proširi ranije vidike i otkrije nove simbole. Za razliku od većine naših pesnika, svoju najbolju knjigu objavio je na kraju, a ne na početku svoje pesničke karijere. Slavljen u razdoblju moderne kao majstor forme, odličan versifikator i poklonik zapadnjačkog duha, on je misaono i umetnički dostigao vrhunac u poslednjoj zbirci, Lirika (1943). Dučićeva poetika jeste poetika velikih tema. Liričar, po njegovom mišljenju, može "postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti". Ta programska opredeljenost obeležila je celo njegovo delo. Kod Dučića se stalno oseća napor da bude na visini zadatka koji je sebi postavio, da o velikim stvarima peva na način velikog pesnika. Otuda izvesna prenapregnutost njegova izraza, što se ispoljava kako u pretencioznom isticanju velikih, sudbinskih tema u naslove pesama i ciklusa, tako i u hipertrofiranoj simbolici, u pesnikovom nastojanju da u svakom, čak i najbeznačajnijem detalju vidi nešto izuzetno, sudbinsko, "strašno". Iz toga osnovnog stava proizilaze i druga svojstva Dučićeve poezije: njena nekonkretnost, nedostatak neposrednosti, česta pojava apstraktnih, sentencioznih uopštavanja u stihu, težnja ka uzvišenom stilu i svečanoj patetičnoj dikciji. Te sklonosti najmanje su pogodovale ljubavnoj lirici koju je negovao naročito u prvoj i drugoj fazi. Dučić nikada ne peva o nekom konkretnom ljubavnom doživljaju, nego uvek o ženi kao takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iz njegove poezije iščezava jedan od glavnih likova ranije i tadašnje poezije, lik idealne drage. Umesto nje pojavljuje se Žena kao "boginja ohola i preka", koja nosi u sebi "više zakon sveta nego zakon srca". Ona u pesniku više pobuđuje refleksije o ljubavi, životu i smrti nego osećanja. Ljubav je u njega nestvarna, izmišljena, mondenska, pre literarno nego životno osećanje, više velika tema nego

lični doživljaj. Težnja k izuzetnom i velelepnom ispoljila se i u pompeznoj retorici njegovih rodoljubivih pesma (ciklusi "Moja otadžbina" i "Carski soneti"). "Moja otadžbina" iz Šantićevog porodičnog gnezda prešla je u njima na zastave slave što lepršaju pred pobedničkim legionima. Slava, pobeda, zastave, car i carstvo – jesu opsesivni motivi njegove patriotske lire. Njegova je glavna rodoljubiva pesma Himna pobednika, a njegov je glavni nacionalni junak car Dušan, pobednik, imperator, osvajač, zakonodavaca. U pesmama o njemu pokazao je ipak da mu je srpski srednji vek dalek te je samo u retkim trenucima uspevao da uspostavi prisniji dodir s njim. Mnogo bliži od srednjovekovne Srbije bio mu je renesansni i barokni Dubrovnik. U ciklusu "Dubrovačke poeme" otkrivamo izvesne kvalitete koji su retki u drugim njegovim pesmama: osećanje za ambijent, smisao za crtanje likova, ležernost tona, ironiju, humor. Više nego ljubavni i rodoljubivi pesnik Dučić je pesnik prirode. Na tom području njegov razvoj ide od deskriptivnog k misaono-simboličnom načelu. Deskripcije ima najviše u pesmama ranijih perioda, posebno u ciklusu "Jadranski soneti", koji su možda, zajedno s "Dubrovačkim poemama", najveći domet njegove srednje, parnasističke, faze. U njima preovlađuje spokojno, pomalo melanholično raspoloženje: more je uvek tiho, usnulo, nebo najčešće noćno ali vedro, zvezdano, mesečina obasjava usamljene predele, bez ljudi, sjaj i prostranstvo što se otvaraju pogledu izazivaju misao o beskraju i večnosti. U kasnijim pesmama opisi prirode se dekonkretizuju, unutrašnji prostori se sužavaju, smanjuje se udeo ne samo deskriptivnih nego i emocionalnih elemenata, a pojačava s udeo misli i simbola. Ta orijentacija preovlađuje u trećoj fazi, naročito u ciklusima "Jutarnje pesme", "Večernje pesme" i "Sunčane pesme", koji zajedno s pesmama poslednjeg ciklusa, "Lirika", predstavljaju najveći domet Dučićeve poezije u celini. Dučićeva proza, iako mnogo opsežnija od njegove poezije, ostala je ipak u njenoj senci. Najbolje mu je prozno delo Gradovi i himere (1940), zbirka putopisa iz raznih zemalja, u kojima ima poetskih impresija, refleksija u večnim istinama, stilske elegancije, ali nema savremenih prilika niti živih ljudi. Dučić se bavio i književnom kritikom. Njegovi kritički ogledi o savremenim srpskim piscima (Moji saputnici), briljantno pisani, sadrže majstorske portrete pisaca s pronicljivim zapažanjima i odmerenim i tačnim ocenama, tako da se mogu ubrojiti u značajne domete srpske kritike. Putem kojim je pošao Dučić krenuli su i drugi pesnici s početka ovoga veka. Prvi među njima bio je Milan Rakić (1876-1938). On potiče iz ugledne beogradske porodice, u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sklonosti. Studirao je pravo u Parizu, a po povratku u zemlju ubrzo ušao u diplomatsku službu. Kao pisac, Rakić nije poput Dučića imao doba početništva i šegrtovanja, nego se već u prvim pesmama (1902) pojavio kao gotov pesnik. Iako Beograđanin, on nije platio dug najuticajnijem pesniku svoje mladosti, V. Iliću; njegovi uzori bili su od početka strani, francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se, slično Dučiću, učio savršenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti, umetničkoj samodisciplini. Započevši kasno, on je malo pisao: objavio je dve tanke sveske stihova (1903, 1912) a posle njih samo još nekoliko pesama.

