Cedomir Antic - Kratka Istorija Srbije.pdf 503qy

Biblioteka

„Minut“ Kwiga devedestdeveta

Urednik Predrag Markoviñ

Oprema Duãan Ãeviñ

Åedomir Antiñ

Kratka istorija Srbije 1804-2004. Treñe, izmeweno izdawe

Beograd 2009.

© “Stubovi kulture”

Na koricama: Srpski princ na åasu, fotografija s poåetka XX veka

Mojoj Ivani

umesto uvoda Naslov je åudo. Ako ga izaberete loãe, vaãa kwiga, i pored stotina stranica teksta, zbog samo ne­koliko reåi lako moæe izgubiti svaki smisao. Da ne govorimo o prodaji kwige sa naslovom Popularni i kratki pregled istorije novovekovne i savremene Srbije u kratkim priåama i sa odabranim izvorima. Korektnosti radi, u podnaslovu bi vaqalo navesti i da je ovaj Pregled napisan bez kritiåkog aparata, jer loãe bi bilo pomisliti da su metodoloãki ispravno saåiwenw sinteze "nepopularne". Poãto se duæi naslovi po pravilu skrañuju, Pregled bi, ako je suditi po naslovu i po prvom utisku, verovatno privukao veñinom qude koji se ne oseñaju dobro ili su bolesni. Treñe izdawe Kratke istorije Srbije 1804. do 2004. unekoliko je izmeweno u odnosu na prethodna dva izdawa iz 2004. i 2005. godine. Usvojio sam rezultate novih istraæivawa – recimo, kad je reå o broju iseqenog srpskog stanovniãtva iz Kosovskog vilejeta tokom razdobqa od 1878. do 1912. godine ili o proceni broja ærtava terora komunistiåkih vlasti 1944. godine. U pojedinim sluåajevima precizirao sam pojedine iskaze. Moæda je najznaåajnija, mada simboliåna, ona izmena koja je u posledwem poglavqu predstavila dogaðaje izmeðu 2004. i naãeg vremena.



Ova kwiga naiñi ñe na opravdane kritike broj­ nih mojih dobronamernih kolega. Sam naslov moæe da opstane samo u jednom svom delu: kwiga koja je pred vama ne zadovoqava kriterijume istorijske sinteze, nije do kraja metodoloãki izgraðena, i, ra­zume se, nije celovita, dok su wena struktura i hro­noloãko odreðewe nedovoqno jasni. Pitawe je i da li je predmet wenog zanimawa iskquåivo Srbija, buduñi da je nemoguñe dati ce­lovitu sliku srpske istorije 19. veka, ukoliko za pred­met nemamo srpski narod, dok je tokom 20. veka Srbija bila svega osam­ naest godina nezavisna, dva­deset tri godine nije postojala, dok je pune ãezdeset tri godine u mawoj ili veñoj meri bila nesamostalna. Dakle, od åitavog naslova neupitan je samo pridev „kratka“. Duænost istoriåara uvek sam razumevao kao dvostruku. Za razliku od mnogih dru­gih nauånika, istoriåari imaju duænost da se bave i naukom i prosvetom. Ne postiji nauka u kojoj viãe qudi po­neãto zna, o kojoj je toliko se mnogo govo­ri u dokolici i o kojoj toliko qudi bez zazora daje odluåne i konaåne sudove. Kad god jedan narod za­padne u krizu, pojave se laæni proroci. Poãto je proãlost u suãtini sve ãto znamo o buduñnosti, wihov rad se pre­teæno zasniva na wenom nepre­kidnom prilagoðavawu. U Srbiji su i daqe prisutne duboke ide­oloãke podele, a desetine pseudoisto­riåara, jedno vreme podræavani od zvaniåne dræave, objavquju viãe­ tomne kwige, u tiraæima viãestruko veñim od bilo kog nauånog dela, u kojima dokazuju da su stoleña kritiåke istoriografije bila plod smi­ãqene za­



vere, dok je srpska istorija najve­liåan­stvenija i uzbudqivija od najboqe bajke. Upra­vo zato, isto­ riåari ne smeju ostati zatoåenici viso­kih kula od slonovaåe iskquåivo nadvijeni nad minu­cioznim istraæivawima tema koje su od veli­kog znaåaja za nauku, ali koje ãiroka publika po pravilu ne åita. Ova kwiga je moj dug istoriji koju sam stu­ dirao sa velikim zadovoqstvom i u åije su me tajne uvodili ugledni, vredni i dobri profesori. Ipak, ona je i mali deo duga prema mom narodu. Istorija je umetnost predstavqawa istine i u svemu tome forma ne bi trebalo da bude kquåna prepreka. Vo­ leo bih kada bi ova kwiga podstakla nekoga da se zainteresuje za naãu istoriju i poåne uporno i oprezno da åita velika dela naãe istoriografije i, naravno, istorijske izvore. Åedomir Antiñ