U poeziju tog razdoblja Rakić unosi intelektualnu skepsu i pesimizam, svojstva koja u toj meri nisu bila izražena ni kod jednog srpskog pesnika posle Sterije. Odgojen više na stranoj nego na domaćoj tradiciji, mnogo bliži Bodleru nego Steriji, Rakić, sav prožet osećanjem opšte nedovoljnosti, proliva suze bola "nad tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom". Život je škrto odmerio sva naša uživanja, u njemu nema ničega dovoljno, ničeg novog, sve teče u beskrajnom, monotonom ponašanju, "uvek isto piće, uvek iste čaše". Situacija čovekove utamničenosti, njegovog robovanja na zemlji, jedna od središnjih književnih tema tog doba, našla je u njega osoben izraz (Dolap, U kvrgama). Jedini izlaz iz te situacije jeste smrt, koja mora biti potpuna, konačna, bez nade u besmrtnost. Rakić spada u one pesnike koji su najdublje zagledali u smrt i nepostojanje. Gašenje života u mrtvilu, prelaz iz bića u nebiće, postepeno tonjenje u mir koji je taman i duboko – tema koja je nadahnula mnoge naše pesme od pojedinih Zmajevih uvelaka do Disove Nirvane – javlja se i u nekim njegovim pesmama. Rakićev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom. Pred velikim pitanjima sveta, Dučić je uvek zadivljen, Rakić stalno skeptičan, osmehnut, ironičan. Protivtežu tom egzistencijalnom očaju nalazimo u njegovom snažnom senzualizmu, u žudnji za punoćom života. Sivilu svakodnevnog trajanja, on pretpostavlja život koji bi se proživeo intenzivno i kratko, u jednom trenu. U težini za onim što je autentično u životu, on odbacuje svaku obmanu, svaku ulepšavajuću sliku. Bez straha se suočava sa smrću, ali se duboko užasava svega onog što okružuje smrt, one "glupe komedije smrti" koju prave ljudi. Na sličan način on odbacuje sentimentalnost i retoriku ljubavi, sva ona zaklinjanja u čistotu i trajnost osećanja. U ljubavi je istinit samo trenutni zanos, predavanje strasti koja je bezmerna ali kratkotrajna, posle čega dolazi zasićenost i ravnodušnost. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. One manje govore o osećanjima nego što ih demaskiraju, ali i kad se razgrnu osećanja uvek će ostati ono što je za Rakića najvažnije, čulna strast. Svog pesimizma i skepse Rakić se u potpunosti oslobađa jedino u rodoljubivim pesmama (ciklus "Sa Kosova", sa svega sedam pesama). U njima je progovorilo nacionalno oduševljenje koje je zahvatilo čitavo društvo uoči balkanskih ratova. Nastale na mestima gde je živela naša stara država i kultura, Rakićeve kosovske pesme nose u sebi nešto od autentične arome našeg srednjeg veka (Jefimija, Simonida, Na Gazimestanu). Rakić je književni erudita, dobar poznavalac poezije, strog u zahtevima podjednako prema sebi i prema drugima. Savremenici su se divili njegovoj formalnoj besprekornosti, uglačanosti njegovih dvanaesteraca i jedanaesteraca. Danas, međutim, to svojstvo više odbija nego što privlači. Savremenom čitaocu bliži su drugi kvaliteti Rakićeve poezije, njen intelektualni pesimizam, senzualizam, ironija autentičnost doživljaja, egzistencijalne zbilje čovekove. Znatno suženiji i skučeniji od Dučića, Rakić je više od njega pesnik modernog senzibiliteta, njegove pesme govore nam s manje udaljenosti od Dučićevih.

Aleksa Šantić

[uredi]

Za razliku od većine pesnika svog doba, koji su se sve više evropeizirali, Aleksa Šantić (18681924), pevajući o slobodi, srpstvu, socijalnoj pravdi, ostao je do kraja veran nacionalnim i socijalnim idealima prošloga veka. Snažna privrženost rodnom Mostaru, gde je proveo čitav svoj život, unela je u nacionalna i socijalna osećanja kojima je pevao neposrednost ličnog doživljaja. Prvu pesmu objavio je 1886, a prvu zbirku pesama 1891, za kojom je došao niz novih (1896, 1901, 1908, 1911, 1918, 1929). U njegovom književnom stasanju, pored Ilića, najveći je udeo imao Zmaj, a od stranih uticaja najvažniji je nemački, posebno Hajneov. Sav zaokupljen visokom ulogom koju je namenio poeziji, Šantić, naročito u početku, nije poklanjao veće pažnje pesničkoj formi, te su njegove pesme često nailazile na nepovoljan prijem kritike. B. Popović je primetio povodom treće zbirke, da njegove pesme "pokazuju sve mane nekorektnog stila i naročito mane nekorektnog kitnjastog stila". Neugodno dirnut tom kritikom, Šantić je u daljem svom radu nastojao da piše što bolje, da mu stil bude što korektniji i što jednostavniji. Kao i drugi tadašnji pesnici rado se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od svojih najboljih pesama. Poezija Alekse Šantića kreće se u celini između dva tradicionalna opredeljenja, između ličnih i kolektivnih osećanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda. Kao ljubavni pesnik razvio se pod uticajem muslimanskih narodnih pesama, sevdalinki. U njegovim pesmama dočaran je orijentalni ambijent bašta, šedrvana, behara, šarenih leptira; devojka koja se u njima pojavljuje sva je okićena đerdanima, bujne, izazovne ali ipak skrivene lepote. Pesnik je zanesen tim raskošnim svetom, ali on nije nikada u njemu, već ga posmatra prikriven, s bojažljive udaljenosti. Čežnjivo, čulno kazivanje često prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi, promašenosti u ličnom životu i usamljenosti. Njegova pesnička intima prožeta je snažnim porodičnim osećanjem. U velikoj elegiji Pretprazničko veče, njegovoj najznačajnijoj pesmi, olovnu težinu usamljenosti u opustelom domu olakšava, s jedne strane, sećanje na detinjstvo i na identične večeri oko rasplamsale vatre na ognjištu, a s druge, uteha koju mu donose pesme, i njegove "i drugova sviju". Osećanje bratske ljubavi širi se u sve većim i većim krugovima: na porodicu, na prijatelje, na žive i mrtve srpske književnike, na ceo srpski narod, na prirodu. I njegova socijalna i patriotska poezija obasjana je svetlošću porodičnog ognjišta. U pesmi Moja otadžbina domovina je kao rodni dom a svi pripadnici naroda kao rođena braća. Vezanost za rodnu grudu, duboka je i trajna, kidanje te veze izaziva najdublji bol u pesnikovoj duši. U nekima od svojih najpoznatijih pesama izrazio je tugu zbog onih koji zauvek napuštaju domovinu i odlaze u tuđ svet. Više od drugih pesnika naglašavao je patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda. Tema mučeništva naroda prožeta je osećanjem njegove nepobedivosti, čak ni smrt ne predstavlja kraj borbe, nego samo njen nastavak (Mi znamo sudbu). U nizu pesama iskazao je patnju i veličinu radnog čoveka, seljaka i radnika. Među njih tematski spada i najlepša pesma koju je napisao, Veče na školju, kratka, lirski sažeta, zvučno izvanredno orkestrirana, s bogatim asononcama, aliteracijama i rimama, u kojoj je doživljaj ukletosti sudbine siromašnih dat na posredovan, moderan način, u višeznačnim simbolima. Ova je pesma naišla na nepodeljene simpatije kritike. U celini pak Šantić je, poput svog velikog uzora Zmaja, doživeo popularnost kod najširih slojeva čitalaca i stekao laskav naziv narodnog pesnika, dok su, s druge strane, njegove čisto umetničke vrednosti neretko osporavane kako u kritici njegovog doba tako i u poznijim prosudbama.