10

BICENTENARIA (dvovekovqe) Kada su 2. februara 1804. (po starom kalendaru) srpske stareãine na zboru u Oraãcu odlu­åi­le da pod Karaðorðevom komandom podignu usta­nak, zapo­ åelo je novo doba za srpski narod i åitav Balkan. U prvim mesecima Ustanka stvorena je prva srp­ska dræava posle 15. veka. U godinama teã­kog ratova­wa ponovo su se javili snovi o obnovi car­stva, da se ne ugase sve do stvarawa jugoslovenske dræave. Sa Prvim srpskim ustankom zapoåela je Srpska revo­ lucija: velika politiåka, socijalna i civilizacij­ ska promena oko åije hronologije istoriåari nisu saglasni, ali je izvesno da je za tri­deset i pet godi­ na od paãaluka sa periferije Os­man­skog car­stva Sr­bija postala prva balkanska dræa­va sa ustavom, zakonima, modernom dræavnom upravom i elitama spremnim da slede uzore veli­kih evropskih dræava. Sama Srbija postala je uzor dru­gim balkanskim nar­ odima, pre svega Grcima i Bu­garima. Åitav 19. vek proãao je u nastojawima da Srbi­ja postane istinski nezavisna dræava. Borba za nezavis­ nost podrazumevala je ostvarewe preduslova koji su po pravilu åinili Srbiju nemirnom dræa­vom åiji se razvoj åinio isuviãe spor. Srbija je od 1804. do 1918. vodila osam ratova. Od toga je samo u tri uãla svojom voqom, iz åetiri rata izaãla je kao po­bednica,

11

u jednom se sporazumela, dok je tri puta bila po­ raæena. Ako izuzmemo Drugi srpski ustanak, srpska ratovawa su uglavnom bila „Pirove pobede“: ako bi vojniåki pobedila, bile bi joj ili us­krañene ratne tekovine, ili bi wen narod toliko stradao da se rat dalekoseæno pokazivao kao koban. U Prvom srpskom ustanku poginuo je svaki peti sta­novnik Srbije, a u Prvom svetskom ratu åak svaki drugi muãkarac u zemqi. Srbija je teæila velikim evropskim uzorima, borba za osloboðewe i ujediwewe naroda voðena je kako bi Srbija izaãla na mo­re i postala dovoqno velika i bogata da postane ra­vnopravna sa ostalim razvijenim evropskim dr­æa­vama. No, kako je Srbija sve do kraja 19. veka bi­la mala i siromaãna zemqa okruæena moñnim ne­pri­jateqima, ona nije mogla da ostvari nacionalno ujediwewe u vreme i na naåin na koji su to uåi­nile Italija i Nemaåka. Mada je Srbija bila mala, a åetiri petine wenog stanovniãt­ va æivelo od poseda povrãine mawe od pet hektara, weni politiåari znali su za vrednost obrazovawa zbog åega 1904. godine jedva nekoliko procenata pro­ fesora Beogradskog univerziteta nije bilo ãkolova­ no u inostran­stvu. Zvaniåna Srbija je htela da se industrijali­zuje, ali je izgradwu æeleznice morala da prepusti stranim investitorima, pa i tada umalo nije sama ban­krotirala, dok je regulacija reånog ko­ rita Dunava dovela u Srbiju parobrode, oteravãi sa ove reke moñnu srpsku flotu od sto pedeset brodova koji su u tom åasu trenutno zastareli. Zato je poået­ kom 20. ve­ka jedva svaki hiqaditi stanovnik Srbije radio u industriji.