Jovan Dučić

[uredi]

Nasuprot Šantiću, najvećem pokloniku zavičaja i rodne grude kojeg je naša poezija dala, Jovan Dučić (1874-1943) bio je opsednut svetom, naročito "velikim i umnim Zapadom". Preokret u njegovu životu nastao je 1899, kada je ovaj ambiciozni Trebinjac napustio Mostar i otišao na studije u Ženevu. Po završetku studija došao je u Srbiju, gde je ušao u diplomatsku službu. Karijeru je završio kao kraljevski ambasador u Madridu. Po izbijanju Drugoga svetskog rata prešao je u Ameriku, gde je u krugovima naše emigracije delovao kao ogorčeni protivnik NOB-a. Započevši da piše vrlo rano (prvu pesmu objavio je 1896. a prvu zbirku 1901), Dučić se u toku svoje 50-godišnje

karijere neprestano razvijao i umetnički usavršavao. U njegovu radu mogu se izdvojiti tri glavne faze: prva, vojislavovska, do odlaska u Ženevu, druga, parnaso-simbolistička, do Prvog svetskog rata, i treća, postsimbolistička. Pokretački princip tog razvoja bila je težnja k savršenstvu, stvaralačka samodisciplina, nadilaženje dostignutog, što se ispoljilo u dvostrukom smislu, prema već objavljenim pesmama, kojima se neprestano iznova vraćao, menjao ih, popravljao ili sasvim odbacivao, i prema novim pesmama, u kojima je nastojao da bude ne samo zanatski besprekoran nego i misaono što produbljeniji, što jezgrovitiji u izrazu, da proširi ranije vidike i otkrije nove simbole. Za razliku od većine naših pesnika, svoju najbolju knjigu objavio je na kraju, a ne na početku svoje pesničke karijere. Slavljen u razdoblju moderne kao majstor forme, odličan versifikator i poklonik zapadnjačkog duha, on je misaono i umetnički dostigao vrhunac u poslednjoj zbirci, Lirika (1943). Dučićeva poetika jeste poetika velikih tema. Liričar, po njegovom mišljenju, može "postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti". Ta programska opredeljenost obeležila je celo njegovo delo. Kod Dučića se stalno oseća napor da bude na visini zadatka koji je sebi postavio, da o velikim stvarima peva na način velikog pesnika. Otuda izvesna prenapregnutost njegova izraza, što se ispoljava kako u pretencioznom isticanju velikih, sudbinskih tema u naslove pesama i ciklusa, tako i u hipertrofiranoj simbolici, u pesnikovom nastojanju da u svakom, čak i najbeznačajnijem detalju vidi nešto izuzetno, sudbinsko, "strašno". Iz toga osnovnog stava proizilaze i druga svojstva Dučićeve poezije: njena nekonkretnost, nedostatak neposrednosti, česta pojava apstraktnih, sentencioznih uopštavanja u stihu, težnja ka uzvišenom stilu i svečanoj patetičnoj dikciji. Te sklonosti najmanje su pogodovale ljubavnoj lirici koju je negovao naročito u prvoj i drugoj fazi. Dučić nikada ne peva o nekom konkretnom ljubavnom doživljaju, nego uvek o ženi kao takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iz njegove poezije iščezava jedan od glavnih likova ranije i tadašnje poezije, lik idealne drage. Umesto nje pojavljuje se Žena kao "boginja ohola i preka", koja nosi u sebi "više zakon sveta nego zakon srca". Ona u pesniku više pobuđuje refleksije o ljubavi, životu i smrti nego osećanja. Ljubav je u njega nestvarna, izmišljena, mondenska, pre literarno nego životno osećanje, više velika tema nego lični doživljaj. Težnja k izuzetnom i velelepnom ispoljila se i u pompeznoj retorici njegovih rodoljubivih pesma (ciklusi "Moja otadžbina" i "Carski soneti"). "Moja otadžbina" iz Šantićevog porodičnog gnezda prešla je u njima na zastave slave što lepršaju pred pobedničkim legionima. Slava, pobeda, zastave, car i carstvo – jesu opsesivni motivi njegove patriotske lire. Njegova je glavna rodoljubiva pesma Himna pobednika, a njegov je glavni nacionalni junak car Dušan, pobednik, imperator, osvajač, zakonodavaca. U pesmama o njemu pokazao je ipak da mu je srpski srednji vek dalek te je samo u retkim trenucima uspevao da uspostavi prisniji dodir s njim. Mnogo bliži od srednjovekovne Srbije bio mu je renesansni i barokni Dubrovnik. U ciklusu "Dubrovačke poeme" otkrivamo izvesne kvalitete koji su retki u drugim njegovim pesmama: osećanje za ambijent, smisao za crtanje likova, ležernost tona, ironiju, humor. Više nego ljubavni i rodoljubivi pesnik Dučić je pesnik prirode. Na tom području njegov razvoj ide od deskriptivnog k misaono-simboličnom načelu. Deskripcije ima najviše u pesmama ranijih perioda, posebno u ciklusu "Jadranski soneti", koji su možda, zajedno s "Dubrovačkim poemama", najveći domet njegove srednje, parnasističke, faze. U njima preovlađuje spokojno, pomalo melanholično raspoloženje: more je uvek tiho, usnulo, nebo najčešće noćno ali vedro, zvezdano, mesečina obasjava usamljene predele, bez ljudi, sjaj i prostranstvo što se otvaraju pogledu izazivaju misao o beskraju i večnosti. U kasnijim pesmama opisi prirode se dekonkretizuju, unutrašnji prostori se sužavaju, smanjuje se udeo ne samo deskriptivnih nego i emocionalnih elemenata, a pojačava s udeo misli i simbola. Ta orijentacija preovlađuje u trećoj fazi, naročito u ciklusima "Jutarnje pesme", "Večernje pesme" i "Sunčane pesme", koji zajedno s pesmama poslednjeg ciklusa, "Lirika", predstavljaju najveći domet Dučićeve poezije u celini. Dučićeva proza, iako mnogo opsežnija od njegove poezije, ostala je ipak u njenoj senci. Najbolje mu je prozno delo Gradovi i himere (1940), zbirka putopisa iz raznih zemalja, u kojima ima poetskih impresija, refleksija u večnim istinama, stilske elegancije, ali nema savremenih prilika niti

živih ljudi. Dučić se bavio i književnom kritikom. Njegovi kritički ogledi o savremenim srpskim piscima (Moji saputnici), briljantno pisani, sadrže majstorske portrete pisaca s pronicljivim zapažanjima i odmerenim i tačnim ocenama, tako da se mogu ubrojiti u značajne domete srpske kritike.

Milan Rakić

[uredi]

Putem kojim je pošao Dučić krenuli su i drugi pesnici s početka ovoga veka. Prvi među njima bio je Milan Rakić (1876-1938). On potiče iz ugledne beogradske porodice, u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sklonosti. Studirao je pravo u Parizu, a po povratku u zemlju ubrzo ušao u diplomatsku službu. Kao pisac, Rakić nije poput Dučića imao doba početništva i šegrtovanja, nego se već u prvim pesmama (1902) pojavio kao gotov pesnik. Iako Beograđanin, on nije platio dug najuticajnijem pesniku svoje mladosti, V. Iliću; njegovi uzori bili su od početka strani, francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se, slično Dučiću, učio savršenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti, umetničkoj samodisciplini. Započevši kasno, on je malo pisao: objavio je dve tanke sveske stihova (1903, 1912) a posle njih samo još nekoliko pesama. U poeziju tog razdoblja Rakić unosi intelektualnu skepsu i pesimizam, svojstva koja u toj meri nisu bila izražena ni kod jednog srpskog pesnika posle Sterije. Odgojen više na stranoj nego na domaćoj tradiciji, mnogo bliži Bodleru nego Steriji, Rakić, sav prožet osećanjem opšte nedovoljnosti, proliva suze bola "nad tuđim nesrećama i neiscrpnom našom bedom". Život je škrto odmerio sva naša uživanja, u njemu nema ničega dovoljno, ničeg novog, sve teče u beskrajnom, monotonom ponašanju, "uvek isto piće, uvek iste čaše". Situacija čovekove utamničenosti, njegovog robovanja na zemlji, jedna od središnjih književnih tema tog doba, našla je u njega osoben izraz (Dolap, U kvrgama). Jedini izlaz iz te situacije jeste smrt, koja mora biti potpuna, konačna, bez nade u besmrtnost. Rakić spada u one pesnike koji su najdublje zagledali u smrt i nepostojanje. Gašenje života u mrtvilu, prelaz iz bića u nebiće, postepeno tonjenje u mir koji je taman i duboko – tema koja je nadahnula mnoge naše pesme od pojedinih Zmajevih uvelaka do Disove Nirvane – javlja se i u nekim njegovim pesmama. Rakićev pesimizam obojen je ironijom i samoironijom. Pred velikim pitanjima sveta, Dučić je uvek zadivljen, Rakić stalno skeptičan, osmehnut, ironičan. Protivtežu tom egzistencijalnom očaju nalazimo u njegovom snažnom senzualizmu, u žudnji za punoćom života. Sivilu svakodnevnog trajanja, on pretpostavlja život koji bi se proživeo intenzivno i kratko, u jednom trenu. U težini za onim što je autentično u životu, on odbacuje svaku obmanu, svaku ulepšavajuću sliku. Bez straha se suočava sa smrću, ali se duboko užasava svega onog što okružuje smrt, one "glupe komedije smrti" koju prave ljudi. Na sličan način on odbacuje sentimentalnost i retoriku ljubavi, sva ona zaklinjanja u čistotu i trajnost osećanja. U ljubavi je istinit samo trenutni zanos, predavanje strasti koja je bezmerna ali kratkotrajna, posle čega dolazi zasićenost i ravnodušnost. Ljubav je u njegovim pesmama stavljena pod lupu hladnog razuma. One manje govore o osećanjima nego što ih demaskiraju, ali i kad se razgrnu osećanja uvek će ostati ono što je za Rakića najvažnije, čulna strast. Svog pesimizma i skepse Rakić se u potpunosti oslobađa jedino u rodoljubivim pesmama (ciklus "Sa Kosova", sa svega sedam pesama). U njima je progovorilo nacionalno oduševljenje koje je zahvatilo čitavo društvo uoči balkanskih ratova. Nastale na mestima gde je živela naša stara država i kultura, Rakićeve kosovske pesme nose u sebi nešto od autentične arome našeg srednjeg veka (Jefimija, Simonida, Na Gazimestanu).