12

Srbija je u neprekidnim nedoumicama i sa naj­ veñim ærtvama i odricawima na posletku uspela da postane ujediniteqka jugoslovenskih naroda. Ipak, cena za to bila je previsoka. U tek ujediwenoj zemqi demokratske ustanove male i jednonacionalne srp­ ske dræave obesmiãqene su nacionalnim podelama, a uvek siromaãno seosko stanovniãtvo postalo je u proseku joã siromaãnije i nemirnije. U dubini jugoslovenskog druãtva vladala je napetost, a kada je ta velika i viãenacionalna dræava 1945. godine bila obnovqena, izvrãena je jedna duboka i razorna revolucija u kojoj je cvet politiåkih, na­u­ånih i kulturnih elita bio uniãten, prognan ili mar­ ginalizovan. U vreme najveñeg evropskog i svetskog ekonomskog napretka iz pedesetih i ãezdesetih go­ dina 20. veka socijalistiåka Jugoslavija je uspela da prevede u grad veñinu seoskog stanovniãtva i da se industrijalizuje, ali zato nije æelela da uspo­ stavi træiãnu ekonomiju koja podrazumeva i demo­ krat­ske ustanove u politici. Zato se i dogodilo da u åasu kada se Istoåna Evropa demokratizovala, Sr­bija tako neãto viãe nije iskreno æelela. Ra­ tovi, socijalistiåki eksperiment i izolacija iz devedesetih godina liãili su je velikih teæwi iz proãlosti i obrazovanih elita koje su je nekada vodile putem napretka. Poåetkom 21. veka u Srbiji su stasavale prve generacije posle 1804. koje su u proseku bile mawe obrazovane od svojih roditeqa. Danas, u vreme kada se åini da su nastupajuñe de­ cenije izvesne, strah od buduñnosti je neprekidno prisutan u svim slojevima naãeg druãtva.

13

SRBIJA I VELIKE SILE 1804-2004. Sudbina Srbije je od vremena wene najranije is­torije zavisila od Velikih sila. Wena samostal­ nost se ãirila uporedo sa poveñavawem broja Veli­ kih sila koje su se otimale o prevlast u Evropi. Kada je u plamenu srpskih ustanaka iz 1804. i 1815. stvo­rena nova srpska dræava, weno obnavqawe nije bilo moguñe protiv voqe Velikih sila. Tako je Pr­ vi srpski ustanak izbio u trenutku kada je åita­va Ev­ropa bila na milosti nepobedivih Napoleo­no­vih armija, ãto je Austriju onemoguñilo da oteæa stva­ rawe srpske dræave, a Rusiju nagnalo da je podræava slabeñi tako novog francuskog saveznika, Sul­ta­na. Drugi srpski ustanak, koji je izbio u vreme tra­ ja­wa Beåkog kongresa, zavrãio se uspostavqawem auto­nomije upravo zahvaqujuñi åiwenici da su usta­ niåki emisari u Beåu uspeli da zadobiju podrãku Ru­­skog cara. Razdobqe Srpske revolucije (18041835) i vreme postojawa autonomne kneæevine (do 1878) ni­kako nije bilo obeleæeno samo ratovawem. Srbija se razvijala i iãla ka nezavisnosti pre svega zahvaqujuñi åiwenici da su wene politiåke elite poz­na­vale odnose meðu Velikim silama i bile u stawu da uz wihovu pomoñ ili pristanak ostvare svoje ci­qeve. Velike sile, koje su se do Prvog svetskog rata sve od reda nalazile u Evropi, nisu imale raåuna

14

da pomaæu teæwe za stvarawem moderne srpske dræa­ ve. Austrija i Osmansko carstvo pribojavali su se srpske iredente, Rusija se pomaæuñi borbu za oslo­boðewe balkanskih naroda u stvari udaqila od ve­ko­vima æeqenog Carigrada, dok su Francuska i Velika Britanija imale mnogo interesa da slabo Osmansko carstvo opstane. U takvim prilikama srpska nastojawa nailazila su na brojne prepreke. Svih pet ratova ãto ih je Srbija vodila tokom 19. veka zavrãili su se porazima ili tek delimiånim uspe­hom, ali je Srbija ipak neprekidno napredo­ vala. Knez Miloã je poslao åak devet deputacija (po­slan­stava) u Carigrad. Kako je izgledala borba srpskog vladara za proãirewe autonomije wegove dræave, svedoåi anegdota prema kojoj je jedan os­ manski paãa, dok su zajedno plovili preko Zlatnog roga, spome­nuo kako je sam bio rawen u jednoj od bitaka sa Srbima naãta mu je srpski knez odgovo­ rio kako ñe ruku „koju je ranio“, bude li prilike, i pozlatiti. Srbija nije uãla u Rusko-turski rat iz 1829. ni u Krimski rat 1853-1856, a posledica takve wene po­litike bili su proãirewe autonomije i weno kasnije meðunarodno priznawe. Kada je 1862. nastala kriza oko osmanskih garnizona u srpskim gradovima, kneæevska vlada nije imala zvaniåne diplomatske odnose niti sa jednom Velikom silom, ali je wena misija upuñena u London uspela da za samo nekoliko meseci pridobije velike simpatije, viãe poslanika u Parlamentu i åak objavi neko­ liko kwiga o srpskom pitawu.