Rakić je književni erudita, dobar poznavalac poezije, strog u zahtevima podjednako prema sebi i prema drugima. Savremenici su se divili njegovoj formalnoj besprekornosti, uglačanosti njegovih dvanaesteraca i jedanaesteraca. Danas, međutim, to svojstvo više odbija nego što privlači. Savremenom čitaocu bliži su drugi kvaliteti Rakićeve poezije, njen intelektualni pesimizam, senzualizam, ironija autentičnost doživljaja, egzistencijalne zbilje čovekove. Znatno suženiji i skučeniji od Dučića, Rakić je više od njega pesnik modernog senzibiliteta, njegove pesme govore nam s manje udaljenosti od Dučićevih. За разлику од већине песника свог доба, који су се све више европеизирали, Алекса Шантић (1868-1924), певајући о слободи, српству, социјалној правди, остао је до краја веран националним и социјалним идеалима прошлога века. Снажна приврженост родном Мостару, где је провео читав свој живот, унела је у национална и социјална осећања којима је певао непосредност личног доживљаја. Прву песму објавио је 1886, а прву збирку песама 1891, за којом је дошао низ нових (1896, 1901, 1908, 1911, 1918, 1929). У његовом књижевном стасању, поред Илића, највећи је удео имао Змај, а од страних утицаја најважнији је немачки, посебно Хајнеов. Сав заокупљен високом улогом коју је наменио поезији, Шантић, нарочито у почетку, није поклањао веће пажње песничкој форми, те су његове песме често наилазиле на неповољан пријем критике. Б. Поповић је приметио поводом треће збирке, да његове песме "показују све мане некоректног стила и нарочито мане некоректног китњастог стила". Неугодно дирнут том критиком, Шантић је у даљем свом раду настојао да пише што боље, да му стил буде што коректнији и што једноставнији. Као и други тадашњи песници радо се прихватао строге и концизне форме сонета и у тој врсти дао неке од својих најбољих песама. Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења, између личних и колективних осећања, љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа. Као љубавни песник разви осе под утицајем муслиманских народних песама, севдалинки. У његовим песмама дочаран је оријентални амбијент башта, шедрвана, бехара, шарених лептира; девојка која се у њима појављује сва је окићена ђерданима, бујне, изазовне али ипак скривене лепоте. Песник је занесен тим раскошним светом, али он није никада у њему, већ га посматра прикривен, с бојажљиве удаљености. Чежњиво, чулно казивање често прелази у тугу због неостварене љубави, промашености у личном животу и усамљености. Његова песничка интима прожета је снажним породичним осећањем. У великој елегији Претпразничко вече, његовој најзначајнијој песми, оловну тежину усамљености у опустелом дому олакшава, с једне стране, сећање на детињство и на идентичне вечери око распламсале ватре на огњишту, а с друге, утеха коју му доносе песме, и његове "и другова свију". Осећање братске љубави шири се у све већим и већим круговима: на породицу, на пријатеље, на живе и мртве српске књижевнике, на цео српски народ, на природу. И његова социјална и патриотска поезија обасјана је светлошћу породичног огњишта. У песми Моја отаџбина домовина је као родни дом а сви припадници народа као рођена браћа. Везаност за родну груду, дубока је и трајна, кидање те везе изазива најдубљи бол у песниковој души. У некима од својих најпознатијих песама изразио је тугу због оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђ свет. Више од других песника наглашавао је патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа. Тема мучеништва народа прожета је осећањем његове непобедивости, чак ни смрт не представља крај борбе, него само њен наставак (Ми знамо судбу). У низу песама исказао је патњу и величину радног човека, сељака и радника. Међу њих тематски спада и најлепша песма коју је написао, Вече на шкољу, кратка, лирски сажета, звучно изванредно оркестрирана, с богатим асононцама, алитерацијама и римама, у којој је доживљај уклетости судбине сиромашних дат на посредован, модеран начин, у вишезначним симболима. Ова је песма наишла на неподељене симпатије критике. У целини пак Шантић је, попут свог великог узора Змаја,

доживео популарност код најширих слојева читалаца и стекао ласкав назив народног песника, док су, с друге стране, његове чисто уметничке вредности неретко оспораване како у критици његовог доба тако и у познијим просудбама. Насупрот Шантићу, највећем поклонику завичаја и родне груде којег је наша поезија дала, Јован Дучић (1874-1943) био је опседнут светом, нарочито "великим и умним Западом". Преокрет у његову животу настао је 1899, када је овај амбициозни Требињац напустио Мостар и отишао на студије у Женеву. По завршетку студија дошао је у Србију, где је ушао у дипломатску службу. Каријеру је завршио као краљевски амбасадор у Мадриду. По избијању другога светског рата прешао је у Америку, где је у круговима наше емиграције деловао као огорчени противник НОБ-а. Започевши да пише врло рано (прву песму објавио је 1896. а прву збирку 1901), Дучић се у току своје 50-годишње каријере непрестано развијао и уметнички усавршавао. У његову раду могу се издвојити три главне фазе: прва, војиславовска, до одласка у Женеву, друга, парнасо-симболистичка, до првог светског рата, и трећа, постсимболистичка. Покретачки принцип тог развоја била је тежња к савршенству, стваралачка самодисциплина, надилажење достигнутог, што се испољило у двоструком смислу, према већ објављеним песмама, којима се непрестано изнова враћао, мењао их, поправљао или сасвим одбацивао, и према новим песмама, у којима је настојао да буде не само занатски беспрекоран него и мисаоно што продубљенији, што језгровитији у изразу, да прошири раније видике и открије нове симболе. За разлику од већине наших песника, своју најбољу књигу објавио је на крају, а не на почетку своје песничке каријере. Слављен у раздобљу модерне као мајстор форме, одличан версификатор и поклоник западњачког духа, он је мисаоно и уметнички достигао врхунац у последњој збирци, Лирика (1943). Дучићева поетика јесте поетика великих тема. Лиричар, по његовом мишљењу, може "постати великим песником само онда када буде казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота и уметности: о Богу, о Љубави, о Смрти". Та програмска опредељеност обележила је цело његово дело. Код Дучића се стално осећа напор да буде на висини задатка који је себи поставио, да о великим стварима пева на начин великог песника. Отуда извесна пренапрегнутост његова израза, што се испољава како у претенциозном истицању великих, судбинских тема у наслове песама и циклуса, тако и у хипертрофираној симболици, у песниковом настојању да у сваком, чак и најбезначајнијем детаљу види нешто изузетно, судбинско, "страшно". Из тога основног става произилазе и друга својства Дучићеве поезије: њена неконкретност, недостатак непосредности, честа појава апстрактних, сентенциозних уопштавања у стиху, тежња ка узвишеном стилу и свечаној патетичној дикцији. Те склоности најмање су погодовале љубавној лирици коју је неговао нарочито у првој и другој фази. Дучић никада не пева о неком конкретном љубавном доживљају, него увек о жени као таквој, о љубави као таквој. Из његове поезије ишчезава један од главних ликова раније и тадашње поезије, лик идеалне драге. Уместо ње појављује се Жена као "богиња охола и прека", која носи у себи "више закон света него закон срца". Она у песнику више побуђује рефлексије о љубави, животу и смрти него осећања. Љубав је у њега нестварна, измишљена, монденска, пре литерарно него животно осећање, више велика тема него лични доживљај. Тежња к изузетном и велелепном испољила се и у помпезној реторици његових родољубивих песма (циклуси "Моја отаџбина" и "Царски сонети"). "Моја отаџбина" из Шантићевог породичног гнезда прешла је у њима на заставе славе што лепршају пред победничким легионима. Слава, победа, заставе, цар и царство – јесу опсесивни мотиви његове патриотске лире. Његова је главна родољубива песма Химна победника, а његов је главни национални јунак цар Душан, победник, император, освајач, законодаваца. У песмама о њему показао је ипак да му је српски средњи век далек те је само у ретким тренуцима успевао да успостави приснији додир с њим. Много ближи од средњовековне Србије био му је ренесансни и