15

U srpsko-turskim ratovima 1876-1878 Srbija nije imala mnogo sreñe: u prvi rat je uãla prera­no, a u drugi prekasno; i dok su je u prvom od potpu­ nog poraza jedva spasile Velike sile, u drugom joj Rusija nije dala prilike da iskoristi sve tekovine pobede, koju je ova Velika sila smatrala pre svega svojom. Velika istoåna kriza (1875-1878) otvorila je vreme u kom je Balkan postao stalna pozornica na kojoj se odvijao tihi evropski sukob. Kako je to lucidno primetio Roxer Midlton, stabilnost i napredak Velikih sila åesto je bilo moguñe obja­ sniti wihovom sposobnoãñu da „izvezu“ svoje krize. Velika istoåna kriza pokazala je kako rav­no­teæa izmeðu Velikih sila moæe zavisiti od opstanka Osmanskog carstva, zaposedawa Kipra ili Bo­sne ili Grdeliåke klisure åija buduñnost i jednog Bi­ zmarka moæe da iznervira. Sa sticawem nezavis­ nosti 1878. Srbija je viãe nego ikada pre postala politiåki i ekonomski upuñena na Austro-Ugarsku u åiju je interesnu sferu upravo bila uãla. Vero­ vatno je razdobqe izmeðu 1878. i 1903. bilo najduæe vreme postojane spoqne politike. Meðutim, tada kada je Evropom zavladao mir, a Srbija uãla u vreme borbe za parlamentarnu vladu, wena spoqna politika je viãe nego ikada zavisila od vladara. Dva posledwa Obrenoviña bila su podloæna iznad svega svojim viãe nego nepredvidivim ñudima, tim ñudima oni sami nisu vladali, ali su zato na wih åesto uticali poslanici Velikih sila. Srpski diplomatski kor bio je malobrojan i siromaãan, ali su ga naroåito krajem 19. veka, åi­

16

ni­li veliki qudi. Diplomate male Srbije znale su da pri­vuku dobronamernu paæwu inostranstva. Pre 1914. Srbija niãta nije åinila bez sporazuma sa nekom od Velikih sila: za zamisli Garaãanino­ vog Naåertanija Britanci su po wegovoj æeqi znali veñ devet godina po wegovom nastanku, mnogo godina pre nego ãto je za wega doznala zvaniåna Srbija, dok ga je zloglasnim uåinila austrougarska propaganda tek u narednom veku. Srpske diplomate bile su cewene zbog svog obrazovawa i odanosti: ustavo­braniteq­ski prvak Avram Petronijeviñ je tako bio viãe cewen u Carigradu nego u Beogradu, dok su note Jovana Marinoviña na francuskom iza­ zvale divqewe jednog Goråakova. Godine 1903. u Srbiji je promewena dinastija a vojska se domogla velike moñi, ali je zemqa bila u stawu da odoli u tri te­ãka diplomatska rata. Tako su u zavaðenoj Evropi åije su Velike sile nastojale da izbegnu poåetak svetskog rata, srpski politiåari uspeli da u dva carinska rata zadobiju mnoge prijateqe, meðu kojima åak Nemaåku, dok su iz Aneksione krize (1908-1909) znali da se na vreme povuku i prihvate sve wene posledice. Kada su 1912. vojske balkan­ skih dræava poãle u rat sa Osmanskim carstvom, taj je rat pripremqen pridobijawem Francuske i Rusije, privlaåewem francuskog kapitala u Srbiju i åak kontaktima sa uti­cajnim francuskim mason­ skim loæama. Srbija je iz dva balkanska rata izaãla kao naj­­moñnija dræava Balkana. Takav poloæaj doveo ju je u novi sukob sa Austro-Ugarskom koji je tada

17

neminovno vodio u rat. Sam Paãiñ je, meðutim, po­­puãtao ultimatumu Austro-Ugarske sve dok nije po­stao siguran da ñe Antanta zaãtititi Srbiju. Is­ tina, Paãiñ je tokom Julske krize 1914. bio viãe zauzet izbornom kampawom, ali su i tri prijateq­ ske Velike sile sticajem okolnosti od reda ostale bez poslanika u Beogradu pred sam poåetak rata. Tokom rata Srbija je uspela da i pored najteæih stradawa pridobije naklonost mnogih evropskih dræava. Viðeni srpski nauånici Stanoje Stano­ jeviñ, Jovan Cvijiñ i Quba Stojanoviñ zastupali su po nalogu Srbije wene interese sa katedri u Sankt Petersburgu, Kejmbrixu i Sorboni. Kada je 1918. osnovana Kraqevina Srba, Hr­ vata i Slovenaca, åinilo se da je proãlo vreme mu­ko­trpnog preæivqavawa dræave okruæene nena­ klo­wenim Velikim silama. Srpski politiåari su pam­tili kako je kongres u Parizu 1856. reãavao sudbi­nu Srbije bez wenog znawa i nisu zaboravi­li kako je Jovan Ristiñ 1878. u Berlinu ostavqen da åeka u hodniku ispred sale u kojoj su o granicama na koje je trebalo da se vrate pobedniåke srpske armije pregovarali oni koji nisu ratovali. Upravo zato je Nikola Paãiñ pustio da ga u predvorju ho­ tela, u kom je srpska delegacija boravila za vreme prego­vora o miru 1919, neko vreme åeka Dræavni sekretar SAD liåno. Velika i viãenacionalna jugoslovenska dræa­ va pronaãla je posle 1919. mir sa susedima, od kojih je, osim Italije, odreda bila veña. Cena mira

18

bio je gubitak unutraãweg spokoja. Jugoslovenske vlade su se mewale vrtoglavo, u proseku skoro dva puta godiãwe. Velike sile su uticale na odluku o poloæaju i ureðewu takve dræave: bila je unitarna zato ãto niti jedna dræava oko Nemaåke nije bila federalna, ostala je tradicionalni politiåki saveznik nezainteresovanog Zapada i u situaciji u kojoj je postala ekonomski satelit Treñeg rajha. Mala Antanta i bezuspeãni eksperimenti sa Bal­ kanskim paktom samo su prikrivali åiwenicu da je Jugo­slavija usamqena i duboko podeqena dræava. Zato je i bila najveña ærtva Drugog svetskog rata na Balkanu. Kada je posle okupacije i revolucije jugoslovenska dræava obnovqena kao komunistiåka, naãla se sada na granici podeqene Evrope. Pod­ eqena joã na Jalti, ona je veñ 1948. izabrala da bude neutralna, na taj naåin vezavãi svoju sudbinu za blokovski svet. Iako zavisna od SAD i Sovjetsk­ og Saveza, socijalistiåka Jugoslavija stvorila je „sopstveni program“ svetske politike poznat kao ne­svrstanost. Istorijski izvori govore da je ne­ siguran poloæaj Jugoslavije bio viãe nego jasan savremenim tvorcima svetske politike. Tako je u razgo­vorima Hruãåova i Josipa Broza 1961. prvi ustvrdio kako ñe sa padom zida koji upravo u to vreme po­delio Berlin propasti i Jugoslavija, dok je drugi pravdao osnivawe organizacije nesvrstan­ ih kao jedi­nu moguñnost da socijalizam prodre u zemqe kakve su Egipat ili Indija. Tako je u oåima Velikih sila pretvarawe Srbije u Jugoslaviju ovu dræavu, koja je åesto bila

19

izvor nemira, uåinilo mestom nemira. Kada se ta dræava raspala 1992, Srbija je ponovo postala re­ metilaåki faktor u sasvim drugaåijem odnosu sna­ ga. Srpske politiåke elite u proteklih petnaest godina nisu znale niãta drugo do da pokuãavaju da obnove politiku koju je vodila socijalistiåka Jugoslavija, pritom su bile nesvesne åiwenice da su za naãe vreme ko­risnije pouke iz 1815. nego iz 1945. godine.

20