барокни Дубровник. У циклусу "Дубровачке поеме" откривамо извесне квалитете који су ретки у другим његовим песмама: осећање за амбијент, смисао за цртање ликова, лежерност тона, иронију, хумор. Више него љубавни и родољубиви песник Дучић је песник природе. На том подручју његов развој иде од дескриптивног к мисаоно-симболичном начелу. Дескрипције има највише у песмама ранијих периода, посебно у циклусу "Јадрански сонети", који су можда, заједно с "Дубровачким поемама", највећи домет његове средње, парнасистичке, фазе. У њима преовлађује спокојно, помало меланхолично расположење: море је увек тихо, уснуло, небо најчешће ноћно али ведро, звездано, месечина обасјава усамљене пределе, без људи, сјај и пространство што се отварају погледу изазивају мисао о бескрају и вечности. У каснијим песмама описи природе се деконкретизују, унутрашњи простори се сужавају, смањује се удео не само дескриптивних него и емоционалних елемената, а појачава с удео мисли и симбола. Та оријентација преовлађује у трећој фази, нарочито у циклусима "Јутарње песме", "Вечерње песме" и "Сунчане песме", који заједно с песмама последњег циклуса, "Лирика", представљају највећи домет Дучићеве поезије у целини. Дучићева проза, иако много опсежнија од његове поезије, остала је ипак у њеној сенци. Најбоље му је прозно дело Градови и химере (1940), збирка путописа из разних земаља, у којима има поетских импресија, рефлексија у вечним истинама, стилске елеганције, али нема савремених прилика нити живих људи. Дучић се бавио и књижевном критиком. Његови критички огледи о савременим српским писцима (Моји сапутници), бриљантно писани, садрже мајсторске портрете писаца с проницљивим запажањима и одмереним и тачним оценама, тако да се могу убројити у значајне домете српске критике. Путем којим је пошао Дучић кренули су и други песници с почетка овога века. Први међу њима био је Милан Ракић (1876-1938). Он потиче из угледне београдске породице, у којој је рано стекао широко образовање и понео интелектуалне склоности. Студирао је право у Паризу, а по повратку у земљу убрзо ушао у дипломатску службу. Као писац, Ракић није попут Дучића имао доба почетништва и шегртовања, него се већ у првим песмама (1902) појавио као готов песник. Иако Београђанин, он није платио дуг најутицајнијем песнику своје младости, В. Илићу; његови узори били су од почетка страни, француски парнасовци и симболисти. Од њих се, слично Дучићу, учио савршенству форме, прецизности израза, јасности, уметничкој самодисциплини. Започевши касно, он је мало писао: објавио је две танке свеске стихова (1903, 1912) а после њих само још неколико песама. У поезију тог раздобља Ракић уноси интелектуалну скепсу и песимизам, својства која у тој мери нису била изражена ни код једног српског песника после Стерије. Одгојен више на страној него на домаћој традицији, много ближи Бодлеру него Стерији, Ракић, сав прожет осећањем опште недовољности, пролива сузе бола "над туђим несрећама и неисцрпном нашом бедом". Живот је шкрто одмерио сва наша уживања, у њему нема ничега довољно, ничег новог, све тече у бескрајном, монотоном понашању, "увек исто пиће, увек исте чаше". Ситуација човекове утамничености, његовог робовања на земљи, једна од средишњих књижевних тема тог доба, нашла је у њега особен израз (Долап, У квргама). Једини излаз из те ситуације јесте смрт, која мора бити потпуна, коначна, без наде у бесмртност. Ракић спада у оне песнике који су најдубље загледали у смрт и непостојање. Гашење живота у мртвилу, прелаз из бића у небиће, постепено тоњење у мир који је таман и дубоко – тема која је надахнула многе наше песме од појединих Змајевих увелака до Дисове Нирване – јавља се и у неким његовим песмама. Ракићев песимизам обојен је иронијом и самоиронијом. Пред великим питањима света, Дучић је увек задивљен, Ракић стално скептичан, осмехнут, ироничан.

Противтежу том егзистенцијалном очају налазимо у његовом снажном сензуализму, у жудњи за пуноћом живота. Сивилу свакодневног трајања, он претпоставља живот који би се проживео интензивно и кратко, у једном трену. У тежини за оним што је аутентично у животу, он одбацује сваку обману, сваку улепшавајућу слику. Без страха се суочава са смрћу, али се дубоко ужасава свега оног што окружује смрт, оне "глупе комедије смрти" коју праве људи. На сличан начин он одбацује сентименталност и реторику љубави, сва она заклињања у чистоту и трајност осећања. У љубави је истинит само тренутни занос, предавање страсти која је безмерна али краткотрајна, после чега долази засићеност и равнодушност. Љубав је у његовим песмама стављена под лупу хладног разума. Оне мање говоре о осећањима него што их демаскирају, али и кад се разгрну осећања увек ће остати оно што је за Ракића најважније, чулна страст. Свог песимизма и скепсе Ракић се у потпуности ослобађа једино у родољубивим песмама (циклус "Са Косова", са свега седам песама). У њима је проговорило национално одушевљење које је захватило читаво друштво уочи балканских ратова. Настале на местима где је живела наша стара држава и култура, Ракићеве косовске песме носе у себи нешто од аутентичне ароме нашег средњег века (Јефимија, Симонида, На Газиместану). Ракић је књижевни ерудита, добар познавалац поезије, строг у захтевима подједнако према себи и према другима. Савременици су се дивили његовој формалној беспрекорности, углачаности његових дванаестераца и једанаестераца. Данас, међутим, то својство више одбија него што привлачи. Савременом читаоцу ближи су други квалитети Ракићеве поезије, њен интелектуални песимизам, сензуализам, иронија аутентичност доживљаја, егзистенцијалне збиље човекове. Знатно суженији и скученији од Дучића, Ракић је више од њега песник модерног сензибилитета, његове песме говоре нам с мање удаљености од Дучићевих.